Hladan vetar duvao je u pravcu u kome je vladar Nebeskih želeo da krene. I duvao je, ne htevši ni sekunda da prestane. Neće popustiti... Valir se probijao sa svojim saputnikom, orlom širokih krila do gospodara mašina. Nortarus nije bio osoba za koju vredi toliko da se bori. A opet, bio je lakši za pridobiti od Sraskala. Ili se ipak, to samo činilo Valiru, koji je osim vetra koji je udarao u njegovo staro lice, čuo i zvuk Orla.

Približavao je mestu gde je Nortarus krio svoj srebrnu armiju. Daleko na severu, blizu patuljaka, izgradio je svoje cartstvo. Niko za njega nije čuo, jer je bio dobro sakrivn od tudjih očiju. U šumi, nedaleko od tih malenih kopača zlata, napravio je pravu malu fabriku mašina. Orao je duboko zašao u šumu. Grane velikog drveća su mu udarala u krila sa vremena na vreme. Nakon dugog leta, konačno su stigli ispred doma Nortarusa.

Valir je sišao sa Orla, pomilovao ga po glavi, i zaputio se ka vratima. Nije znao šta da očekuje... Dobrodošlicu ili ipak nastavak rata. Pre nego što je pokucao na velika čelična vrata, obložena zlatnim šrafovima, osvrnuo se na njegov dom.

To je bila gradjevina, sa kakvom se Valir još nije susreo. Veliki čelični zidovi, okruženi crvenom svetlošću, krov od grana i lišća, i veliki skriveni odžak od kamena, samo su bili delovi čudesnog doma gospodara mašina. Valir je uzeo kvaku na vratima u ruku, koja je bila srebrne boje, i lagano počeo da udara o čelične zidove.

- Nortaruse! Da li si tu?
Još jednom je uarao sa srebrnom kvakom o čelik i zatim je pustio iz ruku. Nakon par trenutaka, začuo se duboki glas iza vrata.

- Šta hoćeš? Odakle ti pravo da dolaziš ovamo?
- Znam da nas vezuju mnoge greške u prošlosti, ali molim te, treba mi tvoja pomoć.

- Odlazi! Zauzet sam.
- Ne mogu. Ti si mi poslednja nada. Ne mogu sam protiv Veštice!
Valir je začuo dboki zvuk pomeranja čelika ispred sebe. Vrata su se otvorila, i ukazao se Nortarus lično. Plave oči je krio ispod sjajnog, srebrnog šlema, i nosio je debeli čelični oklop, preliven srebrnim slojem.

Videlo se da ima snažno telo. Razvijene ruke su pridržavale čelična vrata. Bio je sav u oklopu, pravi vitez.
- Veštica kažeš? I to treba nešto da mi znači?

- To znači svima nama. Evo, koristim priliku da se izvinim ako sam ti u prošlosti naneo zlo. Ali, molim te, trebaju mi tvoje mašine.
- Hm... U redu, ali ja se pre svega tebi trebam izvinuti. Ja sam tebe izneverio. Da li ćeš mi vratiti mašine cele?
- Ja pre svega dolazim da tebe pitam lično da ih ti dovučeš sa sobom. Treba mi tvoja podrška, ništa više.
- Dodji ovamo.- rekao mu je Nortarus ozbiljno.

I dok su vrata ostala širom otvorena, Nortarus ga je uveo u svoje odaje. Mašine, oklopi, mačevi, ratna oprema nikad nije brojnija. Nije stigao da se zadivi tolikoj opremi i spravama.

Nortarus ga je odveo do dela gde se nalazila srebrna armija. Prostorija koja kao da nema kraja, krila je snažne, velike, i zastrašujuće mašine, koje su sigurno bile najjače na ostrvu i koje oko čoveka nije imalo prilike da vidi. Na hiljade redova mašina u obliku vitezova, koji su nepomično stajali. Mačevi od titanijuma su se sjajili na svetlosti koja je probijala zid i prozore. Tišina nikada nije bila strašnija. Čudovišne mašine od čelika i titanijuma stajale su nepomično i čekale naredbu.

Samo glas ih na starom jeziku ih je mogao oživeti, a onda bi bili nezaustavljivi. U predelu stomaka je sijao kristal plave boje. Bio je sitan, ali dovoljno krupan da upije svu magiju koja bi bila bačena na njih.
- Ovo je moja srebrna armija. Da li će biti dovoljno da porazimo Vešticu?
Valir je zadivljeno gledao u titanijumske vitezove.

- Da, uveren sam da će biti...
- Vidiš maleni kristal?
- Onaj plavi?
- Da. Zahvljujući tom kristalu, koji sam našao pre mnogo godina, oni su otporni na magiju. Mogu biti uništeni samo u direktnoj borbi. A uveren sam da su i tu dobro opremljeni. Oni jesu srebrni, ali titanijum ih čini nepobedivim. Veruj mi, ništa ih ne može zaustaviti. Samo ne znam da li mogu da ti verujem.
- Zašto to kažeš?

