- Majkl, da te pitam nešto.- počeo je da se vrpolji Nik od znatiželje dok su bežali što dalje od planine.
- Reci, prijatelju.
- Kako si znao gde smo?

- Jednostavno sam znao. Imao sam osećaj. Ne znam to da opišem.
- Imali smo stvarno prokletu sreću.- nadovezao se Nik.
Demon je zalajao. Uživao je u letu na zmajevim krljuštima. Iako je Veliki bio umoran i ranjen od putovanja i sukoba sa Ledenom Damom, nije hteo da odustane tako lako. Biće uz mrave do kraja.
- Vidim da mali pas uživa.
- Hahaha!- nasmejao se Nik.
Majkl nije bio miran.

- Hej! Pa Gnobul je kod podnožja planine. Mogli smo i njega povesti.
- Zaboravi, Vatreni viteže. Ja se ne vraćam u dom Dugrapa. On bi me zdrobio kao malenu bubu.- rekao mu je Veliki.
- Molim te, vrati se.- bio je uporan Majkl.
- Jesi li siguran? Ideš u samu propast. Meni se još ne ide u ravnice smrti, ne još...- pokušao je da ga odvrati Nik. Ali bezuspešno.

Majkl je navaljivao, i uprkos protivljenju, Veliki Crni se okrenuo ka planini. Izdaleka su videli kako se ona raspada.
- Šta ako nije živ?- upitao je Nik.
- Živ je. Pronaćićemo ga pre tog čudovišta.
- Mravi, ne znam šta bih rekao na ovu situaciju. Ali ako vam se toliko žuri da poginete, dobro. Bar ćemo poginuti zajedno.- rekao je Veliki, dok je ubrzavao let ka planini.

Zamahnuo je naglo jednom, pa dvaput. I ubrzo su se našli pred raspadajućom planinom. Stene su se sve brže spuštale na zemlju, i nije prošlo dugo, a krila Dugrapa su se ukazala. Bila su ogromna. Veliki se uplašio.
- Ima krila kao dva moja.- hladno je obrusio.

- Ćuti i traži. Nemoj dozvoliti da nas uhvati.- naredio mu je Majkl.
Kroz vrhove planine su se probile glava i telo Dugrapa. Bile su glomazne. Glava je imala pregršt užarenih kapljica lave, koje nisu uspele sakriti velike plavičaste oči. Ruke crne i pepeljaste. Drevni demon je urliknuo i počeo da traži očima neprijatelja.
- Rrraughhmm! Gde ste? Ko je prouzrokovao moju nesanicu?
Ugledao je Velikog.

- Video nas je.- izgovorio je strepeći Nik.
- Može li to malo brže? Neću da postanem sok u rukama ovog čuda!- bunio se Majkl.
- Da vidimo kako bi ti izdržao teret na ledjima kada bi imao hiljade godina, Viteže!
Zmaj je pokušavao na sve načine da izbegne demona, ali ruke su bile prevelike. Leteo je koliko je god mogao u želji da izbegne ogromne šake.

- Osećam da ću i ja postati čorba.
- Leti niže, Veliki! U podnožje!
Činilo je da ih je Dugrap za centmetre promašio, I bio je vidno ljut. Pošto ih je izgubio iz vidokruga, poeo je da besni.
- Naći ću vas, bedni crvi! Niko ne sme da dira moj miir!
Plavičaste oči su kolutale, a zatim je poleteo. Ogromna krila su se malo razmahala, sve dok nije glomaznim stopalima dodirnuo tlo, i napravio ogromne kratere na mirnoj zemlji.
- Gde ste? Naći ću vas ma gde god bili!
Gazio je po tlu, koje se palilo pri udarcima u zemlju.

Demon se oslobodio okova planine, bacajući plamen na prirodu koja nije mogla da izdrži tu toplotu. Drveće je počelo goreti, a to Dugrapa nije bilo briga. Njegov urlik se proširio Zmajevom Dolinom. Sada će uništiti sve one koji mu nisu darovali miran san. Dah mu je izlazio iz nozdrva, a oči su mirovale. Za sada...

Tragovi propasti su se sve više udaljavali od planine i krenuli su ka reci Dum. Ko bi se mogao suprostaviti Dugrapu, demonu planine Drezna? Majkl se osvrnuo sa Nikom ka demonu, odahnuvši.
- Uh, dobro je, nije nas primetio, sada se zaputio ka drugom pravcu.- reče Nik.

