Glas iz drveta se nasmejao. Grane su se smirile. A onda su iznenada ponovo oživele i uhvatile Majkla za noge i telo. Nik i ostali nisu stigli da reaguju. Ogromna usta su se stvorila na kori drveta i za nekoliko trenutaka, Majkl je bio progutan! Dok su ga ostali dozivali, on ih nije čuo. Drvo im nije dalo da mu pridju. Padao je i padao, dok ga je kora okruživala. Našao se u velikom tunelu, koji kao da nije imao kraja.

- Gde je Majkl? Šta dodjavola?!- zabezeknuto je govorio Nik, dok je drvo mlataralo svojim granama.
- Na svom najvećem iskušenju.- rekao je glas.
- Ako mu se nešto dogodi ja ću...!- besno je vikao Nik.
- Ne birini, neće. Brzo će se vratiti.- bio je samouveren glas iz drveta.
- Ako se ne vrati, ovaj zmaj će te spaliti do temelja jel to jasno?
- Hahaha!- smejao se glas.
Za to vreme, Majkl je padao i padao. Bio je u ambisu u kojem su se smenjivale razne boje. Crvena, crna, plava, zelena... Milion boja. Nakon dugo padanja, osetio je tlo. Pao je na travu. Trava nije bila zelena, ni žućkasta, vec crvena.

Lagano je ustao i uspravio se. Sve je bio crveno, osim neba. Ono je bilo crno. Vatreni vitez se našao u svetu sa samo dve boje. Nije znao šta da radi, bio je izgubljen. Držao je mač i koračao u prazan prostor... Nakon dugo vremena izgubljenog šetanja, začuo je čudne zvukove i glasove.
- Ovamooo.... Ovamooo.... – zavijali su glasovi u crnilu.
- Pokaži se!

- Ovamooo... Vatra ti neće pomoći u ovom svetu...- uporno su ponavljali glasovi iz crnila.
- Ko si ti? Šta si ti?- jedino mu je ostalo da zapitkuje, jer ništa nije znao.
A onda je ugledao Džona, kako mrtav leži na crvenoj površini. Potrčao je, ali ga je nešto zaustavilo.
- Kuda si se zaputio, nepoznati putniče?- upitao je sada dublji glas iz crnila.
- Pusti me da prodjem, to je moj prijatelj! Pusti me!- bio je spreman da zamahne mačem.
Pojavila se silueta ispred njega. Crni plašt je lebdeo, a ispod njega se promolila ruka kostura.
- Neće moći. On je sada u mojim rukama, putniče i ti tu ništa ne možeš.
Majkl je zamahnuo mačem, ali je on prošao kroz stvorenje. Vetar je dunuo, i plašt se počeo pomerati poput pera. Majkl nije mogao da veruje! Kakvo je ovo stvorenje?

- Nepoznati putniče,- počela je priču silueta, koja je odbijala da pokaže lice.- tvoj prijatelj se ne može spasiti. Sada je u svetu senki. Ovo je moje carstvo. Bolje se vrati odakle si pošao, inače ćeš snositi posledice za to što si kročio na ovo mesto.
Dok je izgovarala ove reči, iza nje su se pojavili duhovi. Bili su odvratni. I kezili su mu se.
- Vrati se dok nije prekasno!
- Nikada! Odlučio sam. Krojim sam svoju sudbinu i ti me ne možeš sprečiti!

Na ove reči, sve je nestalo. Plašt je pao na crvenu travu, a put do Džona je bio oslobodjen, ili mu se tako činilo. Majkl mu je prišao, i stavivši mač u pojas, pokušavao da dopre do njega.
- Džone, Džone! Probudi se. Ne možeš biti mrtav! Probudi se.
Dozivao ga je, ali ga on nije čuo. Majkl je zatim podigao glavu u pravcu crnog prostora, i pred njim se ukazala plaža. Pesak... Na milion zrnaca peska. U daljini je čuo zvuk okeana, i pitao se kakva je to iluzija. Nešto mu je bilo sumnjivo. Mnogo. Nije mogao, a da ne primeti nemir u daljini, Izvukao je mač i priremao se za najgore. Nije dugo čekao. Začuo se glas u crnilu.
- Putniče, pokušao sam da te upozorim, ali ti nisi hteo da slušaš. Sada ćeš platiti!

Ogromni talas zelenkaste vode se pojavio pred njim i pred Džonom, koji je još uvek nepomično ležao. Majkl je gledao tu vodenu gromadu kako se uzdiže i sprema da ih zatrpa. Nije ništa mogao. Osetio je kako ga talas prekriva. Tišina... Ton se ponovo počeo pojavljivati. On je ležao na daskama. Osvestio se. Nalazio se na čamcu, zajedno sa Džonom, usred pučine zelenkaste vode. Plima okeana iluzije ih je odnela u nedogled. Majkl je ustao i video nepregledni prostor okeana. Nije prošlo dugo, a biće iz crnila ga je ponovo dozivalo.

