Prošlo je par sati od večere koja je bila preukusna i svaki momenat mu je nadraživao nepca. Istrošio se nakon razgovora sa kraljem i generalima. Istrošio se mnogo tog dana. Brinuo je kako je Dženet i šta radi. Kako je i da li misli na njega. I kako je princeza, da li će se brzo vratiti.

Dok se penjao stepenicama ka svojoj sobi, bio je vidno umoran. Razmišljao je o preporuci njegovog visočanstva da se ipak prijavi na taj turnir sa kog se možda neće vratiti živ. Nešto je u njemu gorelo poput užasne vatre, nešto se u njemu komešalo. Ako ode, izgubiće poverenje Mindre. Ako ostane, sačuvaće život. Ipak, odlučio je da razmisli sutra rano ujutro. Otključao je vrata i ušao tiho, skoro neprimetno, i zatvorio ih je. Svukao je odeću i izuo čizme i bacio se pod taj svileni jorgan.

Zaspao je poput bebe. Nije ni primetio Demona, jer mu je vid već bio zamagljen. Demon je ležao i spavao. Njegov stomak se stalno pomerao. Kroz njušku mu je prolazio svež planinski vazduh koji se mešao sa tropskom toplotom. Skupio se… Nije ga bilo briga. I njega je umor savladao. Mesec je bacao svoju svetlost ka prozoru, menjavši Sunce. Crnilo je brzo zavladalo u sobi. Nedugo zatim, Mindra se vratila. Otškrinula je vrata i pogledala Majkla, napravivši blagi smešak na usnama uz tihi, prigušeni ton u glasnim žicama.

Nakratko je uživala u tom prizoru i zatvorila potom vrata. Probudiće ga na prvi znak Sunca… Dan je nekako brzo svanuo, a toplota se osećala u celoj sobi. Majkl se okretao čas na jednu, čas na drugu stranu, zbog nemirne noći. Vrućina tropske klime beše ga savladala. Otvorio je oči. Ugledao je princezu, koja je sedela na ivici kreveta i smešila mu se.
- Dobro jutro.- rekla je blagim glasom.
- Princezo… dobro jutro. Otkud vi ovako rano?

- Odlučila sam da vam priredim lep početak dana.
- Mogu vam reći da ste već uspeli, haha.
- Stvarno? A nemojte molim vas.- pričala je uzbuđeno i na licu joj se video taj izraz koji je Majkl voleo da gleda sa uživanjem. Ali samo mu je Dženet bila u srcu.
- Ozbiljan sam.

- Znam to. Nego, kako ste spavali?
- Ne mogu se žaliti.
- Super. Hajde, ustajte, da siđemo na doručak.
- Zar već?
- Vi ne znate da je već odavno vreme za doručak, zar ne?
- Pa još se nisam rasanio, zar ne vidite?
- Haha, da… Izvinite…- vrebala mu je pogled iz očiju.
Nakon pola sata iščekivanja, dočekala je da ga vidi obučenog i spremnog za pokr-et.
- Hoćemo li?
- Vrlo rado…- nije dugo čekao na odgovor… Pošli su, dok je Demon izjurio kroz vrata, dok mu je jezik padao niz usta. Male kapljice pljuvačke su mu se slivale niz lice, dok je trčao u želji da se što pre domogne mesa i kostiju čijih je miris osetio. A oni su ga polako sledili. Dok su silazili niz stepenice, mogli su u daljini da vide kako kralj prekida razgovor sa njegovim najboljim ljudima i gleda u njihovom pravcu. Bilo mu je drago da mu se kći vratila. Nije znao šta sa njom sve do sad. Laknulo mu je. Nakon par trenutaka, Majkl i Mindra su sedeli za stolom i posmatrali sa sme-škom na licu prisutne i tanjire, kao i hranu koja je prelepo mirisala. Ubrzo, nakon reči ,,prijatno’’, začulo se zveckanje viljušaka i kašika. Doručak je bio u toku…

- Baš je ukusno i dobro pripremljeno.- prekinuo je kusanje Matronuks.- zahvalite našim kuvarima za ova preukusna jela.
- Zaista je super.- složio se Majkl.
- Majkl, ako si slobodan, hteo bih nešto da ti pokažem kada završimo.- gledao ga je Matronuks, drobivši krupne komade hleba, mesa i ostale hrane koju je smestio u svoja velika usta.
- Naravno.
- Kćeri, da li ti je ukusno?
- Jeste oče.
- Savršeno.
- Moj kralju…- nadovezao se Blejk.- skauti su javili da su videli gomile vojnika i stvorenja kako se kreću ka Ledenom Zamku. Izgleda da Veštica planira da nas na-padne pre nego što smo predvideli.

