,, Slušaj me, nastavićeš dalje. Šta god da bude. I kad mene ne bude više. Ti si jaka, izrasla si u predivnu ženu, koja će imati predivnu porodicu... Slušaš li me? Pogledaj me! Pogledaj me, gospođice Dvajt. Nećeš odustati. Nikad. Jesi li me razumela? Shvati, svet je užasno mesto, gde samo snažni opstaju. A ti si jedna od njih. Uvek ću biti sa tobom. I kad mi pustiš ruku, kada nastaviš dalje, samo pogledaj gore, i nasmešiću se. Daću ti snagu. Znam da je ovo bio pretežak period za nas, tata se nije javljao dugo vremena, otkad je u Vašingtonu. Sigurno su ga zadržali na poslu. Ne znam... Jednostavno je prestao. Znam da ti je on sve na svetu. Možda ćete se jednog... dana... videti... Drži me za ruku... I nemoj plakati. Sada si velika. Idi kod tetke, završi školu, i nastavi dalje. Volim te. Ti ćeš uvek biti naš ponos. Tata i ja smo se ponosili tobom. Uvek...''

Još uvek se seća tih poslednjih majčinih reči, kad ju je gledala u bolničkom krevetu kako ispušta poslednji atom snage. Nije ni slutila da će je jednog dana izgubiti. Morala je nastaviti sama. Ali nije odustajala. Baš kao ni sad. Dok je šetala teškim koracima na blatnjavoj stazi popunjenoj kamenčićima i zgaženom travom, nije odustajala. Na trenutak se osećala slabom. Zbog uspomena. Zbog svega što je doživela.

Zbog Majkla. On joj je bio sad sve na svetu. Uspešno je skrivala sve svoje tajne od svih tih ljudi. Uspešno je skrivala bol sa kojom se borila godinama. Ali, nikad nije uspela da sakrije tu lepotu, žar, šarm, oči. Neodoljivo je podsećala na majku, čak joj je i otac govorio često: ,,Ista si majka, neverovatno kako ličite. Ta hrabrost i upornost, obe to imate. I osmeh. Ponosim se vama, na nju što mi je uvek pružala snagu i bila podrška, i na tebe, koju mi je rodila. Vi mi pružate razlog za radost. Uvek.''.

Da, to joj je govorio, sa sjajem u krupnjikavim braon očima, u kojima je uvek nosio sliku i priliku njegovih anđela čuvara. A onda je otišao. Iznenada. Posao ga je odveo čak u Vašington. I nije se javljao. Kao da je zaboravio. Sada se bojala da se to ne desi Majklu. Da ga ne izgubi zauvek. Dala mu je svoje srce. Zakleli su se tad na jezeru, u hladovini jela i smreča, pod cvrkutom ptica, daleko od pogleda.

A sada je opet bila sama. Opet ju je mučio strah od samoće. Vratio se. Taman se navikla da neko opet bude uz nju nakon toliko godina, a sada je sve to opet nestalo. Njena duga kosa se na momente vijorila na vetru, koji je bio duvao sa istoka. Na majici su joj se ocrtavale mrlje od zemlje, koje je dobila zakačivši prljave grane žbunja. Disala je isprekidano. Zadihala se. Dok je padalo veče, ona se približavala Mračnoj šumi, šumi koja je bila netaknuta vekovima. Ali, ona je bila skrivala čudne legende, od kojih se ledi krv u žilama. I razna stvorenja, od kojih stane srce. Mračna šuma se i ne bi tako zvala, da nije bila polumrtva.

Grane drveća su bile toliko stare, pune paučine od paukova, velikih i malih. Šuma je umirala. Ali je najčudnije bilo to da, kada padne noć, Mesec pocrveni. Zaista, to je bila jedna od najčudnijih legendi koje su se vezivale za ovu šumu. I svi stanovnici su se držali podaleko... Nisu znali da Mesec pocrveni poput krvi zbog velikih crvenih svitaca, koji izlaze samo u ponoć. Njihov roj je ogroman i kada upale svoje crvene sijalice, Mesec pocrveni, i mnogi smatraju da će se u to vreme desiti strašne stvari.

Osim ove, postojala je još jedna legenda, koju su izmislili Patuljci... Legenda kaže da je jedno od tih malenih rudarskih bića zalutalo u šumu i izgubivši se, lutalo je danima noćima, tumarajući stazama, koje kao da su bile beskonačne. Vodile su u milion pravaca. Krivudave, mračne staze.

