- Majkl...
- Molim?
- Plašim se...
- Zašto?- pogledao je u svog prijatelja. I nije mu bilo svejedno.
- Plašim se da smo zakasnili. Šta ako...
- Molim te Nik! Zašto pomišljaš na najgore? Sve će biti u redu.

- Ako ti tako kažeš.- pomirio se sa njim Nik, iako su mu oči odavale strah.
Gledali su u lepote Drezne, i divili se njenoj veličini. Taj kameni džin se prostirao skroz ka zapadu, ka ruševinama doma Patuljaka. Veštica je ostavila pustoš za sobom. A to je bio tek početak njenog putovanja ka pobedi. Led još nije imao nameru da se otopi...

Oni su bili zamišljeni i zabrinuti, ali su znali da moraju nastaviti dalje. Iznenada, začuo se neki zvuk. Neki šum im je usmerio glavu ka ivicama planine. Majkl se preobratio munjevitom brzinom. Oči su mu počele goreti, kao i telo. Nije sumnjao da su čudovišta u planini blizu. Stezao je mač, dok su ostali bili zbunjeni i uplašeni.

Ubrzo, ugledali su čizme, koje su polako gazile travu. Gnobul... Nosio je koplje, u nameri da ulovi nešto ukusno za ručak. Kada ih je ugledao, u očima mu se mogla videti iskrica radosti.
- Majkl? Nik?
- To pitanje bi mi trebali tebi da postavimo.- sa smeškom mu je rekao Nik, dok je Majkl obuzdavao plamen. Grupa putnika je prišla tom stvorenju, koje je bacalo svoje velike čizme u zemlju, stvarajući otiske. Zagrlili su se nedugo zatim, ali je Nik morao da ga upita, jer nije mogao da izdrži.
- Gnobule, šta se desilo ovde? Odavde se oseća neka tišina, kao da je stigao smak sveta.

Gnobul je odmah izgubio veseli izraz lica i njegova balava usta su pogledala ka planini koja se protezala daleko na zapad.
- Ne mogu vas lagati... Više ništa nije isto kao pre.
- Kako to misliš?- zabrinuo se Nik.
- Zato što sam video Mračne i čuo ledene vojnike. Velika bitka se ovde vodila. Ljudi su pali...

Odjednom u srca izmorenih putnika se uvukla jeza i nekakav čudan bol. Majkl je ućutao, a u glavi su mu se vijorile svakakve misli, a najgora je ta što bi mogao da ostane bez Dženet i Mindre. Obe su mu prirasle srcu, ali za Dženet je jedino bilo mesta u njegovom životu.

Uplašio se po prvi put i nije znao kako da reaguje na ovaj čudan strah. Nije znao. Ali je zato napao Gnobula.
- Govori! Šta se ovde dogodilo? Čuješ li?
Tako je jako drmao stvorenje, bes mu je leteo iz usta. U očima mu se video gnev.

- Desilo... se... mnogo toga... Majkl... Mračni princ je...- pokušavao je da dođe do daha i reči, ali Majklov bes i bol su bili jači. Sve dok mu nije prišao kapetan.
- Polako, pusti ga! Pusti ga čoveče!- nekako mu je sklonio ruke sa gnobulovog krznatog odela, koje je u medjuvremenu sam napravio, jer vreme se nekako beše promenilo.

Klima je više volela led sada... Kada su udaljili Majkla, Gnobul je došavši do daha, nastavio svoju priču.
- Hvala vam. Gde sam stao? A da... Slušajte... Matronuks je poginuo, video sam kako Mračni princ kočijama vuče tela i Patuljaka i Ljudi, ali i Veštičinih podanika. Uh... sve je bilo puno krvi, dok sam se ja krio i posmatrao.

Mračni princ je uništio kraljevstvo ljudi, i sukobio se sa vosjkom Ledene Dame, možda i sa njom lično, ne znam, Ali bilo je grozno! Čuo... sam krike preko planine, bilo je groznoo!- već se hvatao za glavu Gnobul, a ni ostali nisu bili hladnokrvni, jer su znali da su propustili mnogo toga. Nisu ni slutili da Matronuks neće izdržati nalet Mračnih, a kad je Nik u onakvoj tišini spomenuo Erebora i Kalina, stala im je knedla u grlu. Ceo svet im se smračio...

