Sedeo je u tišini, okružen knjigama i policama. Sedeo je tako zamišljeno i čekao kraj današnjeg posla. Džon, dvadesetogodišnji lingvističar i jako dobar poznavalac drevnih istorijskih činjenica i same istorije Egipta i Kine, je bio možda i najbolji u svom poslu u ovom, malom gradiću, a možda i u okolini. Sedeo je i čitao drevnu istoriju Egipta i činjenice o kraljici Kleopatri. Radnja je bila prazna.

Čule su se samo stranice koje je on prelistavao. Tišina... Odjednom, začuo se motor automobila ispred radnje. Džon je trgnuo glavu. Ustao je sa stolice, ostavivši knjigu na stolu. Otišao je do prozora i pogledao ka kolima. Odmah je prepoznao lica. Izašao je napolje...

- O Džone, druže stari!- uzviknuo je Nik dok ga je zagrlio i potapšao po sredini leđa, - Kako si, šta radiš po ovako divnom popodnevu?
- Gospodine Daglas, drago mi je što vas vidim. Pa vidite i sami, ništa posebno. Prazna radnja, nema mušterija, pa sam odlučio čitati malo. Vidite da nije dan za profit.- odgovorio je namršteno.
- Biće bolje, biće bolje!- rekao je sa samopouzdanjem Nik.
- A ko je ova prelepa dama?- upitao je Džon skrenuvši pogled ka predivnoj visokoj crnki.
- Dženet Dvajt, mladiću drago mi je.
- I meni je...
- Džone izvini ali možeš li nam pokazati nešto, baš me zanima kao i kolege, šta je ovo...
- Svakako, gospodine Hjuks.
Majkl je izvadio knjigu iz jakne. Ušli su u radnju, zalupivši vrata.
- Gospodo, želite li da popijete nešto?
- Neka hvala sad smo iz kafane.- odgovorio je Nik u ime svih.
- Dobro onda, da vam se pridružim.
Seo je sa njima za sto. Majkl je ispred njih stavio veliku crnu knjigu. Začuo se tresak na stolu.
- Gospodine, smem li da vas upitam šta vam je ovo?
- Džone, to sam našao sasvim slučajno, moglo bi se reći da sam i zaboravio. Moja polica izgleda krije velike tajne.
- Moram vam priznati da je ovo neverovatno.
- I ja sam isto to rekao!- uzviknuo je Nik sa strane.
- Čini mi se da je ovo neka knjiga drevne civilizacije. Vidite li u sredini zmaja. To je verovatno njihovo viđenje drevnih bića.
- Pogrešili ste...- smireno je obrusio Majkl- Slobodno je otvorite...

Džon je, otvorivši knjigu i lagano je listavši, primetio odmah onu mapu četiri kraljevstva…
- Gospodine, šta mislite, da li možda postoji portal do ovog sveta?
- Ne znam, nisam siguran, ali ako postoji… Bila bi to najveća avantura ikada! Videti taj svet i stvorenja… Ne znam jednostavno bi bilo čudesno…
- Da, u pravu ste… Ali, razumete li vi šta znači ova knjiga? Ova knjiga predstavlja zapise, predstavlja najdublje tajne… Kao da je neka priča ispričana u njoj… Ali ovaj jezik, ovi znakovi… Ovo još nikada nisam video… Ali mogu vas zvati sutra, potražiću nešto, pa vam javim ako bude rezultata. Jako ste me
zainteresovali s ovim. Preporučio bih vam da ostavite knjigu dva dana.
- U pravu ste… I mene zanima šta je to…
- Onda smo se dogovorili.- rekao je kroz osmeh Džon, pogledavši usput Dženet…
- Jesmo, ostaviću vam pa mi javite.
- Pa, da krenemo polako, da obavimo i mi naše zadatke. – predložio je lagano se osmehnuvši Nik i ustao je sa stola…
- Možemo…