Lutajući tako, zaboravio je na vreme, postao je stariji, zaboravio je na porodicu, narod i prvenstveno na sebe. Počeo je da biva iscrpljen, zbog premalo vode i hrane. Nije ih mogao naći. Šuma mu je pomutila razum... Koračao je samo, vođen nečim nepoznatim, kršeći grane i prostor čekićem i malim nožićem za pojasom. A onda jednog dana, izbio je na čistinu. Ta livada je bila ogromna. Puna cveća, životinja. Prelep prizor za oči je kvarila jedna rupa u kojoj se nalazila zelena voda. Ali, to nije bilo od šume. Ne zna se odakle je voda dobijala boju. Kao da su stvorenja sa drugog sveta dirnula prstima u tu bistru, netaknutu lepotu i zamutili je. Patuljak je prišao, i sagnuvši se da popije vodu, zbog ogromne želje da ulije još malo snage za tumaranje šumom, jer je odavno izgubio nadu da će izaći, prvo je pogledao.

Iz centra su se stvarali krugovi, koji su bivali sve veći, dolazeći do njegovog lica. Nije bilo vetra. Nije bilo ničega sumnjivog. Mogao je da vidi svoj odraz, a onda, lice u vodi se promenilo i na toj površini se pojavilo čudovište. Trgnuo se. Iz vode su izronile ruke, na čijim prstima su virile kandže, i zgrabile ga.

Odvukle ga na dno. Voda ga je progutala! Ali to je samo legenda... Koračala je pomalo tromo, držeći se tog nepoznatog puta. Pogledavši na grane drveća, pomalo ju je zahvatio strah, ali nastavila je. Jer, bila je borac. Za kratko vreme je iza sebe ostavila čistinu i ušla među polumrtvo i staro drveće, ne osvrćući se. Gledala je pravo, pomalo umornog pogleda, dok ju je mučila sumnja o njenom životu i greškama. Nedostajali su joj prijatelji, nedostajala joj je i ona sama. osećala se kao da je izgubila sebe. Iz okoline su dopirali zvuci ptica i životinja.

Na prvi pogled, nije ništa bilo strašno. Sve dok se držala staze. Čuo se jauk. Na ruci joj se stvorila rana od trnja nepoznatog žbuna, koji je ličio na mešavinu ruže i drena. Ali, trnje je bilo mnogo oštrije i zarilo joj se u kožu. Potekla je krv. Uhvatila se za ruku, dok su joj se po glavi motale svakakve misli, i činilo joj se da se sada izgubila, a nije pošteno ni odmakla od čistine.

Šuma krije velike tajne.Okolne životinje su posmatrale. Na grani je spazila veliku pticu, sličnu sovi, samo što je bila mnogo veća. Stegnuvši zube, i proverivši da li joj je pištolj još na mestu, držala se staze. Napravila je prve, one najteže korake. Sa vremena na vreme se osvrtala, dok su se iz dubine mraka šume provlačile oči. Nepoznate oči. Osećala je kako snaga nestaje iz njenog tela i pitala se da li će izaći živa, i da li će ih opet sve videti.

Kamo sreće da je mrtva! Nije ni slutila da ova avantura može biti toliko mučenje. Kolutala je očima,i posmatrala je grane. Mrdale su se... Zastala je na sekund. Bila je blizu smrti! Izvadila je pištolj, i uperila je u granje...

- Izlazi. Ko god da si. Pokaži se!
Grane su se pomerile opet. Pa opet... Biće je počelo da se pojavljuje. Žensko biće. U isto vreme fascinantno, a opako. Dženet nije sklanjala prste sa okidača. Uporno je stajala nepomično, držeći pištolj usmeren ka glavi tog nepoznatog stvora...
- Vrlo si hrabra. Mogla bih te ubiti istog sekunda, ali deluje mi previše lako...- govorilo je ženskim pitomim glasom, držeći luk i napetu strelu sa vrhovima prstiju, rešeno da joj probije lobanju i prospe joj krv po zemlji.