- Znaš li još nešto?- upitao je Nik Gnobula jedva čujnim glasom.
- Ne, samo ono što sam video. Moraćete da odete tamo i saznate ostalo.
- Da li su bezbedni rudnici?
- Ne, to ni slučajno. Nemojte da idete tamo. To više nije bezbedno mesto. Nekad se naježim nakon svih onih krikova, ggruf...

- Moramo preko planine, kako ćemo?- zabrinuo se kapetan.
- Zmajuu! Crnii! Dolazi ovamo, nismo se dugo videli!- puštao je glas Nik u nameri da dozove Velikog Crnog. Zmaj se povukao od poslednjeg puta, kada ga je ispratio sa luke. sakrio se u svoju pećinu...
- Gde je ta gromada?

- Strpi se sad će...- bio je uveren Nik.
I nije dugo čekao na pojavu njegovog pratioca i prijatelja. Zmaj je mahao krilima i u daljini se mogla naslućivati njegova snaga. Nije ju je izgubio. Nakon dosta trenutaka u letu, spustio je svoje ogromno telo i počeo da koluta crvenim očima.
- Zlatni Jahaču... Dugo te nisam video.
- Da li te je prošla prehlada Veliki?
- Ne pitaj! Nemoj da se naljutim!
- Još si prehladjen?
- Nee, ti mali mravu!

Smeh se kao pre promolio južno od planine Drezna. Nik je bio spreman, pojevši semenku, a ostali su se popeli na Crnog. Gnobul ih je ubrzo gledao kako prelaze pčaninu i seku oblake. Pljunuo je bale na zemlju i krenuo ka šatoru. Nada je rodjena! A oni su dugo leteli i napokon došli u kraljevstvo ljudi. Spustili su se na betonske pločice. I videli su tužnu istinu koju im je Gnobul rekao.

Crni je hodao pored njih, ali ni on nije ostao ravnodušan na pustoš koja ih je zatekla. Hodali su sporo, tromo, dok su gledali tišinu, koja je bila povremeno prekidana plamenom vatre, i usput pljuskom kiše, koja je sve jače padala.
- Šta... se desilo ovde?
- Ničega nema. Vidi tela...

- Andjele, pomozi nam...- molili su se kapetan i Blejk, dok su posmatrali trupove u lokvama krvi. Prizor je zaista bio zastrašujuć. Mračni princ nije ništa ostavio iza sebe. Svi su bili mrtvi. I Patuljci i Ljudi. Konji su ležali mrtvi na telima svojih jahača, žene naslonjene na tezge. Pustoš... Mrtvi su ustali, a Veštica je u usponu. Iznenada, začuli su lavež psa. Demon je lajavši trčao pred njih. Na licu mu se mogao videti strah. I zacvileo je.

- Pas... I čini mi se da sam ga video pre.- zamislio se Veliki Crni, pokušavši da tako unese malo radosti, ali nije uspeo. Prizor je bio previše strašan da bi ga bilo šta moglo razvederiti.
- Idite vi, ja ću ostati ovde, suviše sam veliki za takvu raskoš.

Demon ih je zatim poveo u dvor, a oni su pokušavali sve vreme da ostanu hladni na ono što su zatekli. Svuda tela i krv. Svuda patnja i bol... Najzad došli su do Mindrine sobe, i Demon je šapama zagrebao. Provalivši unutra, jer je bilo zaključano, videli su Mindru, kako uplašena i skupljenih kolena na zemlji proživljava najgore trenutke.
- Ustani. Sad je gotovo, došli smo. Ustani...- rekao joj je Majkl, pruživši ruku.

Bilo je potrebno dosta minuta da se ona povrati. Dve nedelje su bile previše za nju. Bila je u šoku i bolu, kao da nije bila svoja.
- Majkl, kapetane... Živi ste!- počela je priču kroz plač.
- Ne brini.

- Da nije Demona, ja ne bi bila živa. Vi ne znate...- pokušavala je da se kroz plač probije do istine.
- Šta se desilo ovde?
- Mrtvi su ustali protiv sveg dobrog ovde. Čula sam krike, mačeve, a onda i smrt. Otac mi je poginuo braneći ovo. Videla sam jednog ogromnog demona, koji je stajao u trenutku ispred njega, goreći u plavom plamenu. Bilo je strašno.

