Brod Mračnih je sekao vodu nepredvidivog okeana, a njegova pocepana jedra su se vijorila na vetru. Sada je imao i neustrašuvu posadu. Majkl i Mindra su dočekali izlazak Sunca nakon duge noći, popunjene mirom, ali opet nekom iskrom nemira.

Okean je krio stvari koje se Majklu nisu nimalo svidjale. On je samo hteo da se dokopa obale ostrva i pohrli da vidi Dženet i svoje prijatelje. Nije znao da je ona u bekstvu, a da je Nik zarobljen u ledenom svwtu čarolije. Napravio je par koraka na palubi sačinjenoj od trulih dasaka, koje su se poprilično dobro držale, i tražio znak da je ostrvo blizu. Mornari koje je video oko sebe se nisu predavali.
- Povuciii! Povucii!

Njihova vika je pokazivala znake napetih mišica, koje su vrsto držale vesla. CRNA ZMIJA je bila blizu obale ostrva.
Mindra je ugledala Majkla, kako naslonjenih ruku na ogradi broda zamišljeno posmatra. Prišla mu je tihim koracima.
- Zašto si zamišljen? Šta nije u redu?
- Ne znam... Imam nekii čudan osećaj, nešto nije kako treba. Nadam se da ćemo brzo doći na obale ostrva, Moram spasiti prijatelje imam taj osećaj...

Iznenada, Majklu se učinilo da čuje glasove. Imao je osećaj da izmišlja, ali kada ih je već čuo više puta, bio je uveren u suprotno. Kao da ga je njegov najbolji prijatelj dozivao.
- Majkl, Maajkl. Pomozi mi!
- Pojačaj tempo! Blizu smo, uveren sam u to.- dao je naredbu posadi, koja je istog momenta izvršila naredjenje. Brod je počeo brže da plovi.
- Šta je bilo, Majkl?
- Mindra, moji prijatelji su u opasnosti, imam osećaj da je Veštica upletena u ovo. Moram ih spasiti!

Trenutak je bi dovoljan Mindri da shvati njegovu tugu u tom iznenadnom besu. Dao bi sve za njegove prijatelje. Oni su njegovo bogatstvo koje nosi u srcu. Bez njih nije potpuno. Ispred nje je bio čovek velikog srca. I velike hrabrosti. Nekako ju je to još više privlačilo, ali je odlučila da se drži po strani. Kada bi imala savršenog čoveka, bio bi isti kao Majkl.

- Kopno na vidiku! Stigli smo!- vikao je čovek iznad jedara.
- Konačno.- izgovorio je Majkl.
Nakon dana plovidbe stigli su konačno na finalno odredište. Iskrcali su se... Majkl je uvideo da se umor uvukao u ljude, na šta je morao da odreaguje.
- Posado, zaslužili ste odmor.
Zatim je pogledao u ratnike stena.
- A vi idete samnom.- izgovorivši to, uperio je mač prema nebu i vatra je počela da okružuje njega i bića. Mindra nije mogla da ga odgovori. Ubrzo su nestali.
- Otišao je. Šta ćemo sad?- upitala je prestravljeno.

- Vi gospodjice idete sa nama u kamp.- rekao joj je jedan od članova posade. Iako je znala da je to teška odluka jer nće biti uz Majkla, morala je da je prihvati.
Valir je bio nestrpljiv. U svom dvoru medju oblacima, odugovlačio je.
- Kada će oprema biti spremna? Moj prijatelj treba pomoć. Ne može sam!
- Uskoro gospodaru, za koji dan.
- Nesposobnjakovići! Koga ja plaćam nebeskim dukatima!

Jonda se krila od oca. Odlučila je da poseti čarobnjaka pre nego što njen otac stigne. Iskrala se i uzjahala orla. Nedugo zatim bila je daleko od doma. Znala je da će njen otac to primetiti, ali nije marila. Uživala je u smeni oblaka i nebeskog prostora. Znala je da će to uživanje kratko trajati kada sleti na tlo ostrva. Jer će tada izgubiti sve svoje moći i biti najobičnija smrtnica.

A toga se najviše plašila. Plašila se osećaja da nema moći, magiju, i sve ono što krasi njen narod. Obična smrtnica. Kakve dve reči i rečenice u njenoj glavi! Orao je mahao krilima i nosio je dok je Sunce sijalo jače nego tih dana. Možda najavljuje lepše dane... Nakon par sati leta, sleteli su. Pozdravila se sa njim na nebeskom jeziku, dodirnuvši tlo. Čekaće je. Ona je njegov jahač...

Pokucala je na vrata kolibe. Njene oči, usne, kosa... Sve je to sad igubilo onaj nebeski sjaj. Iako se nije primećivalo. Pokucala je još jednom. Začula je korake.
- Jonda. Otkud ti ovde? Izgledaš umorno.
- To je zbog tla. Čim dodirnemo tlo, gubimo moći. Gubimo... sve ono što nas je krasilo. Nebeska magija nas tada napušta.

- Udji, nemoj samo stajati tu. Moraš se odmoriti.
- Izvinjavam se u ime mog oca. Zadržan je zbog priprema. Obećao vam je veliku podršku i to ćete i dobiti. - izgovorila je tihim glasom, dok se iza nje začula škripa vrata.
- Ne ljutim se, ipak je on vladar Nebeskih.- izgovorio je Reks sakrivši osmeh ispod brade.

Jonda je zakoračila u tamu i odmah joj je bilo još teže. Zavrelo joj se u glavi.
- Svetlo. Više svetla!
Čarobnjak je otvorio vrata i prozore. Čim je svetlost ušla unutra, Jonda je osetila olakšanje.
- Zar ti toliko smeta mrak?
- Ne samo meni, svima nama. Mi smo narod Sunca i oblaka, kada nastupi tama, mi slabimo, to može čak i da nas ubije. A na tlu postajemo smrtni.
Reks nije znao za to, i iznenadio se kao i Sartid.

- Kako ćete onda pobediti Mračne i Vešticu?
- Daćemo sve od sebe, ali ćemo zasigurno trebati pomoć.
- Razumem.
- Moram poći sada, ne mogu ostati. Moj otac se sigurno brine gde sam.
- Požuri i reci mu da nam jako treba vaša pomoć.
- Neću zaboraviti!

Reks i Sartid su posmatrali velikog orla kako nosi princezu Nebeskog naroda u pravcu Sunca. Trebaju naći još saveznika. Ali gde? Moć Veštice je svaki minut sve snažnija. Reks se bojao i da pomišlja šta će biti ako nadje Knjigu. Previše toga je bilo na kocki. Majkl, gde si?