- Ko si ti? I zašto me pratiš? Govori!
- Hahah, zaista odavno nisam videla tako žilavo ljudsko biće. Odavno... Prošlo je mnogo vremena od kada ste vi ljudi vladali ovim ostrvom. Sada je Veštica preuzela sve što se može nazvati dobrim ulovom!- govorila je sad već pakosno, spuštajući luk prema zemlji.- Ja sam Zeja, mračna princeza i naslednica trona mraka.- na njoj se isticala crvena haljina, ukrašena sa belim dijamantima. Na sebi je još imala crni plašt sa srebrnim šarama. Preko haljine i plašta se isticala torba sa strelama. Bila je strašna, brza, nevidljiva u mraku, među drvećem.

Bila je komandant mračne armije strelaca i njihov lični trener. Strele koje je koristila su bile dugačke nešto više od jednog metra i vrlo tanke i oštre, natopljene sa mazivom i sa mirisom krvi. Tipično za predstavnike mraka. Brzo i ubojito. Bili su veštiji strelci i od vilenjaka. I dobri skrivači.

- Zašto me pratiš?- bila je uporna Dženet.
- Ne, ne pratim te, samo sam osetila tvoj miris u daljini bila sam radoznala, to je sve. Ali, mogla sam te lako ubiti sa one udaljenosti gde sam bila. nama nije problem ni sa kilometra da gadjamo. Bila sam u lovu.- gledala ju je, smešeći se pako-sno. Njene crvene oči, i zubi dok je pričala, bili su jezivi. Njena koža, bela poput kreča, ulivala je strah u kosti. Bila je besmrtna.

- Aha, tako znači. Ti si mračna princeza. Još više razloga da te ubijem i odmah završim sa tobom. Biće svima lakše. Jedan problem manje...
- Hahah! Uz to si i neupućena. Zar ne znaš za našu tajnu? Tajnu večnog života? Ne možeš mi nauditi. samo Sunce može. Ne znaš sa kim pričaš, to je sigurno...
- Da li ti nešto dođe Drejk? - šumski čarobnjak ga je pominjao.
- Drejk?- začudila se Zeja ovim pitanjem. -A što te on zanima?
- Sigurno ga poznaješ.
- Da, Drejk je moj brat. Ali ne želiš da imaš ikakvog posla sa njim. Bilo ko...
- Aha... tako... Znači on je najopakiji od vaše vrste?
- Da, tako je... Bilo ko ko mu se suprostavio, nije preživeo duže od dva minuta borbe. Jednostavno, bili su puni sebe. Drejk je nepobediv, ali postoji još neko jači od njega. Naš otac...

- Znaš da mi srce polako zastaje dok pričam sa tobom?
- Da, haha svima, dok gledaju smrti u oči. I Veštici će uskoro. Udarićemo je tamo gde se najmanje nada...
- Spremate osvetu?
- Da, hoćemo da otmemo naše parče zemlje, da povratimo izgubljeno, ali bih najviše volela da završimo sa njom jednom za svagda...
- Uzela je Džona...
- Aaa, još vas ima. Koliko?
- Četvoro.

- Lepo. Vrlo lepo, ali to neće biti dovoljno protiv moći Veštice. Ona je moćnija čak i od nas, ali pobedićemo je.
- Kako si tako sigurna?- Sad se već nasmejala Dženet.
- Znam. imamo naše planove i tajne... A ko je Džon?
- Jedan od prijatelja...
- Ako ga je Veštica uzela pod svoje, jača je nego ranije. Sada ga sigurno koristi kao marionetu, i gradi vojsku. On se više ne može spasti...
- Molim? Zašto?

- Zato što je sad na onom svetu. Mrtav je. U životu ga drže njene čari. srce mu se sledilo. Mi smo otporni na njene čari, zato što smo već mrtvi, ali vi, vi ste svi osuđeni na propast. Hahah!
Dženet je bila sada još više tužna, ali i dalje na oprezu. svašta je mogla da smisli ova čarobnica. Nije joj verovala.

- Tužna si? Ne brini, to ti ne može pomoći u ovom svetu. Ovde samo možeš da pobediš tako što sav bol prikrivaš godinama, pa i vekovima.
- Čula sam za vašu vrstu od Reksa. Nije nam puno pričao.

- Ta mala šumska propalica. Misli da sve zna. Čak ni on neće moći da vas spasi kada dođe smak sveta!- rekavši to, prekrila se plaštom, i uz smeh nestala. Dženet je ostala sama sa svojim mislima i još zabezeknuta i uplašena od takvog bića. Nadala se da će je opet sresti. Imala je još dosta pitanja...