- Bilo je to pre pedesetak godina. Još sam bio osećao mladost u kostima i telu. I moja mladost se tada našla na jednom od brodova kraljevske mornarice... Kralj je bio strašno pohlepan. Promenio se tek kasnijih godina... Savršeno se sećam broda na kojem sam bio.

Bio je dosta krupniji od ovog i imao je jedra na kome je bio naslikan crveni krst. Da, to je bio jedan od posebnih trenutaka na okeanu. Plovio sam na njemu, okružen stotinama ljudi koji su imali isto naredjenje kao i ja.

Da napadnemo luku Mrtvih, i da uzmemo svo zlato koje su čuvali u svojim ukletim sanducima. Okean je bio miran, ali mi nismo. A još smo bili okruženi desetinama drugih brodova kraljevske mornarice, koji su se činili većim od našeg.

Crveni krst na jedrima se pomerao, I dobro se sećam da se spremala oluja, kakvu još nismo imali prilike da iskusimo. To nije bila oluja sa oblacima, već oluja koju su doneli Mrtvi. Mrtvi su se spremali da nam naprave zasedu... Okean je bio tih. Tako se činilo, a onda, dok su naši brodovi plovili mirnom površinom okeana, spustila se magla kao nenajavljena. Nismo znali u šta se upuštamo.

Dok je Jor pričao svi su ga nemo posmatrali, a Majkl je napravio prilično ozbiljan izraz lica.
- Iz te magle su odjednom izašle stotine brodova pocepanih jedara i trulih dasaka. Posmatrao sam pun straha, baš kao i ostali. Šta će se sad desiti? Zaseda! I svi do jednog smo videli kako se iz pozadine magle izdvaja jedan veliki brod, koji je imao glavu kobre. Pramac je zaista izgledao kao iz najgorih košmara. Oči kobre su na trenutak zasvetlele, a brodovi su stali. Stali smo i mi. I bili smo spremni da odgovorimo na napad.

Tišina nam se uvukla u kosti. Iznenada, nešto je prekinulo taj zvuk tišine. Začuo se zvuk velikih, širokih topova, koji su bili poput gromova, koj kao da nisu imali nameru da prestanu. CRNA ZMIJA je zagrizla žestoko. I njen ugriz je bio smrtonosan po nas. Zvuk djuladi ispaljenih iz gvoždja koje je gorelo je bio zastrašujuć. Kao i taj brod, koji je komandovao svim ostalim u floti. On kao da je izgovorio da ostali ćute, a da on odredi našu sudbinu.

Posada Mrtvih se glasno smejala u daljini...
Dok su ostali raširili zenice, Majkl je u sebi krio strah. Znao je da sa Mačem Svelosti nema šanse. Ali će pokušati.
- Znali su da kraljevska flota nema šanse. Izgledala je tako malecko u odnosu na brod veličine planine. Njegova snaga je sklanjala okean pred sobom. Mi smo pucali... I pucali... Ali se činilo kao da ništa ne može da zaustavi Mrtve.

Ali djulad su bila ta koja su nam presudila. Pocpane crne zastave sa likom kostura su se vijorile na vetru. Slušao sam dreku ljudi na brodu. Sigurno je bilo isto i na ostalim brodovima. Ljudi su bili u strahu. A kako i ne bi, kad su pred sobom imali najveći brod u Zmajevoj Dolini. Bio je neuništiv.

Gledao sam kako naša djulad lete ka tom čudovištu, ali gde su završavala ne znam. Jer smo ispalili na hiljade, i nismo naneli štetu. Topovi su se pomerali napred nazad, a u daljini sam mogao videti vatru na jedrima naših brodova. Kraljevska mornarica je bila bespomoćna i tonula je sve dublje u ambis. A onda sam video kako se CRNA ZMIJA kreće ka nama. Približavala sve se brže. Zatim je magija njenog pramca oživela.

Oči crne kobre su ponovo zasvetlele, i kobra je oživela. Pustila je svoje telo na nas. Glava i zubi su počeli da se zarivaju u naše drvo. Gledao sam kako pokazuje svoje ogromne zube. Čvrsto stegnute daske su počele da pucaju jedna po jedna. Morali smo da spašavamo živu glavu. Imao sam sreće da me kobra ne ulovi...