Nasta tišina koja se nije mogla opisati. Svom srećom trajala je kratko. Svi su se pogledali. Nije im bilo dobro u tom trenutku… Njihove oči su lutale okolo. Matro-nuks je odlučio prekinuti nesnosno ćutanje.
- Da li si siguran?
- Jesam visosti. Ovu vest sam saznao pre neki dan, ali nisam bio siguran da li da vam kažem.
- Prokletstvo! Rat nam je sve bliži. Moramo što pre angažovati trupe, i pripremiti se. Dobro si postupio. Gospodo, izvinite zbog ovog. Nadam se da niste uzrujani.
- Ne, nipošto.- rekli su svi uglas sem Mindre. Kralj je to odmah primetio.
- Kćeri moja, da li je sve u redu?- uperio je svoje staračke oči prema njoj.

- Jeste oče, ne brini.
- Biće sve u redu…
- Ne znam… Šta ako odeš i više se ne vratiš?
- Gluposti! Biću dobro. Koliko sam ratova preživeo… Majkl, možeš li poći samnom?
- Naravno, visosti. Izvinite princezo. Nemojte zameriti…
- Nema veze. Videćemo se kasnije.- gledali su se nepomično nekoliko sekundi, a onda se Majkl udaljio od stola sa kraljem, dok je princeza ostala za stolom pomalo tužnjikavog pogleda, a generali su na trenutak uperili pogled ka kralju. Ostali su sami…

- Znaš, voleo bih da ti pokažem nešto.- počinjao je svoju priču Matronuks dok su već zašli u nepoznat deo zamka, barem za Majkla. Nije slutio da je zamak tako tajnovit…- sada ćemo se spustiti u našu oružarnicu i hteo bih ozbiljno da popričamo o svemu ovome.
- Naravno, visosti.- složio se odmah Majkl, dok su se spuštali stepenicama do tog magacina oružja. Na zidnim pločicama se nalazila poneka sveća koja je činila sve da otera mrak.
- Šta te trenutno muči oko ove cele situacije?
- Pa zaista volim što ću učestvovati ali u poverenju, brinem se zbog vaše kćeri. Ona ne želi da me vidi u tim borbama.

- Aha. Ma pusti je, takva je. Možda joj se sviđaš i ne želi da nastradaš, ali moraš biti hladne glave danas popodne.
- Zar je to danas?
- Da, počinje pre zalaska Sunca. Zato sam te i zvao da popričamo i da ti pokažem opremu za turnir i ostalo oružje…
- Razumem.- odgovorio je Majkl sa puno saosećanja u očima, dok su već bili koračali hladnom prostorijom, punom razne opreme, štitova i mačeva, prethodno prošavši tamnicu sa, činilo mu se, po hiljadu ćelija. Prišli su jednoj posebnoj odaji koja je bila preprečena sa povelikim i podebelim drvenim vratima, i koja su lagano otvorili, prethodno pomerivši ručku.

Majkl je posmatrao sva ta koplja, mačeve, oklope. Posebno su mu za oko zapale dve zastave sa grbovima. Na jednoj su bili naslikani zeleni zraci Sunca, a na drugoj Mesec plave boje.
- Da li je to…
- Da, Majkl. Kao što vidiš to su dve privilegije za koje se vredi boriti. Ove dve zastave će biti istaknute na kopljima za vreme borbi, i moraćeš da biraš… Plavi Mesec ili Zeleno Sunce…
- Da, sad razumem važnost turnira.

Čast i slava i možda unapređenje.
- Da. Tako je. A siguran sam da bi voleo da biraš Zeleno Sunce…
- Baš ću to i izabrati…
- Drago mi je što to čujem. Dođi, želim ti još nešto pokazati. Sledio ga je.