- Imali smo mnogo razmirica, znam da je to sada prošlost, ali dvoumim se da ti verujem. Znaš da sam teška osoba.
- Znam i zato sam i došao po tebe.
- Hahaha.- nasmejao se Nortarus.
- Prvi put u toliko godina te vidim i sećam se lepših dana kada smo bili dobri prijatelji.

- Nisi trebao da odeš...- reče Valir.
- Znam. I posle toga, otišao sam mnogo puta. Ali sada ću ti sve nadoknaditi. Ako kažeš da je u pitanju Veštica, a nju ne volim. Znam kakva je. Znaš kako da me pozoveš?
Na to je Nortarus napustio prostoriju ali se brzo vratio.

- Izvoli ovaj rog. Kada ti, ili bilo ko dune u taj rog, ja ću doći. Srebrni tonovi tog roga će na Mesecu dati tačnu lokaciju onoga ko se oglašava pomoću njega.
Valir je uzeo rog i pogledao Nortarusa.
- Hvala ti, prijatelju.
Kada je Orao poleteo sa njim na ledjima, verovao je da možda postoji šansa da stanu na put tom nezasitom osvajaču. Možda ipak postoji nada...
Vatreni prsten je nestao, a Majkl i ostali su se našli na pravom tragu.

- Vidite koliko otisaka!- viknu Nik.
Demon je zalajao nakon njuškanja. I on je dao znak da su joj blizu. Blizu leda koji ona ostavlja za sobom.
- Hajdemo, Džon je sigurno blizu.- reče Majkl.

Hodali su dosta dugo, prelazili prostor šumskot tla i nisu odustali od tragova koji su se mešali jedni sa drugim. Majkl je znao da su blizu. Ubrzo su došli do grada slobodnih ljudi Zmajeve Doline. Goreo je. Sve je bilo u plamenu...
- Za ime sveta. Pa ona stvarno nikoga ne štedi na svom putu!- ote se Niku.
- Da. Ona je pravi psihopata. Vidite ove ruševine!
Demon je njuškao i tražio trag preživelih, ali ga nije bilo. Tela ljudi prelivena krvlju ležala su na kamenim pločicama. Oni su šetali i jezivi prizor nije hteo da prestane.
- Mogu da zamislim šta će biti sa ostalim naseljima.

- Sigurno će tako da uradi sve do Lokopusa. Nevini će stradati. A mi tu ne možemo ništa.- reče Majkl.
Noć je konačno pokazala svoje lice. Na nebu se jasno moglo videti blještavilo zvezda koje nisu htele da se ugase. Crvena je pratila tragove krvi koji su išli sa jednog tela na drugo. Prosto je osećala potrebu da se baci na tela koja su bila tako ukusna.

A onda je u sebi videla sliku koja bi usledila nakon što Majkl sazna njenu tajnu. U njenim očima se mogla videti tuga. Vodila je odluku u sebi. Šta da radi? Da li da mu prizna ili da pobegne? Ne, on ne sme saznati. Ne sme saznati da je ona ubica. Ljubav nije bila jača od njihove tajne. Prosto ju je mamilo da istraži da li ima još slabašnih ljudi, da se baci na njih i dobro jede.

Da okusi još jednom ukus krvi. Mamila ju je slabost plena. Oči su joj na trenutak postale žute. Osećala je kako u njoj raste želja za još jednim ubistvom. Trgla se... Nastavili su koračanje.
- Majkl...
- Molim?- upitao ju je, dok je obraćao pažnju na tela.
- Da li ćeš moći bez mene? Moram na kratko da odem. Vratiću se.
Stali su. Nik i Majkl su je pogledali sa čudjenjem.
- Šta? Sada?

- Da. Daj mi Drejka. Idem da ga odnesem kod Reksa. Možda može da mu pomogne.
- U redu, kako želiš.- izgovorio je hladnokrvno. U sebi je goreo od besa.
Goreo je što ju je opet na kratko video i što mora ide. A nije joj rekao u potpunosti kako se oseća. U isto vreme javila se i tuga, jer je znao da bi joj njena pomoć dobro došla.
- Siguran si?

- Da. Idi, Drejk će nam biti potreban kasnije. Svi će biti.
- U redu. Vidimo se...
Izgovorivši to, uzela je Drejka sa Nikovih ledja i nestala. Teleportacija u noći je mogla da počne. Samo da se skloni što dalje od njene sudbine, samo da se skloni da ga ne povredi. Morala je... Želela je...

Majkl, Nik i Demon su ostali sami.
- Jesi li dobro?- prišao je Majklu.
- Jesam. Ne brini. Moramo da nastavimo, koliko god bude bilo potrebno. Moramo naći Džona. P svaku cenu...
Nakon dužeg vremena hoda, izašli su iz grada i nasrtavili čistinom prostora. Pratili su tragove, koji su svaki sekund postajali sve gušći i sve više isprepleteni.