Kada su otišli, ostala je sama. Kada su se udaljili, osećala je da je nestao deo nje. Tajanstveni stranac joj je sve više odlvačio pažnju od stranog sveta. Nije gledala kako se odvija turnir, samo je sa vremena na vreme provirivala napolje, kroz prozor pun tajni, kako je šta radi, gledala je njegovu kosu, posmatrala pokrete ruku, smeh…

A kada je videla da odlaze, kada je videla kako lete na zmaju i odlaze u avanturu, nešto joj je bilo teško… Zaplakala je. Nije htela to da prizna, ali volela ga je. Ali, to nije htela da mu pokaže.

Kada je Demon došao do nje, uspeo je nekako da namami osmeh na njeno već tužno, crveno lice, i da na kratko oteta tugu. Ona ga je. A onda bi joj tuga opet došla na lice. Jednostavno, taj dan, taj ukleti dan, nije joj odgovarao. Izvela je psa i zaputila se ka obalama okeana, koje su krile kristalčiće u zrncima peska. Pesak… Kada je došla napokon na tu podlogu, kada je osetila te kristalčiće pod nogama, kao da je nestao teret sa njenog srca.

Pustila je Demona da uživa u tom toplom danu, da se oporavi, godiće mu. A ona će pokušati da oporavi srce, rane, sve što joj stvara teret na srcu. Mindra je zatvorila oči i osetila povetarac i zvuk talasa, koji su se po-vlačili, nadirali, pa ponovo povlačili…

Kleknula je i sela. Bacila se na peščani tepih, koji se spajao sa travom. Pokušavala je da isprazni glavu punu svakakvih slika, i tužnih i veselih, i da jednostavno uživa. Bila je sama. Ili joj se to tako činilo. Demon je oterao svako zrno samoće. Gledala je vučjaka, krupnog i hitrog, kako prelazi kristalčiće i zuri u nju, pokušavajuči da je zove da se i ona pridruži. Nekako je uspeo. Nije mogla da odoli njegovim čarobnim očima i skrivenoj energiji.

Poletela je ka okeanskoj vodi. Okean je pri obali, pri početku, bio providan, pomalo svetle boje, a u daljini, u društvu talasa, bio je taman. Lagani povetarac je pravio lagane sitne talase. Ona se smejala i uživala. Gledala je kako se taj pas bacaka po površini vode i ubrzo mu se pridružila. Prodirali su do samog kamenja na tlu. Nisu smetali morskim ježevima, sasama i sitnim koralima. Bosonoga, Mindra je uživala u svakom trenutku, jer, bila je sama i daleko od patnje.

Lice joj je povratilo normalan izgled. A Demon je veselo lajao i snažno mahao repom. Njena haljina od svile je bila mokra skoro do pojasa, ali ona nije marila. Samo je skakutala i prskala krupnog, tuđinskog psa, koji kao da je bio njen. A zatim su seli na pesak. Ona ga je milovala po glavi, a kao da je zatim dozvolila da je muke ponovo spopadnu…

- Baš imaš lepo ime… Demon. Pa, Demone, mogu li da ti kažem nešto?
Pas je na sekund zatvorivši i otvorivši usta zacvileo i kao da je dao znak da može da mu kaže sve.
- Ako vidiš opet Majkla, reci mu da ga volim, i da ne bih podnela da mu se nešto desi. Razumeće. Ali ja nikad neću razumeti svoje srce. Ono će uvek kucati za njega…

Pas je zalajao dva puta.
- Haha, pametan si ti pas. Ni ne čudi me što te je poveo. Majkl je predivan čovek. Tajanstven… Iskren… Snažan… Žao mi je što nisam naletela na nekog poput njega dugi niz godina. Dugo je prošlo, Demone. A ja sam još uvek sama. Nisam našla nikog za sebe.
Demon je dahtao jezikom, ali osećao je… osećao je šta je muči i zakleo se u sebi da će sve to preneti gospodaru.

- Eh, kada bi mogao da me razumeš…- milovala ga je polako, prelazivši mu preko glave i lagano dirajući uši… Ponovo je zaplakala. Ali, kao da je vetar pružio prste i obrisao suze. Brzo su nestale, ali je Demon mogao da oseti svaku njenu bol. Zacvileo je.
- Nema veze, hajdemo da se igramo.- rekavši to, ustala je uzevši usput malu grančicu. Bacala ju je tom snažnom, izdržljivom i saosećajnom psu. Hrabrom psu.

