Veštica je znala put. Znala je svaku prečicu koja je vodila do Knjige, znala je svaku stazu koja je vodila do besmrtnosti. I vodila je vojsku u pravcu Lokopusa, dvorca Mračnih.

Majkl je znao put do nje, znao je jer ga je vodilo srce željno pravde. Telepotovao se vatrenim prstenom zajedno sa Ratnicima stena do nje i njenih podanika. Ona je videla kako Vatreni vitez stoji uspravno dok ga okružuje večna vatra. Mač mu je davao nezamislivu snagu. A ona nije imala nameru da se zaustavi sada kada je blizu pobede. Majkl je stajao ispred ogromne vojske i njenog vodje. Džon uprkos svemu nije došao k sebi, još je nosio ledenu iskru u očima. Majkl je gledao u Vešticu i njenu vojsku.

- Veštice!- vikao je,alii se ona nije uplašila.
- Stoj!- naredila je. Kada je marš stao, ona je pogledala u Majkla i nasmešila se.
- Blesavi čoveče. Šta te navodi na moj put?
- Oslobodi moje prijatelje!
- Aaa, misliš na ono dvoje što su pali pod čini svetlosti? Neće moći... Sada su u mom svetu.
- Nateraću te da napraviš ozbiljnost na tom ružnom licu!

- Polako, mladi čoveče. Vidim da si stekao moći, ali to neće biti dovoljno.
- Gospodarice...- pokušao je da se umeša u situaciju Džon.
- Tišina, Džone! A sada... Vidiš li ovu vojsku iza mene? Previše si slab da bi je pobedio, kolika god ti je snaga, ratniče vatre. Mogu samo da dam znak i od tebe će ostati samo pepeo. Ali, pošto mi je lep dan i dobro raspoloženje, pustiću te da se oprobaš protiv mene. Ako me samo okrzneš, oslobodiću tvoje prijatelje... Dajem ti reč...

Majkl je očima vrebao njenu nesigurnost, ali je hladan talas prikrio tu sliku. Stajala je ispred svoje vojske potpuno samouvrena u svoju moć. Ledena Dama je znala da on nema pravo da se naziva vitezom vatre. Još nije svestan mogućnosti mača.
- Videćemo...- rekavši to, zakoračio je da napravi odstojanje od Ratnika stena, koji su bili željni da okuse vapaje Mrtvih.

I ona je zakoračila. Dok je prilazila ka toj tački borbe, u ruci je poleo da joj se stvara ledeni mač. Bilo je potrebno par trenutaka da se potpuno oformi. Zlatna drška je okruživala ledenu oštricu. Zlato nekad ima taman sjaj. Stali su. Majkl je zauzeo stav. Čvrsto je stegao mač, koji je okruživala Večna Vatra. I ona je nakon par trenutaka isto to uradila. Nasmešila se i odlučila da mu kaže još samo par reči pre nego što ga slomije.

- Vatreni Viteže, nudim ti poslednju priliku. Pridruži mi se. Da zajedno vladamo univerzumom. Prijatelje bi tako dobio bez borbe. Obećavam...
Njen ledeni glas je odzvanjao u Majklovim ušima. Plamen se još više razbuktao.
- Ne pada mi na pamet da budem u tvom društvu razaranja. A sada oslobodi moje prijatelje!
- Hahah, polako, odbio si, sada treba prvo da me pobediš...

Potrčali su jedno ka drugome. Kao sudar leda i vatre. Začarani krug magije nije mogao, a da ne pokaže snagu tih divova. Veštica je mahala mačem i u prvi mah je bilo jasno da ume da barata mačem. Videlo se da je snaga Majkla uporedivo manja od tog čudovišta. Sudar mačeva je prouzrokovao čarobne varnice. Majkl nikako nije mogao da dodje do Vešticinog tela. Kao da ju je štitio ledeni štit. A on je bio okružen vatrom, koja se smanjivala pri svakom približavanju Veštice. Čim se led približio, vatreni štit je počeo da nestaje. U jednom trenu, Vatreni Vitez je bio na kolenima, ali je uspeo da izbegne oštrinu leda. Veštica se smejala. Nikad dosada nije toliko uživala u neekoj borbi. Odavno nije iskusila takav žar borbe. Majkl se trudio da joj parira, ali bila je premoćna da ikako uspe da joj se približi.

Dok je držala čvrsto taj ledeni mač okovan zlatom, u žaru borbe je odlučila da upotrebi jednu od svojih čarolija. Mač je počeo da svetli čudnom plavom svetlošću. Veštica je zamahnula još jednom i kada su se maevi sudarili, Majkl je osetio kako negova snaga mača nestaje. Vatreni štit je počeo da iščezava. Na trenutke se osećao bespomoćnim i prepušten na milost i nemilost Ledene Dame.
- Vatreni Viteže, izgleda da tvoja moć slabi. Kada sam ti ponudila priliku, odbio si. Sada se spremi na patnju kakvu nisi imao priliku da okusiš!
Rekavši to, zamahnula je još jednom. Posekla mu je ruku blizu ramena. Istog momenta led je počeo da se uvlači u njegovu kožu. Majkl nije mogao da pomeri ruku. Morao je da sa jednom smogne snage da je samo jednom okrzne. A Veštica mu to neće lako dozvoliti.