A onda je samo pao... Sve je izgubljeno!- pričala je kroz suze, a ostali su je slušali. Uvideli su snagu Mrtvih. Besmrtnici, a Mračni Princ ih predvodi. Ta užasna zver!
- Da li si primetila još nešto čudno?
- Ah... da... u besu borbe su se sa strane pojavili neki čudni ljudi. Nosili su krzno i imali debele mačeve. A onda su počeli da napadaju i Mrtve i nas.

- Molim?- trgnuo se Nik.
- Sve sam videla kroz prozor. Oni su jurišali da se bore protiv svih, kao da ih je bilo na milione, ali je na kraju Mračna armija sve pobila. Osim jednog.

- Jedan je preživeo?
- Da. Odleteo je na zmaju...
- Džon...- omaklo se Majklu.
- Šta kažeš?- okrenu se Nik.
- Džon ih je predvodio.
- Zašto bi Džon...
- Sada je sa Vešticom, Nik. Plašio se tog od početka, sećaš se? Ali sada je sa njom. Znam to. Imao sam san u kojem sam ga video sa njom. Užasan prizor. Moramo ga vratiti, ona će ga uništiti osećam to. On više nije na našoj strani, ali znam da mu duša pati, jer je uporno na tom ledenom putu. Uporno je sledi.

- Kako da ga vratimo?
- Moramo do Reksa. Ali ne možemo pre ovoga.- rekao je Majkl. Uporno je gledao Mindru koja se malo smirila. Demon je ležeći slušao šta pričaju.
A napolju je počela da pljušti hladna kiša. Veliki Crni je osetio golicanje kapljica na nosu. Otvorio je oči i nije mu se svidelo to što je video.
- Opet oblaci ne daju da spavam! Šta oni mravi rade unutra?- upitao se dok je mahao krilima.

Ali nije hteo da mrdne sa zemlje, iako mu je telo bilo prekriveno blatnim mrljama.
Oni su razmišljali gledajući ka prozoru, koji je oslikavao svežinu prirode. Činilo im se da kiša nikad nije bila tako tužna kao sada. Previše gubitaka se nakupilo u njihovim srcima. Previše...
- Mindra?- upitao ju je Majkl malo tišim glasom.
- Molim?
- Kako si uspela da proživiš ovo dugo vreme sama ovde u ovolikom bolu?
- Demon me je čuvao. Ali i nakon toliko vremena i nakon onoga što sam videla ne osećam se više jako, Majkl. Osećam da ne mogu više. Nisam više ista...

- Podji sa nama. Idemo ka šumskom čarobnjaku. On će naći način...
- Ne znam.
- Nemaš ništa da izgubiš.- bio je uporan Majkl. Uhvatio ju je za ruku i nije je puštao, gledajući je u oči.
- U redu, poći ću sa vama.
- Znam da nisi sigurna, ali sa nama ćeš biti bezbedna, ovo ostrvo i ova zemlja više nisu sigurni.

Nakon podosta vremena, Veliki Crni je dočekao trenutak da ih vidi sve na okupu. Izgledali su jači nego pre.
- Konačno ste izašli! Počeo sam da se smrzavam ovde!- brundao je kao i obično, a oni su se glasno nasmejali.
- Hahah, o veliki moćni zmaju, možeš li nas odvesti do šumskog čarobnjaka?- upitao je Nik, poklonivši se.

- Dobro, dobro, ne moraš klečati da bih to uradio.- napravio je grimasu Veliki.
Ubrzo su sekli oblake i kapljice kiše, koja je sada jače padala. Počela je i grmljavina, ali oni se nisu plašili. Demon je uvijen u ćebe i siguran u Nikovom zagrljaju, gledao sa visine zamak Grifona u ruševinama. Taj odani, jaki pas! Nikad neće prestati da ih čuva...

Leteli su dosta dugo i u jednom trenutku spazili su i Gnobula, koji im je mahnuo iz šatora. Nisu nameravali da se zaustave dok ne nadju šumskog čarobnjaka.