- Vreme je, Džone. Vidi kako je Sunce zasijalo. Vidiš li te zrake, koji se izdužuju? Vidiš li oblake koji su mirni? Vreme je da krenemo. Da li je vojska spremna?

- Jeste, vaša visosti. Čekaju na vaš znak.
- Veoma dobro. Dovedi mi vodju gremlinske grupe.
- Odmah gospodarice.
Nije dugo prošlo. Pred njom se pojavio gremlin, noseći u rukama pušku, a na ledjima beli ogrtač.
- Zvali ste me visosti?

- Da. Vaša vojska će napasti prva. Želim da očistite okolinu od neprijatelja koliko god ste u mogućnosti, razumete?
- Da. Biće učinjeno...
- Džon će ići sa vama. On i zmaj će vam biti od velike pomoći. Očistite sve do reke Dum. A ja ću se pobrinuti da je bezbedno predjemo...
- Kako želite...
- Šta čekaš? Kreći!

Mali čovečuljak nije dugo oklevao. Potrčao je brzinom svetlosti.
- Džone oslobodi zmaja. Znam da ćeš dobro uraditi. Kada budeš kod reke, zovi me i ja ću doleteti.
- Kako vi kažete, visosti.

- Nemoj me razočarati.- izgovarala je poslednje zahteve dok je gledala u kuglu. A ona se sve više sijala. Njeno staklo okovano ledom kao da nije moglo da izdrži plamen koji je hteo da iskoči napolje. Moć je bila nadohvat ruke.
Nešto kasnije, Džon je držao uzde Velikog Crvenog i, dok je on urlikao i bacao plamen, njegov jahač se obratio gremlinima:
- Nemojte razočarati gospodaricu. računa na vas.

U žamoru i glasovima koji su se provlačili masom se čulo još samo njegovo naredjenje. Pustio ih je da odmahnu, a onda je poleteo. Vinuo se medju oblake, a Veštica je gledala sa terase kako se crvena krila šire sve više. I smejala se...

Njena pobeda je bila tako blizu, a opet tako daleko. Drejk je neće sprečiti u ostvarenju ciljeva. Njen sivi, brzi pratilac je pustio krik i znala je da je i on željan da poleti. Ali tek kada Džon javi da je ispunio zadatak. Tek onda, kreće masovna vojska Ledene Dame, i činilo se kao da se rat ne može zaustaviti...

Džon je leteo i nadgledao ta majušna bića ogrnuta krznima kako pucaju i smeškaju se medju sobom. Na zemlji se osećao miris njihovih čizama, a u vazduhu miris baruta. Svi su padali... Čistili su redom sva plemena u šumama, životinje, i osećali su sve veću glad. Ambicioznost im je rasla sve više. Kada su se zaglavili u borbi sa orkovima, znali su da imaju podršku iz vazduha.

Orkovi su se borili da očuvaju svoj dom, ali nisu računali na plamen iz vazduha. Plamen Crvenog je padao na zelena tela koja su padala zapaljena na zemlju. Smrt je nastupila polako i bolno, a gremlini su se smeškali i nastavljali dalje.

A Džon bi se posle svakog spaljivanja vinuo medju oblake. Veštica je bila zadovoljna. Niko nije mogao da pruži jači otpor. Taj deo ostrva je nestajao u plamenu i vriscima. Kugla se smešila iako to nije pokazivala. Vreme je prolazilo, a majušna vojska je bila nadomak reke Dum, i bili su vidno istrošeni.

Šumski Vilenjaci su se pokazali kao odlični branioci. Nisu hteli da odustanu. Obasipali su strelema nemoćne pripadnike ledene armije. A Džon je gledao kako se situacija razvija i nije bio nimalo zadovoljan. Gledao je kako su nemoćni vojnici koje mu je dolelila Veštica i odlučio je da deluje. Osetio je disanje zmaja koji je bio željan da baci plamen. Usmerio ga je ka Vilenjacima koji su počeli da ispaljuju strele ka njima, kao da ih više nisu zanimali gremlini.

Bili su predstavljeni kada su videli da se to ogromno stvorenje ogromnih čeljusti i krila sručuje na njih. Ali, Džon je imao sreće da ga ih ovaj pun ne pogode strele. Vešto su ih izbegavali, a onda se mlaz vatre munjevitom brzinom našao na njihovim protivnicima.

I dok su tela gorela vrišteći, padajući na zemlju, Džon je sleteo na zmaju. Veliki je raširio krila i glasno izjasnio da je moć dragulja neosporiva. Njegova rika se orila nebom. Džon ga je gledao sa smeškom, a onda se okrenuo ka reci. Reka Dum... Njena lepota odavno beše izgubljena, njena bistrina je zamenjena otrovom.