Napustivši prostoriju sa opremom za turnir, zatvorili su vrata i krenuli niz hodnik, koji je bio pomalo hladnjikav i mračan. Sledio ga je, iako nije znao kuda idu. Nije dugo prošlo. Prošli su razne odaje koje su bile zaključane vratima, i najzad, dok je Sunce najavljivalo podne, došli su do velikih gvozdenih vrata koja su bila ukrašena sa čeli-čnim zakivcima, i na kojima se nalazila velika brava. Kralj je pružio ruku i pomučio se da otvori tu veliku tajnu. Majkl je ubrzo ispred sebe video ogromno stvorenje kakvo do sada nije imao prilike da vidi. Kristalni zmaj je spavao ispred njih stojeći povijenog vrata.Njegovi crveni kristali su obasjavali hladnu sobu punu mraka.

Majkl je pomalo zažmurio jer mu je svetlost baš prodirala duboko u zenice.
- Šta je ovo za ime sveta?!
- To je naše živo oružje za pobedu. Sa ovim ćemo dobiti rat. I ne brini on nije jedini kojeg imamo. Kristalni zmajevi su zaista jedno savršenstvo, zar ne?
- Zaista sam oduševljen.
- Ah… Ali ne znam da li ćemo se moći suprostaviti onoj napasti…
- Zašto?
- Veštica je mnogo moćnija nego što smo pretpostavljali. Desilo se da par puta vidim na nebu njene ledene zmajeve kako lete sa namerom da napadnu naše ljude. Ne možemo ništa protiv njih. Naši grifoni su preslabi…
- Imate grifone?

- Da, ali to nije dovoljno… Zmajevi su prejaki. Bojim se da ćemo izgubiti ovaj rat.
- Gluposti! Kako to možete pričati? Gde vam je optimizam?
- Ja sam se suočio sa mnogim protivnicima, ali ovo je previše za mene…
- Nisam očekivao ovo od vas. Zapamtite šta ću vam reći sada… Boriću se i pobediću za vas i vašu kćerku. Osećam da to mogu. A onda ću vam pomoći da pobedite u ovom nemilosrdnom ratu!

Kralj nije mogao da veruje. Gledao je u Majkla i zaista je sada verovao u legendu koja se prenosila vekovima. Ovaj čovek je jedan od spasilaca. I to će dokazati večeras. Uz pomoć mača i lude, ali neodoljive hrabrosti. Osećao se kao da je našao svoju desnu ruku.

- Hvala ti.- izgovarao je svojim staračkim glasom, spustivši ruke na njegova ramena.- Zaista ti hvala. Hajdemo sada, imam nekog posla, a ti idi i odmori se. Ipak te čeka težak dvoboj. A možda i više njih. Vidimo se onda predveče, kada Sunce bude uplašeno.
Nakon dužeg vremena, kada je Sunce već uveliko ožarilo nebo, došli su u dvoranu sa hranom. Tamo nije nikog bilo.
- Sigurno su završili sa doručkom.- nagađao je Majkl.
- Možda si u pravu. Onda se ovde rastajemo, ali biće to kratko vreme. Očekujem te večeras.
- Doći ću ne brinite.
- Samo ne zaboravi da se pridružiš početnoj ceremoniji…
- Neću zaboraviti, ne brinite.

- Vrlo dobro.- rekao je kralj, pritom se pozdravivši sa njim. Majkl mu je ubrzo okrenuo leđa i uputio se ka stepeništu, ne obraćajući pažnju gde se Matronuks namerio. Kada se popeo, nekako mu je bila čudna ta hladnoća sa kamenih pločica. Čuo je disanje princeze. Kao da je širila taj umirujući i topao zvuk vazduha koji je menjao temperaturu celog sprata. Odlučio je da priđe malo vratima i sluša te zvukove koje su pravila nežna devojačka pluća.

