Šta je tamo bilo? Pred kraljevim zamkom, za vreme njihovog putovanja na okeanu? Jesu se vratili, ali su propustili nešto važno. Demon je krenuo iz svog zamka s namerom da ga razruši u trenu i zavlada slobodnim zemljama severa. Znao je da su ljudi slabi i da mu niko neće stati na putu.

Drejk je bio odlučan u svojoj nameri. Jer će posle toga završiti i sa onom rospijom koja je umislila da je gospodarica svega. Ne... On je taj... Dok se približavao zamku, točkovi kočije koju su vukli njegovi ogromni krilati psi su tutnjili po neravnom terenu, a armija mrtvih ga je sledila do pobede. Znali su da je njihovo vreme došlo, jer je tako predskazano u knjizi.

Knjizi sudbine Mračnih. Ona je mirno stajala na malom stolu i smejala se vremenu koje se promenilo. Sve je postalo tamnije. Nestalo je Sunca, Meseca i oblaka. Došlo je vreme da se prolije krv onih koji stoje na putu Mračnom Princu. Jer on je istinski vladar.

Cika i piska su se čule kilometrima, a Matronuks je predosetio da se nešto loše sprema. Odbrana je bila spremna, ali da li je bila dovoljna? Stalno je vikao na stražare i vojnike.
- Nespretnjakovići! Budale! Uskoro ćemo imati invaziju ovde, a vi se vučete kao crvi! Gde vam je želja da odbranite Grifona?- dizao je glas, dok su oko njega stalno trčali strelci i vojnici. Statua Grifona je bila zaštitnik grada ljudi pored Andjela Petokrilaša. Izgubila se u tamnim oblacima.

- Gde je Erebor? Potreban mi je ovde!- držao se za kosu kralj.
- Idem odmah po njega visosti...- stidljivo je izgovorio jedan od vojnika.
- Požuri! Demoni napadaju, a još nema Majkla i Nika! trebaju nam... Dovedi mi Erebora!
- Odmah.

Matronuks je gledao kako se konj udaljava i izlazi na zapadni ulaz. Naslonio je zatim ruke na zid grada i gledao u pravcu čistine i šume.
- Samo dodji, Demonu. spremno ću te dočekati. nećeš uzeti moje kraljevstvo...
Gledao je u oblake koji su navirali jedan za drugim i najavljivali oluju. nekako su se brzo spojili i postajali su sve tamniji. Kiša je pokucala na vrata, zaklonivši Sunce.

Ubrzo, kapljice su počele da padaju jedna za drugom sve brže i brže. Gromovi su pokazali svoje lice. Kralj je trepnuo na trenutak i osećao se bespomoćnim. Ali, znao je da mora da smogne snage da izdrži invaziju Mrtvih, koji žude za pobedom.

To su bili ratnici koji nisu znali za poraz. Mračni ratnici knjige koja je žudela za pokoravanjem sveta slobode. Matronuks je pogledao ka šumi. Iz nje su se počeli ukazivati likovi koji su mu počeli ulivati jezu u kožu. Ta tela, koja su se vukla i režala, sa kopljima, sekirama i zardjalim mačevima, izgledala su zastrašujuće. A bilo ih je na hiljade... Tišina se promolila čistinom. Siluete živih mrtvaca su stajale pokorno jednoj velikoj figuri koja je krenula u lagani hod.
Veliki psi su bacali tragove pljuvačke i vatre, dok je Drejk krao pogledom zamak, koji je bio popunjen strahom. I nasmejao se, otkrivajući bele očnjake. Njegovo bledo lice je sve govorilo, dok su mu se kapi slivale niz lice, a kosa lepršala na olujnom vetru.
- Gledajte, ljudi su preplašeni... Ništa nam više ne može stajati na putu. Došao je čas da uzmemo ono što nam pripada!
Kada se huk promolio u noći, on je doterao svoje kočije nedaleko od zamka Grifona. Gledao je pravo u Matronuksa i smejao se. Znao je da mu ništa ne može stati na putu do pobede. A onda je odlučio da mu se obrati. Kada je stopala spustio na zemlju, dok mu se duga kosa lepršala na vetru, zakoračio je i pustio glas.
- Pogledaj kralju, pogledaj ovu vojsku iza mene. Došli su po vaše meso, i krv! Došli su da vas pregaze kao malene bube! Hahaha!

Matronuks je skupio hrabrost, iako je video da su svi oko njega preplašeni. U sebi je krio samo jednu misao: Gde je Erebor...
- Vidim, Mračni Prinče. Vidim, ali se ne bojim. Jer ćeš izgubiti ovu bitku, ali i rat.

- Hahah! Ludi čoveče. Vidi se u očima svakom od vas, strah vas je preplavio. Nemaš šanse. Mi smo besmrtni!
- Ne, ne bojim vas se. A ni ljudi oko mene. Verujem u njih!
- Onda ćeš umreti zajedno sa njima. Jer ne znaš sa čime se suočavaš!- Drejk je odapeo svoj glas iz grla poput strele koja je pogodila u srce i dušu sve koje je gledao. Ljudi su znali, duboko u sebi da nemaju šanse, ali uprkos svemu, boriće se...

Do poslednjeg daha. Neka im ova poslednja noć bude noć za pamćenje. Za većnu slavu. Strelci su prišli još bliže kamenim štitovima od cigala, i napregli su strele, a oko njih, vitezovi, grifoni, jahači, iščekivali su početak dana večne slave.