- Nadam se da će uništiti Vešticu, tamo je i krenuo. Ka reci Dum.
- Molim?- upita Nik ozbiljno. Pa tamo je i Džon!
- Ah, dodjavola!- obrusi Majkl.- Sad imam dva problema na ledjima! Neka, pustimo Gnobula. Siguran sam da ćemo ga sresti kasnije. Moramo do Džona! Moramo ga spasiti! Okreni se!

- Koliko ću još da se okrećem...? – nije bio zadovoljan Veliki. Ali morali su da krenu za demonom, smrviće sve na svom putu. Možda nisu trebali da ga probude. Veliki je uhvatio zalet I bacio se u trku za vatrenim džinom. Na čistini su se čuli jauci palih vojnika i sudar oštrica živih. Veštica je likovala gledajući u kuglu.
- Džone, znaš šta ti je posao.
Džon je istog momenta poleteo u visinu i naredio zaštitniku Draksoskona da počne bacati plamen. Zmaj se poleo obrušivati sa plamenim mlazom na neprijatelja. Tela Mrtvih su padala na zemlju zapaljena.Više im nije bilo spasa.

Ovog puta Drejk nije mogao da se suprostavi zmaju, jer je imao veći teret na ledjima. Borio se sa plaćenicima koji su ga okružili. Pomerao je mačeve munjevito i trudio se, a oni su stalno navirali.
- Tako jee... Ne dajte mu da diše. Možda ću u olakšati borbu. Možda...- pakosno je izgovorila ogledajući se u kuglu.- pokaži mu ko je vredan moći Knjige. Pokaži mu.

Kugla je počela treperi. U njoj se na trenutak pokazao lik Knjige. Zatim su se začuli krici čudovišta. Ljigaavih, ružnih, malenih. A kugla je izvukla jedno od njih na svetlost dana. Bilo je ružnije nego unutar kugle. I mnogo veće. Režalo je gledajući u Ledenu Damu.
- Ja sam tvoj gospodar sada. Knjiga je bila milostiva. Raskomadaj meso onoj krvopiji koja je kružena mojim ratnicima.

Videla je kako ružno čudovište iz Knjige trči ka Drejku. Imalo je oštre kandže na šapama i čudne krugove zelene boje po telu. Njegove oči crrvene boje jasno su odavale želju da učini sve za Knjgu. Drejk je jedva uspeo da savlada Veštičine plaćenike. Uporni su bili ti ljudi koji su dušu prodali za zlato. A onda je ugledao to odvratno stvorenje koje je trčalo prema njemu.
- Boginjo...

Nije stigao da se pomoli do kraja. Biće se bacilo na njega, pokazujući tako oštre zube iz svoje vilice. Drejk je mogao zahvaliti svojim mačevima što ih još uvek ima u ruci, ali svojom silinom, biće mu ih je izbilo i našao se licem u lice sa tim stvorom Knjige. Zemlja je osetila udar tela Mračnog princa. Držao je sa svojim rukama okruženim plavim plamenom biće koje ga je sve više pritiskalo u nameri da mu razreže vrat.

- Proklet bio, stvore! Nećeš se dokopati mog mesa!
Ali bio je prejak. Morao je nešto smisliti. Morao se dokopati mača. Na svu sreću bio mu je blizu. Nekako je uspeo da ga oseti rukama i probode biće, koje je uz snažan urlik palo sa njega. Drejk ustao i posegao za drugim mačem, jer su vojnici leda ponovo leteli ka njemu. Još je bio pod utiskom onog bića.
- Nikakva magija me neće zaustaviti da odbranim dom! Čuješ li, čarobnice!?
Ledena Dama je stavila kuglu u pojas, i zatim stvorila dva ledena mača. Zakoračila je u gužvu mrtvih i živih. Mrtvi nisu više bili tako besmrtni. Ledena magija ih je dodirivala i oni su se zamrzavali, a njihovi delovi tela su padali na zemlju.

- Mračni prinče, možda ja mogu da te sprečim!
Video je kako se približava, sklanjajući sve pred sobom. Čarobnica se približavala. I izgledalo je jezivo to gledati. Nije obraćala pažnju na snagu mrtvih ratnika. Niko nije bio poštedjen. I dok je zvuk iz surli mamuta odzvanjao u njenim ušima, dok su oni gazili mrtva tela, Drejku se činilo da ona zaista nema slabosti. Njene ledene oči nisu ih pokazivale.
- Jesi li spreman za još jedan okršaj Prinče?

Drejk je pravio brze udisaje i izdisaje. Koliko god se trudio nije uspeo da se smiri. Bio je odlučan da toj rospiji stane na put. Veštica je bila jako blizu njega. Htela je da ga napadne, ali je začula režanje i osetila da tlo podrhtava. I Drejk je to takodje osetio. Svi na bojnom polju su osetili. A onda se začuo urlik koji ledi dušu i probija vazduh. Naspram dve zaraćene strane, stajalo je biće koje doseže oblake.