Dženet je pogledala Majkla pogledom punom žudnje i on je to primetio…
- Gospodine, izvolite moj broj pa možemo nekad na kafu ako ste za.
- Može, gospodjice, naravno.- pozitivno je dočekao Majkl.
Nakon par trenutaka, Džon ih je otpratio do vrata i pozdravio se sa njima. Gledao ih je dok su još malo pričali. Okrenuo se i pošao ka stolu po knjigu… Napolju se čuo zvuk automobila koji se spremao za odlazak. Čula se sirena. Nik je odbacio Dženet i Majkla kući i otišao je na svoje imanje. Bio je ovo naporan dan za sve…

Ipak, za Džona još nije bio završen. Okružen tišinom, koja je ponekad bila prekidana sa lavežom pasa koji se čuo kroz otvoren prozor u prostoriji, otvorio je knjigu gde se nalazio tekst i upalio laptop… Nakon par trenutaka, uzeo je knjige vezane za mitologiju, drevna verovanja i svaku ostalu za koju je verovao da će mu pomoći…

Pažljivo je čitao i tražio na internetu… I dalje, ne mogavši da veruje da takav jezik postoji, je još uvek bio u šoku da i takva knjiga uopšte postoji. Pažljivo je gledao svaki znak… Iznenada u toj potrazi, na internetu je pronašao simbole koje su povezani sa nordijskom i kineskom mitologijom, ali su se ipak razlikovali. Upoređivao ih je i polako, sekund po sekund i minut po minut je odgonetao tekst. Napokon ga je otkrio… Zaprepastio se. U svim tim simbolima se krila strašna tajna.

Rečenice su govorile o zalasku Sunca, i sa njim života, zalasku ljubavi i sa njom i sreće. Jer, dolazilo je vreme Veštice Vetra i Oluja. Ona će pokoriti sve narode, naći će prolaz do savremenog sveta… Biće to kraj civilizavije kakve pozajemo.

Čitao je pažljivo, dok mu je srce lupalo sve jače, i obuhvatala ga je jeza. Jer strah ga je sve više obuzimao. Tekst je govorio i o Crnom Zmaju koji je bio najveći i najjači u celoj toj zemlji straha i suza, koji je bio biće večne vatre. Nosilac večne moći. Ali tek će se na kraju saznati koju će on imati ulogu u svem ovom haosu… Džon je uočio lozinku koja mu je zapala za oko. Odlučio je da je prevede. Na običnom jeziku je pisalo: Ako izgovoriš sreća, ući ćeš, ako izgovoriš tuga, opet ćeš ući! Zapisao ju je. Nastavio je čitanje.

Iznenada, dok je još prste vukao po slovima, odjednom je osetio strašnu glavobolju. U glavi je osetio strašan bol i glas u glavi. Slika koja mu se pojavila ispred očiju učinila je da padne u neku vrstu transa!
,,Džonee… Džonee… Znam da si tu. Vidiš me. Da, to sam ja! Znaš ti ko! Reci svima koje sretneš: Nećete dobro proći! Vaša krv će preplaviti reke, vaš život će preplaviti strah, bol i suze! Vetar će se pojačati! Ja ću se uzdići! Hahaha! Ne, neću te pustiti, ako si to pomislio, biću u tvojoj glavi, tu gde najmanje očekuješ! Moj si Džone… Hahaha… Samo mooj…’’. Glas i slika su nestali. Barem mu se tako činilo. Opet je bio svoj. Trgnuo se iz tog košmara, opet je bio u stvarnosti, u svojoj radnji. Osetio je kako ga obliva hladan znoj. Uzeo je maramicu i obrisao se. Pogledao je ka knjizi i zatvorio ju je…

Bilo mu je dosta za danas. Na papiru koji je koristio za prevođenje i beleške, samo je napisao: REPTILSKI JEZIK. Nije znao zašto. Osećao je i dalje da ga boli glava, ali je bio svestan tog strašnog čudovišta, koje je imalo stariji ženski glas. Da li je moguće da ga je posetila Veštica Vetra? Da li je ona bacila kletvu na ovu knjigu? Bojao se da sazna…

