Gledala je kako gradovi padaju jedan za drugim. Strašan prizor, ali je njoj bio pun slasti. Užasi koje je učinila su napravili od nje još većeg psihopatu nego što je pre bila. Taj njen smeh... I njena radost se nisu mogli opisati. Jer, ona je uživala u tome. Bila je željna bola svih živih bića na planeti. To ju je činilo jačom. Led je odavno zauzeo njenu dušu i srce. Nije zaboravila svoj bol, koji čak ni ledena stihija nije mogla sakriti. Bila je nepobediva, a sa Knjigom bi bila besmrtna. Došla je do tačke u kojoj se nalazila dominacija i moć...

Gazila je suve grančice i željno iščekivala tren u kojem drži Knjigu u svojim rukama. Knjigu Mračnih. Svemoćnu Knjigu senki. Iste sekunde joj je proključala krv u venama. Iste sekunde je osetila jezu kakvu godinama nije osetila. Znala je da je Knjiga blizu. Palila je gradove jedan za drugim i prilazila joj je sve bliže i bliže. Dok su gradjevine padale na zemlju, do se njihov temelj nazirao, ona se smejala. Nikad joj u životu nije bilo lepše, nego sada, dok gleda prosipanje nevine krvi. Jer je ona navikla samo na bol. Nežnost ne postoji u njenom rečniku. Haljina joj se vukla po zemlji, na kojij bi ostajao trag zime, kako je ona pravila korake.

Zima je dolazila... I činilo se da će ovoga puta biti oštrija nego pre.
- Napred! Osećam Knjigu! Njen glas me doziva sve jače.- naredjivala je.
Armija je bila sve bliže Lokopusu. Grad Mrtvih i izgubljenih duša, okružen zelenom svetlošću, koja je predstavljala magiju i energiju, stajao je prkosno svim neprijateljima Mračnih vekovima. Usamljen, nije mogao da nasluti da dolazi zima. Nije mogao da se spremi na vreme.

- Tamo!- pokazala je Veštica u pravcu planina,- Tamo se nalazi moj ključ do besmrtnosti. Niko me neće sprečiti da dobijem ono što zaslužujem!
Njen hrapavi glas, nošen hladnoćom, odzvanjao je u vazduhu. Planine nisu bile mirne. A Lokopus nije bio siguran... Marš se nastavio. Još samo malo do potpune moći, koja neće biti zaustavljena. Još samo malo... Džon je preleteo armiju i krenuo u izvidjanje na Velikom Crvenom.

Čuvar Draksoskona je mahao svojim krilima na kojem su se sijale crvene krljušti. Crvena boja je dobro prihvatala sunčev sjaj. Zmaj je pustio urlik, dok ga je Džon usmeravao ka planini. Činilo se neprohodnom. Bar njemu. U vazduhu je mogao bolje da osmotri kako planina zaista grli svoje drveće. Bilo je kao pribijeno jedno uz drugo. Nije mogao da vidi čistinu. Samo mrak koji je drveće prouzrokovalo.

A Lokopus se negde skrivao dubko u tami. Džon je preleteo drveće, i planinu, ali nije mogao da nadje Lokopus. Previše se duboko zavukao. Doleteo je do armije koja je marširala.
- Moja gospo, nisam mogao da vidim Lokopus.

- Stvarno si nesposoban Džone! Lokopus je tamo, osećam Knjigu. Ništa me neće sprečiti da se domognem Knjige! Vidiš ono drveće, koje je tebi predstavljalo problem?
- Da...
Veštica je naredila armiji da se zaustavi. Stali su i gledali u planinu. Ledena Dama je promenila boju očiju. Njen pogled bio je usmeren u pravcu Lokopusa. Iako ga nije videla, učinila je da se široki red drveća ukloni iz zemlje. Snažno korenje je počelo da izlazi i drveće kao da je napadalo jedno drugo.