Disali su duboko, snažno, uvereni da ih očekuje sigurna smrt. Ali, neka to bude noć za pamćenje. A dole, Mrtvi su urlikali, cikali, vrištali, iščekivali sveže ljudsko meso. Verovali su u snagu knji-ge i Drejka. A on se preobratio u Demonsku formu.Taj trenutak je uneo još veću jezu u kosti protivnika koji je stajao ispred njega. Zidine zamka su bile visoke, ali to nije predstavljalo problem za Mrtve. Oni su želeli sve više i više.

- Vidiš li sada, ti bespomoćni čoveče? Vidiš li svoju sudbinu? Ona leži u lokvi krvi pored tvojih stražara! Hahaha!- smejao se glasno Drejk, izvadivši svoje mačeve, koji su počeli da sjaje na svetlosti Meseca.
- Spremite se...
- Napnite lukovee!-naredio je jedan od strelaca. Sve je bilo spremno za veliku bitku.

Drejk je za trenutak bio ozbiljan, a onda je opet napravio pakostan osmeh. Rekao je nešto na Reptilskom jeziku, i Mrtvi su krenuli u juriš. Počelo je... Armija Mrtvih se sručivala prema zamku i činilo se da ih ima na milione. Milioni mrtvih tela ljudi i životinja, mutanata, i svakakvih bića koja su želela samo krv i meso. Znali su da se neće lako probiti, ali da će nagrada biti velika. I vodio ih je najjači i najveći vodja od svih. Strele sa zidina su odmah poletele i munjevitom brzinom se zarivale u tela hodajućih čudovišta.

Ali ona su nastavljala i nastavljala, padala pa se opet dizala. Pad Grifona se naslućivao u vazduhu... Ta želja i borbenost, ljudima nisu bili dovoljni. Jer oni su bili smrtnici koji su se borili sa besmrtnicima. Tela su navaljivala sve više i više.
- Gde je Erebor?!
- Dolazi, za pola sata je ovde, visosti.
- Dok on dodje, bićemo u velikim problemima!

I bio je u pravu. Nekromanseri su svojim činima provalili zidine. Nisu im trebale mašine. A onda počeo je pravi masakr. I Drejk je uživao. Sada je mogao da zarije svoje mačeve u ta nemoćna bića. I da ih baca, jer je imao ogromnu snagu. Neograničenu. Mrtvi su provalili unutra i više ništa nije moglo da ih zaustavi. Konjanici su jurišali, ali ni oni nisu mogli da zaustave tu najezdu stršljenova koji napadaju pčelinju košnicu. Matronuks se borio do poslednjeg daha.

Vitlao je mačem i gledao kako tela Mrtvih padaju i opet se dižu, a delovi njihovih tela mile po površini zemlje. Strašan prizor. Užasan... Grifoni su leteli, zarivali kandže, ali nisu ni oni mogli, moćne ptice zaštitinici kraljevstva, protiv moći knjige i letećih guštera koji su Mrtvi dobro dresirali da zavladaju nebom. Nosili su strelce i imali oštre zube. Grifoni su padali...

Želja da se opstane je bila velika ali mogućnosti da se to i uradi male. Mrtvi su trčali. Mrtvi su hodali. A živi nisu imali šanse. Jer, protiv moći knjige se ne može. Erebor je konačno stigao. Ali, nije mogao mnogo da uradi protiv te najezde, koja je postala košmar. Prisetio se davnih bitaka, prisetio se davnih pobeda i poraza i ovo što je video, izgledalo mu je mnogo strašnije nego što je očekivao. Krv i tela su bili na sve strane.

Nije imao vremena da udahne i izdahne. Borio se za slobodu i slavu kao i ljudi oko njega. Patuljci su bili prestrašeni snagom Mrtvih. Borili su se pre, ali taj žar i krvoločnost su ih nadvladali. Erebor je gledao kako mu borci ginu, ali kao da su se bezuspešno borili.

Mrtvi su sve više i više nadirali, ali nisu imali gubitke. Neka tela bi se opet spajala, neke ruke sa sekirom bi same kovitlale... Moć Knjige je došla do izražaja. Ona se mora zaustaviti po svaku cenu. A onda je Drejk stao pred Erebora držeći čvrsto svoje mačeve. Nasmejao se. I dok su mrtvi prolazili, čisteći sve pred sobom, pakosno je počeo da izbacuje rečenice koje su Ereboru sledili srce.

- Gle, gle, veliki kralj Patuljaka...
- Mračni Prinče...- ogdovorio mu je kralj Patuljaka.- konačno se srećemo.
- Hahah, tebi je baš drago što ćeš stradati od mojih mačeva, starče.
- Ne brini, nečeš se smejati kada sretneš Vatrenog viteza!- obrusio mu je tvrdoglavo Erebor.

Video mu je u očima bes, a na licu mržnju. Mržnju prema svemu što je dobro.
- Ni Vatreni vitez me neće sprečiti da ostvarim svoju sudbinu!- nakon ove rečenice, glava Erebora je ležala na zemlji, okružena krvlju.
Drejk je disao duboko i lagano, ali opet sa nekim teretom, dok su mu oči sijale čudnim sjajem. Mrštio je lice, i nije hteo da se smiri. Uživao je u besu, dok je gledao protivnike kako padaju. Ljudi nisu imali šanse protiv njega i njegove vojske. Potrčao je, a iza sebe je ostavio telo kralja Patuljaka da leži u krvi.

Kalin je grčevito stiskao mišicom dršku sekire, ali uvideo je i sam koliko je moćna vojska Mrtvih. Ubrzo je i on pao. Kao da nije bilo nade. Pobeda Mrtvih je bila blizu...