Otišao je u susednu sobu, prethodno ugasivši lampu na stolu. San mu je teško dolazio na oči, iako je pokušavao… Nije uspeo da brzo zaspe. Još pola sata mu se motala slika Veštice. Strašnije čudovište i košmar u budnom i svesnom stanju nije mogao da zamisli. Gledao je u plafon i u sat. Ipak uspeo je nekako da zatvori oči i da utone u san… Dok je spavao, na stolu pored lampe, iz knjige je dopirao strašan i prodoran smeh Veštice, vrisci i urlici čudovišta, zmajeva. Kao da su vapili da dođu u ovaj svet… Dok je noć prolazila, bilo je sve hladnije i hladnije, osetio je to, iako nesvesno, na svojoj koži. Osetio je tu jezu koju je prouzrokovao hladan vazduh koji se uvlačio kroz uzak prostor između zida i prozora. Počeo je da se prevrće, čas na levu, čas na desnu stranu. Ko-šmar mu je dolazio na oči!

U crnom svetu mu se postepeno pojavljivala mračna slika i prilika Veštice.
,, Džone, znam da me vidiš… Reci mi Džone da li si spreman da umreš? Znam da nisi… Znam da si krvavo iskren u vezi toga! Ne želiš da umreš! A sada me predstavi svojim prijateljima! Čekam te u svom svetu hahaha! Reci svima da dođu do šume na kraju grada i potraže pećinu Jillend… Tamo se nalazi sledeći trag koji će vas odvesti u najveću i najmračniju avanturu života! Čekam te Džonee… ‘’
Trgnuo se i otvorio oči. Pogledao je na sat. Bilo je tačno 4 sata ujutro. Osetio je kako se hladnoća uvukla u sobu. Sunce se spremalo za izlazak. Usta su mu bila užasno suva, a glava ga je užasno bolela. A kako i ne bi kad je bio u sukobu sa tim užasavajućim bolom, bolom koji nije prestajao. Uzeo je telefon sa stola i pritisnuo broj.

Nazvao je Majkla…
- Gospodine, dobro jutro. Jesam li vas probudio? - upitao je preplašenim glasom.
- Dobro jutro, Džone. Ne nisi, a šta se desilo? Zvučiš prestavljeno. Da li je nešto strašno u pitanju?
- Paa, zapravo jeste… Možete li doći danas ujutro, ne znam kako bih vam ovo saopštio…
- Smiri se, samo se smiri, nazvaću Nika, pa ćemo nas dvojica doći. Ne brini se…
- Dobro, hvala vam puno.- odgovorio je Džon, drhtavim glasom. Usput je osećao čudnu jezu dok je držao slušalicu.
Prekinuli su razgovor… Majkl je nastavio da spava, dok je Džon, još u strahu, ostao budan. U trenutku završetka razgovora, čuo je opet taj čudan glas…
,, Dobro urađeno slugo… Nagradiću te pošteno kada dođeš…’’
- Pusti me na miru!- uzviknuo je.

Mrzeo je sve što se odnosi na nju, izbacio bi ju je iz glave da je mogao. Ali, nije, to je bilo jače od njega.
,, Neće moći, sada si mooj…’’
Sunce je polako izlazilo na istoku, pokazujući svoje toplo lice, i pružajući tople zračne ruke u Džonovu sobu, najavljajući možda početak proleća. Zima je uveliko već bila na zalasku, iako je još uvek bila prisutna i dalje, pokrivajući celo selo belim po-krivačem. Visibabe su se već uveliko promolile na površinu, pokazujući tako svoju lepotu, čak i na ovim hladnim, poluzimskim danima…

Džon je otvorio oči. Osećao je nekakvu teskobu u srcu, duši, a i u celom telu, bio je jako slab. Valjda zbog prehlade, ili pak, tog nemilog glasa, nije imao mira te hladne, zimske noći. Kao da je jedva čekao da dođu mušterije i dugogodišnji poznanici da im saopšti muke. Ponovo je pogledao na sat. Kazaljke su se namestile na sedam sati. I to kakvih! Teških sedam sati od kojih je jedva i jedan sklopio oči. Ustao je iz kreveta i otišao da spremi kafu. Nakon par trenutaka, sa kafom, čiji je dim neprestano mamio njego-va čula, stao je ispred stola, gde je pored lampe, stajala ta prokleta stara knjiga, koju je hteo sa zadovoljstvom proučiti, a nije ni slutio šta ga kasnije čeka…
- Prokletinjo! Samo zlo donosiš! Samo zlo! Baš me zanima koliko si života uništila pre mog i gospodina Majkla! Siguran sam da su generacije propadale zbog tebe, prokleta da si! – izgovorao je sa povišenim glasom, besan na sudbinu koja ga je zadesila.