- Baš si uporan, za jednog ratnika. Vidim da ti je toliko stalo do prijateljstva ovog čoveka.
- Pokaži se već jednom, da te dokrajčim!
- Jesi li siguran, putniče? Svet tame krije iznenadjenja.
- Spreman sam na sve! Ne bojim te se! Čuješ li?
Površina okeana se počela micati. Nije dugo trebalo da talasi postanu sve veći. A onda je izronilo biće koje je bilo stvarno zastrašujuće. Strah koji je Majkl imao od okeana je počeo da se vraća. Koža puna krljušti, veliko telo, ruke, oči koje svetle. Sve na tom biću je izgledalo zastrašujuće.

- Pa, da li me se sad bojiš, putniče?- reklo je biće dubokim i oštrim glasom, koji je odzvanjao nebom. Majkl se izgubio u strahu.
Biće se dizalo u nebesa i njegova visina je ulivala strah u Majkla. Više nego ikad. Progutao je knedlu u grlu. Ali nije hteo da ustukne.
- Ne bojim se!
- Vidim ti strah u glasu. Šta da odlučim da vas obojicu zdrobim samo jednim udarcem. Da li bi branio prijatelja?
- Samo napred!

- Nee, suviše je lako...- pričalo je biće.- ali imam mnogo bolju ideju.
Zatim je biće otvorilo usta i iz njih dunuo vazduh. Vetar je bio strahovito snažan. Talasi su se počeli stvarati munjevitom brzinom. Iako je Majkl zaklonio Džonovo telo, čuo je kako se daske čamca razdvajaju. Za nekoliko minuta našao se u zelenkastoj vodi tame. Mač je potonuo na dno, ali Majkl nije hteo da dozvoli da i Džon ode sa njim.
- Kako ti se svidja u vodi, putniče? Hahaha!

Taman je Majkl hteo da mu obrusi, kada se sve smirilo. Sve nestalo. Voda se smirila, a tragovi bića su nestajala u vazduhu. Majkl je gledao kako mu telo lebdi. Dokopao se jedne od dasaka i nekako je uspeo da položi Džonovo telo na njega. Voda je bila strahovito hladna. A ipak... Majkl je bio tu za zvog prijatelja. Tišina. Majkl je ponovo osetio plažu. I čuo zvuk okeana. Ovaj put je bilo suviše mirno. Učinilo mu se da čuje Džonovo disanje. Oslušnuo je ponovo. Džon je disao!

- Džone! Pa ti si živ!
Džon ga je pogledao.
- Još uvek smo neprijatelji.
Majkl je bio siguran da ovo neće nikad zaboraviti. Na svu sreću, sve je bila iluzija. Vatreni vitez je osetio kako mu se noge podižu sa tla, nošena ljubičastom svetlošću. Lebdeo je, udaljavajući se od Džona, koji je ponovo zatvorio oči. Ponovo mu je stalo disanje. A Majkl je pustio vapaj htevši da se vrati, ali mu ljubičasta svetlost nije dopuštala. Osetio je da se penje sve više i više.
- Izgleda da je vaš prijatelj prošao izazov.- izgovorilo je drvo nakon dugo strepnje i ćutanja. Otvorilo je usta, a Majkl je osetio svežinu zelene trave. Ponovo je bio u stvarnom svetu.
- Majkl!- uzviknuo je Nik.
- Gle, gle, mrav je uspeo.

Demon je zalajao i potrčao ka Majklu. Njegov jezik je dodirnuo Majklovo lice i on nije mogao da ostane ravnodušan. Medjutim, setio se da mu nedostaje mač.

- Moj mač... Gde mi je mač?!
- Ah, da.- začuo se glas iz drveta.
Mač je ubrzo proleteo pored Majkla i zabio se u zemlju.
- Izvinite zbog ovoga. Važno je da si ti, Vatreni viteže, prošao izazov.
- Jesam li?- začudio se Majkl.
- Da... dokazao si da si vredan moje pomoći. Sad idi po svog prijatelja, dovedi ga. I vratiću ga medju žive.
Nik, Majkl i Veliki su se jako obradovali ovom vešću, čak je i Demon zalajao. Znao je da je njegov prijatelj mnogo snažniji nego što je pretpostavljao. Došao je u ovaj svet kao sasvim običan čovek,a sada je heroj...

Glas u drvetu je nestao, buka grana je utihnula, a Veliki je uzleteo sa putnicima koji su mu uveliko promenili život. I on je postao heroj poput njih. Ogromna krila su sekla oblake, dok se Sunce spuštalo ka nebu. Noć koja je dolazila, nije htela da protekne mirno. Nemir je tek počeo...