- Vidi, vidi, ledeni parazit dobro radi svoj posao. Kako ćeš mi sada prići, mladi ratniče?- upitala je pakosno.
Majkl je gledao kako mu se smeje u lice, dok ga je gustina plamena napuštala. Nije hteo da poklekne. Skupio je snagu i trzajem ruke kao da mu je poslednji, zadao ranu na njenom stomaku. Ledena Dama se zaprepastila kako je uspeo to da postigne. Osetila je bol, ali nije bio smrtnonosan.

- Uspeo si, ratniče vatre. Ali zapamti, trebaće ti više od toga da mi me usmrtio, hahaha!
Njena rana je počela da se zaceljuje. Nije dugo prošlo, a rane nije više bilo.
- Kao što sam obećala, pustiću tvoje prijatelje. Ali te molim da mi ne staješ više na put. Kada steknem moć Knjige, tebe ću prvog poštedeti. Dobar si protivnik...

Njena ruka je počela da svetli. Sa druge strane, u ledenoj tamnici, Nik i Veliki su osetili kako se otvaraju ledena vrata.
- Vidi!- trgnuo je Veliki Zlatnog jahača.
Nik je osetio da ga ledena svetlost vuče ka izlazu. Odjednom se našao ispred ledene armije i Veštice, koja se osmehivala.
- Slobodni ste. Ali to ne znači da ću vas ubiti kasnije. Gubite mi se sa očiju. Svi!- ledeni glas je utihnuo. Majklu je bilo drago da vidi prijatelje, ali je morao da pobegne sa njima.
- Držite se za mene!

Veštica je gledala kako portal vatre okružuje njega i prijatelje i Ratnike stena. Oni su nestali, a ona je mogla da nastavi put ka Lokopusu. Okrenula se ka Džonu.
- Vidiš, Džone, niko mi ne može ništa. Bez razloga si se brinuo. A sada napred, šta čekate! Imamo posla da obavimo. Mrtvi nas očekuju, a sa njima i Knjiga!

I dok je ledena armija nastavila marš ka zemlji Mrtvih, Dženet je bila iscrpljena. Umor ju je sustigao, dok se ona našla u nepoznatom svetu. Osmotrila je ispred sebe i zapazila je ogromno polje pšenice. Iza nje je bila šuma, a ispred to ogromno prostranstvo. Morala je da nastavi. Morala je, pre nego što je ona rospija prnadje. Zakoračila je u te nepregledne predele, ne sluteći da će biti napadnuta. Klasovi su joj udarali o telo. Osećala se nemoćnom i htela je samo da pronadje mesto gde će se sakriti. Polako grabivši napred, nije čula zvukove prikradanja iza njenih ledja. Nepoznata silueta je polako prilazila. Telo joj se dobro sakrlo medju zlatnim klasima. Potrčala je uz riku, a Dženet se okrenuvši zaprepastila kolika je ona zapravo. Bila je velika, ružna i krvoločna. Telo joj je bilo sa šarama tigra, krupno i mišićavo.

Polovina glave panter, a polovina lav. Bila je mnogo veća od Dženet. A nju je umor savladao. Baš kada ju je zver stigla i stavila šape na nju spremajući se da je pojede, neko je potrčao ka njima. U ruci je držao baklju na čijem vrhu se uzdizao širtoki plamen.
- Odlazi zveri! Ili ću te spaliti!
Dženet je odahnula kada je zver pobegla u šumu. A nepoznati niski čovek, koji je bio jak uprkos starosti, pružio joj je ruku i upitao da li je dobro. Imao je duge crne brkove i izborano čelo, i nosio je staru odeću koja je bila dosta krpljena. Veliki slamasti šešir mu je prekrivao sedu kosu.

- Jesam. Hvala vam, gospodine. Da nije bilo vas, stradala bih.
- Ništa, ništa.- odgovorio je starac. – Vazno je da si sada dobro i da je zver pobegla. Otkud vi u ovim strašnim predelima? Čudno je da se neko uopšte kreće u ovoj šumi. Ima puno zveri.

- Ja... Bežala sam od Veštice.
- Veštice, kažeš? Ah, tako dakle. Ja i moja žena živimo ovde sami već godinama, i imali smo sreće da ne naletimo na nju. Kažu da je ona opasnija od svega živog ovde.
- U pravu su. Ja sam izbegla sigurnu smrt. Ostavila sam prijatelje da se bore sa njom.
- Nemoj da ti bude krivo. Hajde sada, idemo do moje kuće. Tamo je, iza ovih klasova pšenice. Ova pšenica je moja znaš? Ja sam je svojim rukama posadio.

Moram hraniti stoku. Borimo se kako znamo i umemo... Možeš li?
Starac nije hteo da je ostavi na cedilu. Pošla je sa njima, nije mu smetalo što je Mračna, kao da je primetio da ima dobro u sebi uprkos izgledu. Zbog iscrpljenosti, osećala je da joj fali krv. Borila se da sputa glad, ali bilo je sve teže...