Ali, to je bio samo početak. Nije ni slutio da će biti deo ekspedicije koja će promeniti njegov pogled na svet… Iznenada, pomalo nenajavljeno, začulo se kucanje na vratima.
- Ko li je ovako rano? – upitao se. Ali, odmah je prepoznao lica, iako pomalo teško, crvenih očiju. Bili su to Majkl i Nik. Poranili su.
- Hej druže jesi li saznao nešto novo?- upitao je Nik otvorivši vrata. Odmah je spazio Džonovu razbarušenu kratku braon kosu, koja je odavala njegov umor. Njegove zelene oči popunjene crvenilom na beonjačama jasno su ukazivale na to da on nije bio dobro raspoložen. Njegovo mlado lice je bilo prilično skupljeno za mladog čoveka. Bore su mu se jasno ocrtavale na čelu a on je izgledao iako ima 180 cm u visini i snagu, jako malo u njihovim očima. A kako i ne bi. Spremao se onako polupospan da im saopšti vesti…

- Dobro jutro, gospodine. Jesam. Saznao i doživeo, ni sam ne znam šta. To su bile noćne more, košmari. Teško bih vam opisao…
- Pokušaj.- rekao je kroz osmeh Majkl, iako je i on jasno video taj nemir u očima mladog lingvističara, baš kao i Nik. Samo mu nije bilo jasno da li je knjiga to izazvala. Da li je moguće da je slučajno oslobodio haos u njihov svet, nesvesno, nename-rno…
- Pa… gospodine, osećam se jako čudno. Nisam sav svoj. Uzeo sam da proučavam knjigu i desilo mi se to da sam imao bliski susret sa nekim drevnim zlom. Nisam navikao na ovako nešto. Ne znam da li imam snage…
- Pričaj, budalo! Šta si saznao? Ko zna sa čim smo suočeni sada! Ne mogu da verujem! – odjednom je uzviknuo Nik koji je zgrabio nesrećnog Džona svojim snažnim rukama kad je čuo njegov odgovor. Nije želeo da veruje u surovu istinu…
- Polako, polako čoveče, pusti mladića da kaže!- momentalno ga je zgrabio Majkl i skonio mu ruke sa njegovih ramena.
- Dobro, ali Majkl, ne znam šta da mislim. Nisam znao da smo dovde dogurali za ovako kratko vreme… Izvini.

Sklonio je ruke sav usbuđen. U njemu se budio tračak sumnje. Jednostavno nije želeo da sazna istinu…
-  Nije problem…Izvinite ako sam vas uvredio gospodo. Saznao sam da se u knjizi krije strana lozinka i moramo da idemo do pećine u šumi koja se nalazi na kraju grada. Sigurno znate koja je u pitanju.
- Da, znam. To je ona velika, dugačka pećina? Niz planinu?
- Da. U podnožju. Ali ne znam gde se tačno nalazi…
- U pravu ste. Baš ta. Moramo krenuti. Tamo će nam sigurno zapasti novi trag. Jedino žalim što nisam otkrio neke nove elemente i što nisam uspeo odgonetnuti do kraja. Samo sam uspeo saznati lozinku.
- Kakvu lozinku?- upitao je Majkl koji se trgao iz stanja zamišljenosti i vratio u realnost. Podigao je glavu i usmerio je ka Džonu.
- Pa za prolaz u onaj vaš tajanstveni svet, Majkl. Lozinka za ulazak u svet kakav još nismo videli…
- Šta kažeš? Ja se još pravim lud kod kuće i ne verujem u to! Ti kažeš da taj svet zaista postoji? Postoji svet Patuljaka i Crni Zmaj?
- Da…
- Pa šta čekamo?- odgovorio je uzbuđeno Majkl koji je prodornim pogledom gledao u Nika i Džona.
- Pa polako. Ne znaš kakva se čuda tamo nalaze, jesi li siguran da hoćeš da idemo da istražujemo?
- Naravno, što da ne.- odgovorio je Majkl Niku, - Taman ćeš i ti proširiti znanje.
- Pa šta onda odugovlačimo!?
- Ali, gospodine…
- Nema ali. Pakuj samo ono što ti je preko potrebno. Doćemo po tebe za pola sata!
- Dobro, ali nisam siguran sa ovim- rekao je Džon pomalo uplašeno.

