Drejk je ležao zatvorenih očiju, okružen zelenim svetlima i polusenkama Lokopusa. Važno je da su se vratili u svoj dom. Nije bio svestan šta se dešava, nije čuo ništa od iscrpljenosti.

Osetio je kako mu hladne šake dodiruju iscrpljeno telo. Nosile su ga jedno vreme, a onda ga spustile u krv. Osetio je i kako ga mlazovi krvi polivaju po licu. Nije bio snažan, bio je bespomoćan.

I samo je hteo da se oporavi. Dok su ga mlazovi krvi polivali po licu, počeo je besno da pomera oči. Počeo je da pravi grimase po licu... Prisetio se bola, koji se uvukao u njega, ne tako davno. Čuo je njen smeh i krike u daljini. Nije mu bilo više do borbe, jer je duboko u sebi bio ponižen. Veoma ponižen. Nije pre znao ko je veće čudovište, on ili ona.

Sad je bio ubedjen da Vešticu ništa ne može zaustaviti. Knjiga ima svoju volju i usmerila ju je na tu rospiju, tu nemilosrdnu zver... Kako je to moguće? Smirio se. Došao je do daha, boreći se sa bolom koji ga je stezao istom snagom kao pre kada ga je ona stezala rukama iznutra. Nije znao kako da se nosi sa ovom magijom. Pre ili kasnije, sigurno će ta zver krenuti na Lokopus, kolika joj je glad.

I sigurno će ga sravniti sa zemljom. Nakon par trenutaka, otvorio je na kratko oči, a onda ih opet zatvorio, i uronio u krvavi svet. Bilo mu je drago što je ugledao dom. Njegov narod nije ovo zaslužio. Pronaći će način, samo da se oporavi.

- Platićeš... Veštice... Platićeš...- tiho je prozborio, režući.
I demon u njemu je bio izmoren. Ali nije smeo da dopusti da se ta zver dokopa Knjige, jer će tada sve biti izgubljeno, a njegov narod će biti bespomoćan.

- Neću dopustiti... da se dokopaš Knjige... Pre ću poginuti!- opet mu se omakao glas u grlu.
Očekivao ga je dug oporavak, jer mu je sve bilo smrskano. Kao da ga je ogromni džin zgazio. Prokleta Veštica! Ledena armija je slabija od njih, a ipak ih je pobedila. Govorio je svom telu da se oporavi što pre, ali ono nije htelo da ga sluša...

Za to vreme, Sartid je bio blizu mesta gde je bilo bojište. Sa zemlje se dizala prašina, koju je on galopom izvlačio, a njegova kopita su bila okružena prašinom. Napokon je stigao. U daljini je čuo žubor vode, koja odavno više nije bila otrovna. Obuzela ga je neka čudna jeza, i usporio je. Nije hteo da upadne u zamku. Počeo je da pravi lagan kas, a onda je stao... Osluškivao je i gledao oko sebe.

A onda se uverio da je sve u redu i krenuo da se spušta ka reci. Kako je sve bolje mogao da vidi brzake, koji su naglašavali snagu vode, nije mogao a da ne primeti krv i mrtva tela koja su bila rasuta po toj ukletoj dolini. Dolina i obala reke Dum su zaista odavali užasnu sliku užasne borbe. Svuda slika straha i užasa.

A tišina je samo unosila još više nemir u njegove oči. Tražio je nešto pozitivno, nešto što ipak krije nadu da su Dženet i Nik još uvek živi. Nije mogao da zamisli da su nastradali. To bi bio veliki udarac za njega... Polako je pravio korake, pažljivo posmatrajući taj prizor.

Nije znao šta da kaže Reksu, kakav je pokolj bio tu, na ovom krvavom mestu na kom on pravi lagane korake. Skinuo je luk i spremio strelu. Nije znao šta može da ga napadne na ovom ukletom mestu. Svuda leševi i jeza koju nije mogao da podnese.