U trenu se prisetio svega. Nešto je u njemu izviralo na površinu ali nije mogao to da objasni. Samo je stajao i prisluškivao. Da li je moguće da mu se sviđa princeza? ,, Ne, to nije istina. Ne može biti. Volim samo Dženet. Obećao sam se. Ali, princeza je prosto prelepa. ‘’. U njemu se vodila borba. Demon, kojeg nije primetio i koji je spavao malo dalje od njihove sobe, u  polumraku,opazio ga je i tiho sevši kraj njega, počeo da ga grebe šapom po nogavicama i da cvili. Majkl se okrenuo…

- Ah, to si ti. Izvini, ja i moji unutrašnji demoni. Hoćemo li u sobu, momče?
Pas ga je pogledao i tiho i kratko zalajao. Otišli su zajedno. Da li je moguće da se toliko zamislio da nije primetio Demona? Ušli su u sobu. Pogledao je knjigu, koju je prethodno izvadio ispod kreveta. Tu je bila na sigurnom. Nije hteo da je otvara. Pitao se kako uopšte neka knjiga može da vam priredi takav splet okolnosti. Uži-vao je u tišini. Demon je legao. Uperio je oči u prijatelja. Pomerao je uši sa vreme-na na vreme. Nije znao da će uskoro, za koji sat voditi borbu na život i smrt. I to sve radi zabave. Prolivaće krv sa drugim psima, i to sve radi zabave! Majkl je po-gledao svog prijatelja. Bacio je knjigu pored sebe i ona je odskočila na krevetu. Gledao ga je. Pomazio ga je. Saosećao je sa njim. Polako se u sebi spremao za borbu koja ga je čekala pri zalasku Sunca. Postaće pravi vitez! Vitez Zelenog Sunca. Kraljev pratilac. Sati su prolazili…

Kada je video da se Sunce već spušta polako sa neba, ustao je i obuo čizme.
- Hajdemo, da ne zakasnimo. I tebe čeka posao…
Pošli su. Neobično je bilo tiho. Odmah je zaključio da su se sigurno sad svi zaputili na ceremoniju otvaranja. Požurio je. Demon ga je pratio u stopu. Zalupivši vrata, spuštao se užurbano niz stepenice, ne obraćajući pažnju na Demona koji je već bio dole i strpljivo čekao svog prijatelja. Sedevši, neprestano je lajao.

A Majkl se spuštao munjevitom brzinom. Za tili čas su već bili napolju. Majkl je upitao jednog od stražara, koji se sasvim slučajno nalazio nedaleko od njih. Krenuo je do fontane, pošto mu je nesnosna vrućina isušila grlo. Nije mogao da izdrži.

- Znate li gde se održava turnir?
- Ah da, turnir. Kreni ka istočnom izlazu, i jedno stotinak metara, videćeš mali šu-marak nedaleko od zamka. Tu je sve zgurano i postavljeno. Ne možeš promašiti.
- Hvala  vam najviše!- otrgnuo se glas Majklu pre nego što je uhvatio zalet da stigne na vreme. Demon je samo lajao. A stražar je ostao u čuđenju kako neko može biti tako brz u čizmama i podebeloj jakni. Ali, nije mogao da izdvoji vreme za poduže razmišnjanje jer je morao da požuri da se osveži. U međuvremenu, Majkl i Demon već uveliko behu napustili zamak i trčali su po tankom sloju trave.

Nisu marili za stazu, samo su gledali da dođu što pre. Trčali su jedno pored drugog, dok su osećali prženje Sunca. Velikog, snažnog, tropskog Sunca koje nije nameravalo da se smiri. Stalno je pokazivalo zube. Ubrzo su videli šumarak i čuli buku koja je dopirala od mase ljudi koji behu već zauzeli svoja mesta kraj drvene ograde koja ih je delila od krvavog obračuna koji se spremao. Majkl je sa prijateljem za nepunih par trenutaka došao do mesta na kom će se održati čuveni kraljevski turnir, koji je već generacijama prenošen sa kolena na koleno. Nije dozvolio da ga buka ljudi omete.

Žurio je ka drugom delu gde je bio kralj sa Mindrom, i još nekolicinom ljudi koji su stajali pored njih. Ugledao ih je na ogromnoj drvenoj platformi pravljenoj specijalno za kraljevsku porodicu. Njihove stolice nalazile su se na velikom drvenom postolju koje je od zemlje bilo udaljeno sa desetak stepenika. Kralj je mirno sedeo i iščekivao tok zbivanja.

Gledao je na veliku travnatu površinu, a pogled su mu malo zakljanjala koplja o kojima je pričao sa novopridošlicom. Na vrhu tih podebelih kopalja su se nalazile dve zastave. Zeleni zraci Sunca i Plavi Mesec. Koplja su bila postavljena tako da se kralj nalazi između njih. Ali vetar mu je malo kvario doživljaj.