Okrenulo se protiv sebe. Nije prošlo dugo, a pred njima se stvorila čistina.
- Da li sada vidiš Lokopus Džone?- upitala ga je.
Džon je pogledao u pravcu čistine. Tračak zelene svetlosti je odavao Lokopus. Ukazao se pred njegovim očima. Neverovatno!
- Nemoj više da sunjaš u moju magiju i u Knjigu. Nikada više!- rekla mu je, dok je armija krenula ka planini. Bili su jako blizu. Do kraja dana stići će, a onda će sve biti gotovo.
- Večeras, kada dobijem večni život, promeniću ovaj svet. I univerzum. Hahaha!

Veče se polako primicala. Bilo je samo pitanje vremena kada će nevolja koja neće moći da bude zaustavljena, ukazati svoje lice. Nik i Majkl su bili na dan zaostatka za čudovištem. Demon je trčao i lajao. Držao je trag blizu njuške. Ali i on je znao da je on što se krije iza traga jako opasno. Morao je da zaštiti prijatelje.
- Koliko još do Lokopusa?- upitao je pomalo umorno Nik.
- Još malo. Još par sati. Sigurno stižemo kada padne Sunce.
- Jesi li ti poludeo? Toliko još da pešačim?

- Haha, pa, ako želiš da spasiš svet i budeš heroj, ako želiš da preneseš priče svojoj kćerki, onda ćeš morati toliko da izdržiš.- odgovorio mu je Majkl podrugljivo.

- Mah!
- Hahaha, pa šta si očekivao? Nije ti ovo naš gradić, pa da je sve tako blizu. Hahaha.
Majkl se trudio da unese toliko sreće u njegovu dušu i dušu Nika, jer je znao da će kada dodje trenutak, morati da budu smireni i staloženi. Niko ko se borio protiv Veštice nije preživeo. Da, on sada imaju moći, ali Majkl je znao da nisu dovoljno jaki. Ako zakasne, biće prekasno.

Knjiga će da im napravi drugi put sudbine. Put do Lokopusa je bio sve kraći, a zelena svetlost sve jača. Veče je odavno palo... Veštica je konačno ugledala Lokopus u svom punom sjaju.
- Dakle, tu si...-rekla je hladno i pakosno.
Lepota Lokopusa je za nju predstavljala beznačajnu stvar. Znala je da je zaštićen mračnom magijom, da će teško probiti zidine. Iako je većina Mrtvih poražena i leže u prašini, još uvek postoje čuvari.
- Stanite!

Marš je prestao. Iza nje se nalazila armija plaćenika, a pored nje Džon sa Crvenim.
- Da vidimo koliko je jaka ta magija, koja me sprečava da dodjem do Knjige. Ti, sa krupnim rukama, što držiš koplje! Baci ga prema zidinama!
Krupni čovek, koji je maštao o zlatu je bacio koplje. Ono je poletelo ka Lokopusu, ali ga je zeleno svetlo upilo poput sundjera. Nestalo je u tom medjuprostoru.

- Da... magija Mračnih...- vrtela je glavom i posmatrala.- Nema veze, probiću je bez imalo truda. Istupite čuvari! Istupite, na vratima sam ja, vaša nova vladarka. Ako nećete, bićete pretvoreni u pepeo!
Nije dugo čekala da se pojave ratnici Mračnih. Poput duhova i senki, leteli su ka njoj i njenoj armiji.

- Vaš zadatak je da ih zadržite dovoljno dugo, sve dok ne pronadjem Knjigu. A ti Džone, tebi prepuštam komandu.
- Razumem!
Crveni je urliknuo, nošen snagom kristala. Senke i duhovi magije Lokopusa su leteli ka armiji. Džon je znao da će biti gubitaka, ali morao je da izvrši naredjenja. Veštica je ponovo stvorila mačeve od leda. Biće po njenom, ili nikako. Njena moć nema granica.