Odmah je primetio da krije nemirnu prirodu u sebi nedodirljivu površinu. Voda je bila čudne boje. Plavkasto-ljubičasta. A kada bi Sunce dodirnulo njenu površinu, kao da su kristali ispod nje pokazivali svoju lepotu i sjaj. Ali, Džon je znao da ne smeju da je predju bez Veštičinog odobrenja.
- Gospo, obavljeno je.

- Vrlo dobro, Džone. Vrlo dobro. Znala sam da ćeš uspeti...
- Sve za vas, gospo.
- Stižem Džone...
Veštica je dozvala svog brzog pratioca, i mogla je da čuje kako se odaziva. Odmah se stvorio ispred nje. Debele uzde su mu visile oko vrata. A ona je zakoračila na ogradu, i skočila na njegov vrat.

Uhvatila je uzde i krenula ka vojsci koja je željno iščekivala početak pohoda na Mračne. Možda jesu besmrtni, možda jesu jači, ali nisu nepobedivi. Svako ima slabost... A Ledena Dama će ih naći.
- Današnji dan će biti početak pada Mračnih. Nikakvi besmrtnici nas neće sprečiti da uzmemo ono što nam pripada. Da li ste spremni?

Slušala je glasove divljaka, plaćenika i mamuta. Borbene mašine su bile spremne kao i oni. Rat je mogao da počne.
- Vrlo dobro. Budite spremni da predjete reku, i da se suprostavite svima na drugoj strani.
Uživala je dok je spremnost vojnika mirisala u vazduhu. Nisu hteli poraz, samo pobedu...
Reks se trgao. Osetio je užasno zlo na zapadu. Veštica je bila spremna.
- Šta je bilo? Jeste li dobro?- upitala je Mindra, dok su ostali iščekivali odgovor.

- Ona je spremna. I ništa je sada više neće zaustaviti.
-Ko?
- Vidim ogromnu vojsku, koja je vodjena pohlepom. Plaćenici sa svih ostrva.
- Pričate o Veštici?

- Da...- odgovorio je šumski čarobnjak glasom koji je utihnuo. Zelena kugla je sijala na drvenom štapu.
- Moramo nešto preduzeti! Ne možemo samo da se krijemo od ovolikog zla! Gde je Valir?- vikao je Majkl.
- Ne znam šta da radim, Majkl. Osećam da je toliko moćna, da joj nećemo moći prići dovoljno. Njena magija je porasla, kao i odlučnost...
- Ne možete sada da se predate!
- Gospodaru, mora da postoji način.
Reks se odjednom prisetio stare legende.

- U pravu ste. Možda ipak postoji način.
- Koji?
- Morate da nadjete pobunjenike koji se kriju u šumi blizu luke Kraljevstva Ljudi. Probajte da zaobidjete luku Mračnih i da udjete u Zaliv Lobanja. Drejk će biti zauzet ratovanjem na reci. Reka predstavlja našu sudbinu. I on to zna. I neće dozvoliti da je predje.
- I šta onda?

- Nadjite drevnu hartiju Hirdusa. I prizovite Ratnike Stena.
- Šta... su oni?
- Drevni ratnici koji su se pre više od hiljadu godina nasukali dok su prevozili robu za Mračnog gospodara. On je to saznao i bacio je kletvu na njih. I od tada čekaju na izbavljenje. Ali, neće bilo koga slušati. Samo vlasnika Večne Vatre. Majkl, ti imaš moć da promeniš sudbinu ove bitke. Nagovori ih da se ukrcaju na brod i pomognu ti u borbi protiv Veštice, a sigurno će želeti da se osvete Mračnima. Oni samo traže iskupljenje. Znaćeš šta da radiš.

- U redu. Mindra, ti ćeš samnom. A vi ostanite i pobrinite se da poubijate što više onih osvajača. Dženet... računam na tebe. Molim te, obećaj mi da ćeš biti dobro. I pazi na prijateljicu i Nika.
- Hoću. Obećavam...
Njihov zagrljaj kao da je imao nameru da potraje, ali on je morao da požuri. Zgrabio je mač i uhvatio Mindru za ruku. Veliki Crni ih je čekao ispred kolibe. Poleteli su...

- Vi morate da date sve od sebe da sprečite da niko ne odmakne dalje od reke. Dženet,drago mi je da ti je prijateljica bolje. Sutra krećete u rat. Nadam se da će sve biti u redu. Čuvajte se... Demon će ostati ovde. Biće mi drago da imam tako odanog čuvara poput ovog psa...- za trenutak se nasmešio čarobnjak, a vučjak je mahnuo repom.

