Zemlja se tresla. Iako je bilo mirno, tresla se. Velika sila se približavala i priroda nije mogla biti mirna. Sila se delila na dva dela. Tama i led... Veštica je vodila masovnu armiju i nije strepela od gubitka. Nije se ničeg plašila. I po cenu gubitka, dočepaće se Knjige. Ona je živa i doziva je.

Drejk je činio drugu polovinu sile. Tlo je umiralo tamo gde su Mrtvi kročili. Stopala su ostavljala tragove smrti. Tela su se vukla i režala, a Drejk nije znao da li je dovoljno jak da odbrani njihovu svetinju i nasledstvo oca. Dvor Lokopus nije smeo da padne. Mrtva armija je prva došla do odredišta, i Nekromanceri su videli da se neprijatelj približava. Drejk im se obratio, nakon znaka da stanu.
- Prvi put smo poraženi, ali sada ćemo uzvratiti. Prvi put je pobedila, a sada ćemo pokazati kako Mrtvi brane svoj dom. Neće nas pobediti, jer branimo našu svetinju!

Drejk je udarao svojim mačem o njihove oštrice. Ovog puta mu nisu trebali psi. Trebalo mu je mnogo više od toga, jer je ulog mnogo veći. Duboko u sebi nije bio siguran u pobedu, ali pokušaće. Bar će pokušati. Dok je mačem udarao o njihove oštrice, Nekromanceri su lupali svojim štapovima o tlo. Mrtvi su bili spremni. Neće dati Ledenoj Dami da prodje. Neće dozvoliti da se dokopa Knjige, koja im očito nije bila više naklonjena. Prepoznala je veću moć na drugoj strani.

Moć koja se ne može zamisliti... Veštica je bila blizu. Marš njene vojske se mogao naslutiti kilometrima. Sve se zamrznulo. Sve se sledilo. Izvadila je kuglu i pogledala u nju. Šum joj je dao sve ono što je želela da vidi.

- Lepo, veoma lepo... Svidja mi se što su Mrtvi skupili poslednji atom snage da se odupru mojoj moći. Ali led ne može biti tako lako razbijen. Posebno kada je tvrd kao čelik...
Dok je koračala sa kuglom u ruci smejala se. Kugla je znala da Veštica zaslužuje Knjigu. Još samo malo, i ona će joj biti na dohvat ruke. Džon nije bio miran. Jahao je tu crvenu zver, ali nije bio miran. Imao je osećaj kao da im se sprema neko neprijatno iznenadjenje.

- Gospo...
- Šta je bilo, Džone?
- Molim vas, pazite se, nisam miran. Kao da se sprema nešto...
- Džone! Koliko puta da ti kažem da sam nepobediva! Vidiš li ovu vojsku? Vidiš li? Ništa me neće zaustaviti da dobijem ono što zaslužujem! Hahaha!
-Ali...
- Ćuti! Neću dozvoliti ovakve reči. Nije im mesto ovde. Razumeš?
- Razumem.

- Sada... Kada smo to razjasnili, idemo da omogućimo raspadanje onim leševima!
Drejk je iščekivao svoju sudbinu. Nije mu više bilo važno ko će pobediti. Bitno mu je bilo samo da odbrani dom. Koliko god mu je Knjiga pružila moć, toliko mu je i oduzela. Bio je sam. Nije imao saveznika. Sam je krojio svoju sudbinu. I dok je duvao lagani povetarac pomerajući mu kosu, neki čudan sjaj mu se javio u očima.
- Pih! Veštica! Neće mi oduzeti ono što mi pripada.

Onda je iz njegovih usta izašao jasan krik nade da možda ipak ima načina da prežive. Vojska mu je uzvratila.
- Noćas se piše naša sudbina. Neću tolerisati onoga ko nema hrabrosti. Svi ćete morati da je imate, jer je noć naš saveznik!

Huk se promolio čistinom. Izrečeno je. Skrojeno je. Sada samo treba sačekati neprijatelja... Nije se dugo čekalo. Veštica je dovela svoju armiju brže nego što je Drejk očekivao. Još jednom je pogledala u kristalnu kuglu, dok je Džon stajao kraj nje sa Velikim Crvenim. Zmaj je pustio dah, dok je mahao krilima punim crvene krljušti. Vojska se skupljala, dok je ona uporno tražila svoj lik u kugli.

- Džone?
- Gospo...
- Molim te, učini mi nešto. Nemoj ostaviti ni jednu od njihovih ruku da migolji po travi. Jesi li razumeo?
- Kako vi želite!
Led se konačno stvrdnuo. Masovna armija ledene čarobnice ukazala se pred Drejkovim očima. On je odmah naredio Nekromancerima da se spreme. Znao je šta treba ovog puta da se radi. Borba za opstanak Mrtvih samo što je počela.