Trčao je da što pre uhvati i donese malenu, tanku grančicu. Nije mario za daljinu i umor. Noge su ga nosile i kao da je hodao po vazduhu. Ličio je na sekunde i na geparda. Njegovi mišići su se grčili sve do ranog popodneva. A ona je opet navukla osmeh. Možda neće dugo. Nije znala…
- Kćeri?- rekao joj je kralj, kada se stvorio iza nje. Pravio je lagane korake.

- Ah, oče…
- Izvini, ali video sam te dok sam obavljao neka posla. Odmaraš malo?
- Da, a i ovom psu će doći malo dobrog odmora.- rekla je prozierno ga gledajući.
- Stvarno ličiš na majku.
- Ne mogu da zaboravim njene oči i osmeh. Zaista je bila prelepa.
- U pravu si…- složio se. Njegov plašt je padao na zemlju i sjedinjavao se sa tim malin zrnima peska. Činilo se da kristali sjaje više nego pre. Mindra ga je pogledala.
- Zašto si zapravo došao?
- Pročitala si me.- namignuo je.- Zapravo, došao sam da razgovaramo o tom neznancu.  Video sam kako ga gledaš. ČUo sam nekad kako pričaš s njim. Kćeri, ti ga voliš?

U tom trenutku, Mindra je pocrvenela. Nije znala u tom trenutku kako da odgovori. Osećala je kako joj obrazi crvene, i da, volela ga je. Ali, to je samo njeno srce znalo. A sada, trebala je da ga otvori. Kralj je uporno iščekivao njen odgovor. Njegove staračke oči upijale su zrake Sunca.
- Paa… - zastala je, ali je nastavila. - Volim ga.

- Znao sam. I on je rekao nešto o tebi. Zapravo mnogo je pričao o tebi. Jako se brine za tebe.
- Stvarno?
- Da…- rekao je ne obraćajući pažnju na Demona, koji je došao do njih i seo. Njegovi mišići nisu mogli dalje. Seo je, dok mu je pogled bio usmeren u dvoje ljudi koji pričaju nežnim glasom. Mindru nije poznavao, ali po glasu koji je čuo, zavoleo ju je. Znao je da njegov prijatelj i gospodar neće pogrešiti ako bude sa njom. Ali, takođe je znao da je Dženet duže u njegovom srcu nego Mindra. Jezik mu se pružio niz dlakave usne. Kao da je osećao da zraci Sunca pregrejavaju njegovo krzno.

- Ne verujem.
- Ozbiljno.
- Zapamtiću to.- nasmejala se. Možda je ipak postojao mali tračak nade. Da neznanac postane princ i nasledi očev tron. Duša i srce su joj zaigrali.
- Mindra?
- Da…?- upitala je svojim tankim glasom, podigavši se iz stanja zamišljenosti.
- Šta te još muči?

- Oče, ja… Ne znam… Jednostavno, došla sam da razbistrom glavu. Ne osećam se dobro ovih dana. Razumećeš.
- Dobro kćeri, ako je to sve, idem ja, imam neka posla pa ćemo se videti. Nemoj ostati do kasno, već pada noć.- bio je u pravu. Dan je brzo prošao. Sunce je brzo otišlo. Mesec je virio iza okeana. Nebo je prelazilo u ljubičastu boju. A ona je gledala kako odlazi. Srce joj je nekako ubrzano kucalo, i to nije znala da objasni. Postalo je hladnije nego inače. Osećala je jezu, koja je postajala jača.

I Demon se nakostrešio. Malo se zagrejao, kada je ponovo počela da mu dobacuje granu, ali ubrzo, tama je dotakla peščano tlo. Morala je kući. A on je bio zahvalan što ima tako divnu starateljku. I biće joj uvek. Sve dok ga snaga služi. Koračao je uz nju, dok su sada već hodali po hladnom peščanom tlu i prelazili granicu trave i okeana.

Nestali su u daljini, dok je okean pravio veće talase. U njemu, okružena tamom, krila su se i plivala strašna i zagonetna bića, koja možda nisu trebala da se otkriju. Talasi su zapljuskivali obalu, dok je Mesec postajao sve veći. Mrak se uvukao u krvavo plavetnilo. Noć je bila sasvim obična, a opet tako mistična. Otišli su. Zaputili su se u zamak, dok je okean viorio na površini. Alge su odlučile da isplivaju baš u to vreme.