Mindra je takođe sedela mirno, vidno odmorna od nekoliko napornih dana koji su bili iza nje. Bila je u crvenoj svilenoj haljini, koja je bila izvezana srebrnim nitima koje su činile liniju koja se protazala od ruku, pa sve do kraja donjeg dela haljine. Mindra je bila prelepa. Majkl ju je, usporivši korak, posmatrao i divio se njenoj lepoti. Demon je dahtao ali, još odmoran, pratio je polako Majkla, koji je primetio da se nešto dešava iza kraljevog dela. Nešto se spremalo tamo iza. Kao da je čuo zveket mačeva, i let strela. Ali,nije bio siguran.

Prišao je stepenicama i kada je kralj dao stražaru znak da se odmakne, popeo se do njih. Mindra ga je pažljivo odmeravala sa čežnjom u očima. Nekako joj se sad činio mnogo jačim i samopouzdanijim nego ranije. Primetio je njen pogled. Ali, prvo je prišao Matronuksu i popričao s njim, dok ga je slušala.

- Dobar dan, visosti.
- Oho, Majkl. Baš mi je drago da te vidim. Ali, nisi spreman, a borbe počinju za koji minut.
- Uh, zaboravio sam…
- Ne sekiraj se, tamo iza ovog našeg kraljevskog tornja kao što vidiš, se spremaju. I tamo možeš uzeti oružje. A posle prati borce i snaći ćeš se, siguran sam.
- E hvala vam, visosti.
- I zapamti, dobar si ti momak.- pričao mu je, dok su se obojica trudila da što tiše govore, da ne bi Mindra posumnjala nešto.
- Hvala vam još jednom.- kroz smešak mu je odgovorio, a onda je krenuo da se po-lzdravi sa tom prelepom devojkom u crvenoj svilenoj haljini.

- Dobar dan princezo…
- Dobar dan.- rekla mu je kroz osmeh. Bilo joj je drago što je došao. Ali nije znala da će se i boriti…
- Baš ste se lepo sredili.
- A, hvala vam. Nemojte preterivati.-zarumenila se.
- Izvinite što ne mogu pričati dugo ali moram ići.
- Šteta, baš sam htela da popričam sa vama…
- Biće prilike.- rekao joj je blagonaklodno. A onda se udaljio.
Mindra je pogledala kako taj krupan Amerikanac odlazi ka stepenicama i upitala je oca, ne spazivši da je otišao kod dela gde se pripremaju borci.

- Oče, nisam znala da si i Majkla pozvao na ovu svečanost.
- Zašto da ne, kćeri? Zašto da ne? Pa ovo je naša svetkovina. Neka taj čovek priča ostalima, neka se pročuje naša priča i neka nam se ljudi dive. Štaviše, važno je da heroji i tradicija opstaju.
- Da, razumem te sad.
- Hoćemo li da uživamo sada u igrama?

Princeza je klimnula glavom i usmerila pažnju na travnatu podlogu, dok su joj uši treperile zbog zvuka truba. Za koji minut, igre su trebale početi… A Majkl je već bio u tom skupu hrabrih ljudi koji su bili spremni i da poginu, samo da bi dobili ča-st i privilegiju koju su iščekivali godinama. Osvrnuo se oko sebe. Sve su to bili ljudi iz svih delova kraljevstva, seljaci, plemići i ostali. Visoki, niski, krupni, mršavi. Ali hrabri. I uporni.

Gledao je kako ti hrabri ljudi zamahuju mačevima, odapinju strele u metu, a u daljini se čulo rzanje konja koji su bili natovareni sa teškim gvozdenim oklopom koji je prekrivao celo njihovo telo i deo glave. Pravi viteški konji. Majkl je samo ćutke prišao oružju koje je stajalo zgurano i pobacano po zemlji. Uzeo je jedan pomalo zarđali mač, koji nije bio preterano dug i čvrsto ga stegao rukama.