- Nik? Dženet?- pustio je glas, nadajući se da će ih čuti ubrzo.
Ništa se nije čulo. Uplašio se. Tišina prirode i rata ga je preplavila, dok je tražio znak da su blizu.
- Nik? Dženet?
- Ovde smo!- čulo se se u daljini.
Nakon nekog vremena, došao je do mesta gde su se krili.

- Kakav konj!- kao iz topa je izgovorio Veliki.
- Hahah, to nije konj, to je kentaur. I video si ga pre neki dan, zmaju.
- A da, u pravu si.- odgovorio je Veliki Dženet, koja se smejala i time pokazala svoje bele očnjake.
- Ovaj zmaj nikad neće naučiti...- klimao je glavom Sartid.

- Čuo sam to!- pobunio se zmaj, na šta su se ostali sa slatkoćom nasmejali.
- Drago mi je da ste živi. Bio sam sav napet dok sam dolazio ka vama. Plašio sam se da su vas ubili.- promenio je boju glasa.
- Imali smo prokleto puno sreće!- odmah se nadovezao Nik.

- Veštica je suviše moćna. Videla sam šta je uradila Drejku, a on je najsnažniji ratnik kog sam ikada videla. Nije ništa mogao da učini.
- Bojao sam se toga. Ali moramo ostati jaki i istrajni. Da li ste sigurni da možete sami?

- Naravno, reci čarobnjaku da dolazimo uskoro i da se ne brine. Bićemo dobro.- rekao mu je Nik.
- U redu. Vidimo se kroz nekoliko dana.- rekavši to, Sartid se pozdravio sa njima i krenuo na dug put do kolibe. Oni su ponovo ostali sami.
- Moramo požuriti da se sklonimo odavde. - izgovorila je sa oprezom Dženet.

Nisu slutili da ih je kugla otkrila. Ona sve vidi. Ona je najmoćniji špijun. Veštica je vodila vojsku ka Zapadu, ali u očima joj se ukazalo ono što kugla vidi.

- Džone, nastavi ka Zapadu. Moja kugla je videla nešto što ne želim da propustim. Brzo ću se vratiti.
- U redu, Gospo.
Uz pojavu kristalne svetlosti oko nje, nestala je. Znala je da će brzo završiti posao. Nik, Dženet i Veliki Crni su dočekali noć. I nisu ni slutili da će im ona doneti mnogo nevolja.

Nik je nekako sakupio grane, a Veliki je zapalio vatru. A pri njoj se ukazala ona, najstrašniji neprijatelj kojeg su videli. Sjajila je kristalnom svetlošću, dok joj se lice ocrtavalo na svetlosti plamena. Njen ledeni pogled je govorio sve, a oni nisu bili dovoljno oporavljeni.

- Da li vam je drago što me vidite? Moja kristalna kugla mi je rekla gde da vas nadjem. I evo me. Sada ću vam ispisati novu stranicu sudbine.- rekla je smešući se.- Sada pošto vidim da ste jako slabi, olakšaću vam. Ako pobedite moju ledenu armiju, slobodni ste!

Igrala se sa njima. Oni su osećali strah i neodlučnost. Kako ih je tako brzo našla? Kako je znala gde se kriju? Sa kim oni zapravo imaju posla? Veštica je dunula i u vazduhu su se počeli spajati komadići leda, koji su se pretvarali u vojnike sa mačevima. Bilo ih je na stotine.
- Pustiću vas, dajem obećanje. Ako pobedite. A sigurna sam da nećete, haha!
Vojnici su bili spremni na marš, dok je Ledena Dama posmatrala nemoćnost.
- Šta ćemo da radimo? - upitala je Crvena, gledavši u sav taj led.
- Ti si važnija. Beži, kad dam znak. Mi ćemo ih zadržati!

- Ne...
- Budi spremna. Mi ćemo ih zadržati. Moraš da pobegneš i da se izbaviš. Ti si nam nada da će sutra biti bolje.- pričao je Nik tiho, da Veštica ne primeti.

- Pa... da li ste spremni?- upitala je Veštica.
- Spremni da te ugušimo tim prljavim ledenim jezikom, nakazo.
- Hahah, hrabre reči, pogotovo od tebe, štićeniče te divne devojke. Ali naplatiću joj dugove.