Nije znao šta ga čeka, nije ni slutio šta ga očekuje u tom svetu. Veštica mu je preuzela um. Nije znao dokle će da izdrži sa tim odupiranjem. Ali borio se koliko je mogao… Nik i Majkl su izašli i seli u automobil. Zalupivši vrata, požurili su da se spakuju. Dok su vozili, primetili su Dženet… Sedela je sa drugaricom ispred kafane…
- Gospođice, hoćete li sa nama u malu avanturu, u pitanju je knjiga…
- Naravno, naravno.- odgovorila je sa nesigurnošću. Pozdravila se sa prijateljicom i ušla u kola.
- Izvinite, ako sam vas prekinuo u nečemu važnom…
- Ne, niste znate kako je to sa nama ženama. Moramo se ispričati.- rekla je sa osmehom na usnama. Bilo joj je izuzetno drago što je ugledala Majkla. Jako joj se sviđao. A duboko je u duši znala da se i ona njemu sviđa. Vrebala je svaki njegov pogled…
- Haha, znam. Ali morao sam vas pokupiti. Upravo smo bili kod lingvističara i saznali da nam se najveći trag krije ispred nosa. Kod one pećine. Neverovatno!
- Zaista.-složila se sa Nikom. A sve vreme je gledala u Majkla. Na početku je to za nju bila samo igra, a sada, sada oseća kako joj srce igra sve više i više…
- Nisam siguran za ovo, Nik. Sad i ja postajem nesiguran kao onaj Džon, prokletstvo!
- Daj, Majkl, ne pričaj gluposti! Ima da odemo tamo i po cenu života, a i ti si me na to nagovarao, sećaš se? Gde je nestao onaj ratnik u tebi, jeli?- upitao je Nik sa čuđenjem.
- Nema veze, možda sam se samo zamislio…-odgovorio je dubokoumno Majkl.
- Možda jesi. A možda i nisi… Ali nemoj biti nesiguran. Jesi li sa nama ili ne?-upitao je Nik, za trenutak okrenuvši glavu ka prijatelju, dok je jednom rukom držao volan.
- Jesam.
- E dobro onda.

Vozili su se do Majklove kuće. Dok je on izašao da se spakuje, posmatrali su ga. Svo troje su na tren pogledali u pravcu Demona, koji je radosno mahnuo repom.
- Majkl, ajde ga odveži, neka ide i on s nama.
- Dobro, idem, samo trenutak.-obrusio je Majkl pohitavši ka Demonovoj kućici. Za par sekundi, pas je bio ispred Nika gledavši ga ponosno, pruženih šapa na sedištu.
- Hajde ulazi.- sa osmehom je progovorio Nik, gledavši Demona svojim zelenim očima. Pas nije čekao. uskočio je i seo na sedište, pored Dženet.
- Stvarno je sladak.-rekla je Dženet, takođe se osmehnuvši.
Majkl je pokupio stvari i sa punom torbom na leđima, je za deset minuta seo na sedište i zatvorio vrata…
- Prijatelju, koliko je sati?
- Pola osam, baš smo tačni.
- Pravac Džonova radnja.- obrusio je.

Nik je dodao gas. Auto je krenuo, a Majkl i Demon su posmatrali kako njihov dom nestaje u daljini. Demon je glasno zalajao, dok je auto sve brže nestajao i išao u pravcu centra sela. Dženet i Majkl su se posmatrali i gutali poglede očima. Nisu znali da će im se sudbine pomešati nakon strašnog iskušenja…