Za to vreme, Drejk nije mogao više da čeka. Nestrpljivost je zauzela celo njegovo telo. Pogledao je Knjigu, pa zatim i Mesec, koji je nagoveštavao mirnu noć.
- Straža!
Čim su dotrčali, naredio je da se proširi vest da kreću u rat protiv Veštice. Ta spodoba im jedino stoji na putu do potpune moći, a knjiga je bila sve više i više željna krvi. Pred zoru su krenuli. Izgledalo je kao da ih je na milione. Milioni mrtvih vojnika željni konačne pobede.

A Drejk je tutnjao ispred njih, dok su njegovi psi balaveći vukli kočije. Sudar dva sveta je bio više nego izbežan...
Zeja se oporavila u pravom trenutku. Tek kada je bila potpuno spremna, Dženet joj je ispričala šta se dešavalo i šta će se desiti. Najviše se uzbudila kada je čula da je njn brat spreman da krene na Vešticu.

Osećala je istovremeno i strah i napetost. Bila je spremna da ga zaštiti, iako su se posvadjali. Ipak, on joj je brat. Znala je da ako bude u opasnosti, njeni sestrinski instikti će proraditi i potrčaće da ga spasi. Dok su se teleportovali kroz taj neobičan svet prirode, prelazeći velike razdaljine, Zeja je u jednom trenutku pogledala Crvenu i shvatila koliko joj znači. Da je neko stavi na izbor izmedju Crvene i Drejka, teško bi se odlučila...

Teleportovala se zadihana, puna adrenalina, baš kao i njena prijateljica. Nadale su se da će ubrzo stiži do reke Dum, prvoj ratnoj stanici ostrva. Reka je bila izuzetno nemirna i nepoželjna za bilo koga, ali to nije bio problem za Vešticu i njenog protivnika...

Ledena Dama je znala da će izgubiti dosta vremena dok njena vojska dodje do reke Dum. Zato je smešući se i stajući ispred ter masivne armije, izgovorila čari i otvorila portal. Vrtlog koji se stvorio ispred nje i vojske bio je mešavina ljubičaste i crne.
- Džon nas ćeka...- izgovorila je tihim pakosnim glasom.

Portal je nestao, a pojavio se kod Džona. On je bio uzbudjen videvši Ledenu Damu, i masu vojnika koji izlaze iz portala. Video je da je ona mnogo moćnija nego pre i znao je da će uspeti da pokore Drejka.

- Džone, drago mi je da si uspeo obaviti zadatak. Nisam mogla dozvoliti da dugo čekaš.
- Gledao sam u reku gospodarice, i ne izgleda mi tako opasno.
Veštica je na njegove reči planula i zgrabila jednog malenog gremlina. Dok se on otimao bacila ga je u reku na oči svih prisutnih. Odmah je osetio kako mu voda jede telo, mahao je rukama i vrištao, ali nije mu bilo spasa. Ostale su samo kosti koje su potonule.

- Da li si promenio mišljenje Džone?
- Jesam.- rekao je, dok je u isto vreme posmatrao zaprepašćene vojnike.
- Vidiš, samo ja mogu da učinim ovu reku bezopasnom. Bila sam prisutna kada se sklapao pakt primirja. Sada je reka opasna po život, može sve da nas pojede žive, ali ja ću je smiriti.
Veliki Crni je leteo, dok su mu se Majkl i Mindra držali za koštanu kožu.
- Držite se mali mravi, put je dugačak.
- Nisam znao da ima još preživelih...

- Majkl, znam da ima, to su pobunjenici sakriveni duboko u šumi, moram priznati da smo imali puno sreće što ih Drejk i Veštica nisu našli. Nadam se da ćemo ih ubediti da podju sa nama.
- Imali su prokleto puno sreće. Ali još ne mogu da poverujem da nema Kalina i Erebora. Oni su dali život da odbrane vaše kraljevstvo.
- Hrabro su se borili, videla sam. Ali Drejk je sada nezaustavljiv.
- Pobedićemo ga, znam da hoćemo. Ali moramo ostati složni do kraja.

- Leševe prepustite meni, ja ću ih spaliti.- nadovezao se Veliki, dok je gledao kako se oblaci sklanjaju ispred njih. Mahao je svojim dugačkim krilima, dok je osećao hladnoću vazduha.- čini mi se da je malo zahladnelo ovde...
- Oseća se trag smrti.

Majklu nije bilo svejedno, dok je bio sa njom. Osetio je tu snažnu privlačnost i nedoumicu u njegovom srcu, koja se pojavila još prvog dana kada su se upoznali. Ali, duboko u sebi je znao da pripada Dženet. Nije hteo da prekrši obećanje. Dok je on bio u svom svetu, u daljini se već videla Drezna, ali oni nisu obraćali pažnju. Leteli su iznad tog dzina i gledali kako ogromni komadi stena i šuma ostaju iza njih.