Gorelo je, I imalo je plavičaste oči. Veštici nije bilo nimalo prijatno što vidi to biće. Čula je za legende, ali nije bila svesna da to može biti istina. Dugrap je urlikao, mašući svojim ogromnim krilima. Stajao je naspram maleckih insekata koji su ga probudili i bio je rešen da ih sve pregazi.
- Vi stee mee probudili... Sada ćete platiti! Niko ne budi Dugrapa! Rraughhh!

Njegova pesnica je pala na zemlju. Veštica i Drejk su videli kako njihovi vojnici stradaju od te ogromne ručerde u plamenu. Ruka od magme je padala poput čekića i gnječila sve pred sobom. Drejk je pokušao da pobegne, ali ga je demon, iako spor, ščepao. Podigao je ruku, dok je urlikao i nogama lupao o zemlju. Niko nije mogao da preživi takav zemljotres!
- Maleni čoveče, ti si se usudio da me probudiš?- upitao je hrapavom glasinom.

- Ne, ja... Ona! Ona je kriva za sve! – pokušao je da se spasi Drejk, dok mu je demon gnječio telo malo po malo.
- Ona malecka bela buba? Ali ni ti se nećeš izvući!
Rekavši to, bacio je Drejka svom snagom na zemlju. Mračni Princ je pao i onsvestio se od siline udarca o tlo. Zatim je urliknuo na Vešticu, čija se kosa počela pomerati od vetra koji je Dugrap stvorio. Spustio je glavurdu ka njoj.

- Malecka bubo, što si me probudila? Ja Dugrap trebam sna!
Veštica je došla k sebi. I znala je kako da porazi Dugrapa. Znala je da ako ga pobedi, to će biti još jedan korak bliži večnom životu.
- Da, ja sam te probudila. A znaš zašto?- rekla je, dok su se ledeni mačevi uvlačili u njene ruke. Led se sjedinio sa njom.
- Zašto?
- Da bih te uništila jednom za svagda! Ne bojim se legende.
- Hahaha!- odzvanjao je glas demona, dok su vojske bežale od njegove blizine.- Ja dosežem oblake, malecka bubo! Hajde, uništi me ako možeš!
- I hoću! Džone!

Džon nije dugo čekao. Zmaj se zaleteo i ciljao je pravo na oči demona. Ubrzo se začuo urlik.
- Moje oči! Platićeš samo da te dohvatim!
Džon je sklonio zmaja od titana. Što dalje od stvorenja koje seče oblake. A Veštica je iskoristila trenutak. Zatvorila je oči i obratila se Knjizi.
- Čuj moje reči, obraćam ti se za pomoć. Tvoj sluga sam večno. Učini uslugu i pošalji ovog demona nazad u pakao. Čuj moje reči, Ti koja poseduješ sve. Ti koja posreduješ izmedju svetova pomozi mi, a ja ću ti se odužiti. Znam da si tamo...
Nebo se promenilo. Nebeski prostor je postao crven, a oblaci plavi. Užasan prizor. Veštica se smejala dok je raširenih ruku gledala kako Knjiga ispunjava želje njenog sluge. Drejk se probudioi ugledao užasan prizor. Ljubičaste munje su počeli padati na zemlju, a ogromne oči su se pojavile na nebu. Knjiga je preuzela stvar u svoje ruke. Iako je daleko, podržaće slugu. Demon je stajao i brundao.
- Šta je ovo, bubo? Iako ne vidim, nećeš uspeti!

- Videćemo ko će se poslednji smejati, demone...- obrusila mu je.
Velike oči na crvenom nebu su zaista izgledale strašno. Niko nije bio hrabar u ovom trenutku, dok je Ledena Dama uživala. Velike oči na crvenom nebu su promenile boju. Zenice su zasvetlile menjajući boju. Otvorila se ogromna rupa u nebu. Demon je osetio da mu se noge pomeraju sa tla.
- Nećeš me pobediti, bubo!- vikao je dok se sve više približavao rupi.
Kada je potpuno nestao, kada ga je rupa progutala, Ledena Dama je pakosno izgovorila.

- Zbogom, demone, hahahah!
Tišina je zavladala bojištem, a nebo još uvek nije htelo da promeni boju. Kao da je Knjiga pitala: -Želiš li još nešto, naslednice mojih moći?
Velike oči su još uvek bile na nebu, vraćajući polako boju zenica u prvobitnu boju. Ledena Dama je dokazala da zaslužuje večni život.