Osećao je njegovu snagu. Dok je kovitlao njime sečući vazduh, prišao mu je jedan mršav, ali žilav čovek, malo mlađi od njega, sa razbarušenom kosom i podočnjaci-ma ispod očiju. Videlo se da je dugo iščekivao ovu svetkovinu.
- Lep dan za borbe stranče… Odakle si?
- Da, baš je lep. Ali mi ne prija ova tropska temperatura koja se stalno menja. Nikako ne mogu da se prilagodim. Nisam odavde, moj svet je daleko.
- A, naravno, svima je teško. Pogledaj okolo. Zar ne vidiš strah pomešan sa umorom? E to ti je želja za borbom. A kako se zove ta tvoja država ili okrug, šta si već rekao, izvini, malo je i mene spopao umor…
- Amerika… I moje ime je Majkl, drago mi je…
- Amerika. Hmm… Nikad nisam čuo za tu zemlju… Ah, izvini… Drago mi je Majkl, moje ime je Franko. Možda se budemo borili ubrzo ko zna…
- Milo mi je, Franko. Uh, ne bih baš voleo da se na dan upoznavanja borim sa tobom.- kiselo mu je rekao.
- Haha, ko zna.

Njihov razgovor, pomešan sa vežbanjem, je prekinuo jedan mišićavi čovek, jakih glasnih žica. Počeo je da naglo ispušta glas iz njih.
- Vreme je, borci. Vreme je da se isprobate na našem dvadesetom turniru. I nemojte štedeti snagu. I obavezno molim vas, ne zaboravite zakletvu.

- Uh, zakletva. A ni ne znam je…
- Ne brini, naučićeš.- tešio ga je Franko, dok su prilazili redu koji su formirali borci i strelci. Konjanici su krenuli na suprotnu stranu.
- Samo me sledi.- govorio mu je Franko, dok su koračali jedan iza drugog, sledeći kolonu ratnika. Franko je imao oklop i buzdovan, a Majkl se ipak zadovoljio samo mačem i šlemom koji je iskopao iz silne gomile. Trube su neprestano svirale i masa je počela da kliče. Borbe samo što nisu počele. Ratnici su se poređali u dugi red vodoravno, stajavši nekoliko stotinak metara iza zastava, dok je kralj ustao. Spremao se da održi govor. Čovek pored kralja je uzeo papir i odvezao ga. Papir se spustio na drvenu podlogu, skotrljavši se.

Počeo je sa čitanjem, dok je masa nakratko zaćutala, a ratnici počeli sa dubokim disanjem, jer im je osećaj da prisu-stvuju ovako velikom turniru, možda i najvećem dosad, ulivala neki čudan osećaj. Uživali su u svakom trenutku. Jedino Majkl nije bio siguran kako da reaguje. Glas čoveka se pročuo u daljini.

- Dobrodošli na dvedeseti kraljevski turnir. Njegovo visočanstvo, kralj Matronuks, želi vam dobrodošlicu.- borci su uskliknuli, podigavši oružje ka nebu. I masa je odobrila.- Očekuju vas, kao i ranijih godina, borbe vitezova, konjanika, i takmičenje u streljavštvu. Kao poslasticu, ostavili smo za kraj borbu pasa, koju sigurno svi željno iščekujete. Još jednom, pozdravljam vas.- opet je odjeknuo usklik. Čovek je počeo da čita završnu reč. – Njegovo visočanstvo će vam sada reći detalje ovog takmičenja. Pozdravite ga.

Masa je uskliknula i ljudi su željno čekali da čuju kralja šta će reći.
- Pozdravljam vas, moji verni podanici. Pozdravljam i vas borci, i želim svima da poručim da su kraljevske igre sada otvorene. Želeo bih da poručim da će igre trajati pet dana od danas. Uživajte. Molio bih samo borce da stanu bliže i da izgovore zakletvu. Neka vam je sa srećom!- pričao je samouvereno, raširenih ruku, pomalo umoran, ali nogama na zemlji.

Masa mu se divila. Što ima tako snažnog kralja koji ih je godinama spašavao od napasti. Borci su prišli, praveći uspravan red, a Majkl je posmatrao šta se dešava. Gledao je pažljivo, da ne pogreši. Prvi je na redu bio žgoljav mladić od devetnaest godina, i koji je imao luk i strele. To mu je najbolje išlo od ruke. Takmičiće se u streljavštvu. Kleknuo je i, stavivši ruku na levu stranu grudi, počeo da izgovara pomalo dubokim glasom:
- Svečano se zaklinjem da ću se boriti svim srcem za njegovo kraljevsko visočanstvo. Biram Plavi Mesec!
I tako redom. Čak su i konjanici morali da istupe i kažu zakletvu. Dvesta pedeset boraca se okupilo da bi se borilo na život i smrt.