Ali pre toga...
- Večeras, nema zatvorenika. Šta će mi ti leševi! Sve pobijte, ne ostavljajte im dah mrtvog života. Od večeras, još malo, pa neće biti nikog da me zaustavi. Znam da se skriva negde. A ja ću je naći! Za koga se borite?
Huk. Znala je da je doprla do njih. Nije važno koliko će ih poginuti, važna je bila samo pobeda. I ništa više.
- Spremite se za pokolj. Mrtvi me neće ni ovoga puta sprečiti da dodjem do večnog života!- izgovorila je malo višim tonom, dok je stavljala kuglu iza pojasa. Njen šum joj je davao snagu. Za par trenutaka stvorila je i mač.

Zlatna drška je držala ledeno sečivo. Hladno kao njeno srce. Pogledala je na armiju leševa i nasmešila se pakosno. A Drejk je sa druge strane izvukao i drugi mač i izveo demona na videlo. Plava vatra je gorela jače nego pre. Sve je bilo spremno za okršaj.
- Neka plaćenici krenu prvi. Posle šaljemo mamute, da ih pregaze.- obratila se komandantu.

Mrtvi su videli nalet plaćenika sa Severa. Ipak bili su spremni. Na znak Drejka, Nekromanceri su stvorili štit od zelene svetlosti. Niko nije mogao da prodje. Ipak umešala se magija jača od njihove.
- Zar ovi mrtvi stvorovi nisu do sada shvatili da ja vladam ovim zemljama i univerzumom?- izgovorila je pakosno ledenim glasom. Zatim je izvadila kuglu iz struka.

Držala je kuglu nežno, poput pera. Nakon par trenutaka ona je oživela i iz nje je počela sijati svetlost. Zatim se zrak popunjen ledenim komadićima obrušio na magični zid Nekromancera. Čim ga je dodirnio, počeo je da puca, dok se nije skroz slomio. Plaćenici su mogli nastaviti svoj nalet na Mrtve.

- Hahah, blesavi stvorovi! Niko me ne može zaustaviti. Gledala je u kuglu koja je sijala i iz koje je neprestalno izvirao šum.- Dok imam kuglu, ne možete mi ništa! Platićete i vi i oni koji su mi uništili dom!
Majkl i Nik su leteli na Velikom Crnom, dok se Demon skupio u Majklovom kaputu. Začuo se tresak. Planina se počela tresti, i jedini je Nik to primetio.

- Da li ste čuli ovo?
- Šta?
- Zemljotres.
- Učinilo ti se.
- Ne, slušaj pažljivo!
Tresak planine se počeo sve glasnije čuti. Zatim je počela da se oslobadja svojih ogromnih delova. Gromade stena su se kotrljale i padale na zemlju.
- Šta za ime sveta?!
- Iako sam neustrašiv, sada se i ja bojim.- provukao je glas Veliki kroz glasne žice.

- Šta je to?
- Demon iz planine. Probudio se.
- Ko?- upitali su jednogasno Nik i Majkl.
- Dugrap. Drevni demon. Pitam se šta li ga je samo probudilo. Sigurno ovaj rat. Bolje bi bilo da se sklonimo što pre odavde.
- Dobra ideja, Veliki.
Zmaj je ubrzao mahanje krilima. Požurio je da se što pre skloni od planine. A Majkl se nadao da će drvo preživeti budjenje demona. Dugrap... Demon koji je spavao u planini hiljadama godina, duboko u njoj, našao je svoj dom. Možda su to patuljci probudili kada su kopali zlato... Tišina beše prekinuta snažnim treskom. Nešto se probudilo.

Planina više nije bila sigurna. Svi goblini, Iguatrioni, sva bića ispod planine su se uznemirila. Čak i Gnobul. Kolutao je očima dok su stene padale sa planine, i neki čudni strah ga je obuzeo.
- Gruuf, ne svidja mi se više ovde. Previše je jezivo. Moram da nadjem novo mesto za lov. Dosta mi je planine.

Počeo je brzo da vuče svoje debelo telo po površin zemlje kako bi što pre uspeo da pobegne od jezivog zemljotresa. Unutar planine se začulo režanje, koje nje bilo ni nalik nekom bezopasnom režanju. Ne, to je bilo režanje Dugrapa, Demona planine. Ogroman demon. Probudio se. Rat mu je odzvanjao u ušima! Plavičaste oči trepnule su jednom, dvaput, a zatim se iz usta izlio oštar glas:
- Koo se usudjuje da me budii rraughm... Ko je to...?

Glave ću im smrskati, strah u kosti uneti!
Planina se tresla, a ptice su poletele. Njihova uznemirenost je jasno pokazala da planina više nema mir. Priroda je utihnula. A Dugrap je kolutao očima u polutami. Nije imao mira sve dok besni nopravdani rat. Želeo je da pobije sve one koji mu ne daju mira. Bio je besan i ljut! Ogromne snage i ogromne želje za mirom koji nije mogao da dobije.
- Svi će platiti. Svi!
Krik demona je odzvonio u unutrašnjosti planine. Počeoje da udara svojim ručerdama oko sebe da bi oslobodio prostor za svoja ogromna krila. Vatreni demon je probudjen iz tame planine, koja se raspadala podnjegovim naletom...