Tražili su put do obale okeana, koja je krila luku kraljevstva Ljudi. Uputili su se tamo na plažu koja je krila mnoštvo brodova, koji nisu bili ni izbliza jaki kao PUTNIK. Nadali su se da je postojao bar podjednako jak brod poput legende ostrva. Nadali su se da mogu parirati Crnoj Zmiji...
- Osećam da smo blizu luke, putnici. Držite se dobro, dolazi naš čas.- puštao je glas Veliki, dok je mahao raširenim crnim krilima.

Sve se više približavao trenutak kada će se suočiti sa pobunjenicima. Nisu znali ni šta da misle ni šta da osećaju. Napetost je rasla sve više dok su se bližili plaži. Hladnoća u vazduhu nije htela da popusti. Sve je bilo tiho, kada je Veliki Crni osetio pesak pod nogama.

- Stigli smo. Iskrcavanje!
- Sve izgleda tako pusto.
- Ne daj da te to prevari.- odgovorila je Mindra Majklu.- Sigurna sam da su negde blizu.
- Ne brini, biću spreman za njih, ako pokušaju nešto.
- Smiri se mravu, radije bih da ih ja spalim.
Dok su koračali i ostavljali svoje tragove u pesku, nepoznata senka se krila u šumi. Nisu je primetili, sve dok nije odlučila da se otkrije.

- Ko ste vi? Šta tražite ovde?- promolio se glas u tami šume.
- Kada ti vidim lice, reći ću ti.- obrusio je Majkl.
Nije dugo čekao da se iz šume pojave figure koje su ih pratile. Bile su to figure ljudi, ogrnutih u stare, pocepane tkanine, prljave kose i nekako sumarnih pogleda. Nosili su stare pomalo zardjale mačeve.
- Video si mi lice, stranče, sada mi reci ko ste? Šta tražite kod kraljevske luke?
- Tražimo posadu za brod, treba da plovimo po legendarnu hartiju. Rat je počeo, neznanče.

- Posadu? Hmm... Zanimljivo. A da li vi znate da na moru vlada Crna Zmija?
- Znamo. I spremni smo da se suočimo sa tim ukletim brodom. Dakle ima li vas dovoljno hrabrih medju onim drvećem?- upitao je pakosno Majkl, ne skidajući pogled sa lica pobunjenika.
Veliki Crni se već spremao da baci plamen na te drske ljude, ali Mindra ga je smirivala.

- Hahaha, hrabri ste, vrlo hrabri. Izvinite na neučtivosti. Zovem se Ksander. Dozvolite da vas provedem do logora, da tamo popričamo.
- Naravno, ja sam Majkl.- rukovaše se.
Lomili su nedugo zatim grančice šumske zemlje, dok su išli ka logoru. Majkl je bio još uvek pun nepoverenja i na oprezu, ali morao je da skupi posadu, kako bi došao do misterioznih ratnika. Nije znao šta da očekuje...

Kada su konačno stigli, prisutni su se u početku trgli od zmaja, ali Majkl ih je uverio da je sve u redu. Dugo je trajala priča. Majkl je svašta saznao tog popodneva, uz logorsku vatru. Pravu snagu Crne Zmije, pravu snagu okeana, to da su svi oko njih pobegli na vreme kada je Mračni princ napao Dvor.

Ali najvažnije je bilo da je dobio posadu. Svi su pristali da zaplove okeanom i suoče se sa strašnim brodom Mrtvih. Bili su ubedjeni da idu u propast, ali je Majkl bio uveren da će na kraju biti pobednici.
- A kako vam ja mogu pomoći?
- Ti se uputi na reku Dum, Veliki, moraš pomoći Niku i Dženet. Moraš ih zaštiti od zla koje se tamo sprema. da li ćeš moći?

- Budi uveren da im se ništa neće desiti!
Kasnije, Majkl, Mindra, Ksander i ostali su gledali u brodove koji su se pomalo klatili na talasima okeana.
- Vidiš li ove brodove? Vidiš li njihova jedra ratniče?
- Vidim, Ksander.
- Jedno moraš znati, nijedan nije dovoljno jak kao PUTNIK, kojeg si izgubio. Koji god brod da uzmemo, moraćemo da uzmemo puno municije, djuladi i ostalog. PUTNIK je bio najopremljeniji.

- Onda ćemo uzeti onaj brod. Čini mi se kao dostojna zamena.-rekao je Majkl, gledavši u veliki brod od hrastovih dasaka, širokih jedara na kojima se nalazio lik Grifona.
- Dakle, plovićemo na GRIFONU.