Franko je bio pre Majkla i izabrao je Zeleno Sunce, baš kao i njegov novi drug. Majkl se potrudio da ga princeza ne prepozna, bar ne za sada. Nije hteo da bude tužna zbog njega. Ali joj je malo namignuo, na šta se ona osmehnula. Trube su još jednom zasvirale, dok su se strelci razdvojili na levu a, a borci na desnu stranu. Prvi su na redu bili konjanici… Ljudi su posmatrali kako konji jurišaju punim galopom noseći na sebi gvožđe i kopljanike koji su bili nemilosrdni. Sudarali su se do sumraka. Padali su u prašinu. I sve to zarad nagrade. Čast i slava.

Na desetine konjanika se sudaralo, sa drvenim kopljima u rukama, koja su prštala prilikom udara. Masa je posmatrala i tapšala rukama. Uživala je u tim borbama do smrti, gde su kopljanici padali u prašinu, a ponekad bi od siline udara i konji izgubili ravnotežu. Majkl i ostali su ostajali bez daha. Sutradan će i oni imati priliku da se okušaju u tom nemilosrdnom dvoboju, prolivanju krvi, a sve zarad prilike da stoje kraj kralja kao pobednici.

Do kraja života. Majkl je gledao Franka, koji je na licu nosio baš ogroman teret kada se odlučio za ovaj izbor. Izbor da se njegova krv nađe na zemlji, ali nakon toga što je dao i poslednji atom snage. Za kralja. Konjanici su jurišali sve do zalaska Sunca, i iako je kralj rekao Majklu da će turnir početi malo kasnije, on je bio u pravu što je došao ranije, inače bi propustio ovaj neverovatan prizor. I princeza je uživala, ali nije znala da će sutradan videti i Majkla neđu borcima. A on je znao da joj to neće prijati. Ipak, sačuvao je tajnu za sebe…

Sunce je zašlo, a trube su se oglasile da je vreme za pauzu i da se turnir sutra nastavlja. Masa je odlazila, dok su kraljevi ljudi, barem nekolicina njih bila zadužena da barem delimično uklone ostatke krvi, i pokupe polomljene delove kopalja sa zemlje.

Majkl je samo klimnuo glavom prema Franku i oni su krenuli ka svojim odmaralištima, a Demon je zalajao i potrčao ka Majklu. Ovaj se obradovao i nakratko spustio opremu i zagrlio svog najboljeg prijatelja. Zatim su zajedno krenuli ka odaji zamka gde su bile smeštene njegove stvari. I dok je polje unutar malog šumarka polako postajalo prazno, nečujna silueta se kretala među drvećem.

Kretala se brzo, laganim korakom, dok je dahtala i dok su joj se bale slivale niz bradu. Bio je to mračni skaut, koji je bio poslat da izvidi kakvo je stanje sa kraljevom vojskom, i na kakve vojnike trebaju paziti. Nasmejao se, dok su ljudi odlazili, nečujno, među drvećem. A onda je stao, nagnuo se, državši ruke na stablu, i uz kezeći osmeh, progovorio:
- Gospodar će biti vrlo zadovoljan sa ovim… Bespomoćna ljudska bića. Crno im se piše. Našem gospodaru ništa neće stati na put…
Noć je već uveliko pala i uz huk sove, on je potrčao, brzinom svetlosti, i preskakao poneku prepreku koja se našla na šumskom tlu. Bezduševno biće… Mračni skaut…

Mesec je bacao svoju svetlost, na taj maleni teren, koji je vekovima služio za vite-ške borbe. A sutra će se prolivati krv. I biće sav crven. A skaut će sve to posmatrati i preneti izveštaje gospodaru. A on će biti zadovoljan. I sigurno će se smejati sa zakrvavljenim očima. I reći:
- Došlo je naše vreme. Vreme u kom će mrtvi vladati, a živi spavati. Došlo je naše vreme…