Jor je završio priču. Uterao im je strah u kosti. Taj sablasni brod im se urezao u sećanje. I imali su savršenu priliku i da ga vide. Čovek na vrhu jarbola se ukipio kada je video šta im dolazi iza ledja, ali je nekako skupio hrabrosti da vikne.

- Brod... Brod iza nas!
Svi su se okrenuli i potrčali na zadnji deo broda.
- Da li je moguće?
- CRNA ZMIJA! Šta ćemo da radimo? Majkl, naredjenja!
Svi su munjevito okrenuli pogled ka Majklu i očekivali spas. CRNA ZMIJA im je bila za petama. Sa njene palube se začuo glas kapetana.
- Vidi, vidi, ljudi! Davno nije bilo brodova kraljevske mornarice na ovom okeanu. Pomislih da smo ih sve uništili. Spremi topove!

- Majkl?- upitala je sada Mindra. Njene oči su izgledale tako zabrinuto.
Majkl je gledao crni brod koji nije skrivao svoje topove. Crna pocepana jedra su bila mirna, ali su odavala neki čudan osećaj. A Mrtvi su se smejali jer će za gozbu imati ljudsko meso.

- Danas nam je srećan dan momci! Ljudsko meso. Ne zaboravite da gospodaru ponesete koji zalogaj hahaha!
Kapetan CRNE ZMIJE se smejao držeći staro ali oštro sečivo u rukama. I njegovi sledbenici su bili spremni.
- Punom brzinom napred! Zategni jedra! Prići ćemo mu sa strane! Da li su topovi spremni?

- Jesu!
- Onda šta čekate? Kreći!
GRIFON je bio nošen sa snagom hrabre posade, koja je dala sve od sebe da mu ulije samopouzdanje i ulije uverenje da može pobeći i krenuti u protivnapad. Majkl i ostali su se trudili da daju sve od sebe i nisu znali da li će to biti dovoljno. Topovi Mrtvih su počeli paljbu. Zardjala djulad su letela nošena brzinom svetlosti, GRIFON je počeo osećati posledice.
- Dodjavola!

- Samo se vi potrudite da ostanete dovoljno živi da ih smrvite!- vikao je Majkl, dok mu je oštrica svetlela pod Suncem.
Ratnici stena su se ljuljali na brodu koji se polako raspadao.
- Mrtvi! Oni su nas izdali!- mrmljao je poglavica. Bili su željni borbe. Majkl je to primetio.

- Ne napadajte dok vam ne dam znak! Da li vam je to jasno?
- Da, gospodaru mača.
Umirio ih je. Ali nije znao kako će da pobegne najvećem i najbržem brodu, koji im je uporno bio za petama. A GRIFON se gubio u okeanu. Stvari su letele u vazduh, a panika se širila.

- Može li taj brod brže? Dodjavola!- nervirao se Majkl. Imao je razlog.
- Još malo, momci... Hahaha!- puštao je groznan zvuk smeha kapetan na CRNOJ ZMIJI. Dugo nije bilo brodova u ovom delu okeana. Dugo...
GRIFON je grabio i grabio što je brže mogao. Skrenuo je oštro udesno po naredbi, ali je tada još više bio izložen napadima topova nemilosrdnog broda Mrtvih. Konačno, uspeo je da skrene i da gleda u palubu okruženu ogradom.

-Izdržite momci! Spremite daske! Iskrcavanje je blizu.
Majkl je podgledao u Mindru, koja je bila uplašena.
- Smiri se... Smiri se!- prišao joj je i počeo drmusati ramena.
- Izvući ću te odavde živu. Ako nećeš da se boriš, molim te, idi u kabinu. Molim te!

Mindra je klimnula glavom, a Majkl je odmah usemerio pažnju ka Mrtvima koji bili na trenutak zaprepašćeni kako je taj raspali brod uspeo da preživi udar njihovih topova. Majkl je gledao u njih, i zatim izvukao mač, koji je počeo da gori. Mrtvi su gledali kako se vatra uvlači u njegove oči, usne, telo. Vatreni vitez je rešio da konačno pokaže njegovo pravo lice.
- Bacaj daske!

- Mrtvi! Spremite se za sveže meso!
Bitka na palubi CRNE ZMIJE je bila spremna za početak.