Sraskal... Krio se od svega što donosi svetlost, jer mu je sasvim dobro u tami. Okružen vatrenim rekom i duhovima podzemlja, sedeo je na kamenu i gledao u svoj buzdovan. Izgledao mu je slabo... Znao je da ga je trebao napraviti čvršćim. Šta ako ga napadnu sene svetlosti? Šta ako ga napadne spoljašni svet? Ah, da, nije moguće, jer je vrata pozemlja teško naći.

Ona su zavisila od položaja svetlosti, a čak i kada bi se ugledala, trebalo je pogoditi koji su simboli potrebni za njihovo otvaranje. Svetlost nikada neće ući. Buzdovan pun magije, a spolja pravi bedem. Svi su se plašili tog oružja. Svi neprijatelji Sraskala. Promenio je mrgudan izraz svog lica, a na obrazima se ukazala začudjenost. Mrke oči su zasijale od svetlosti lave.

- Toliko godina je prošlo, ali ipak uveren sam da nisam dokosurio neprijatelje. Znam da si željan novih avantura, moramo učiniti poslednji korak.
Obraćao se svom oružju, koje je bilo poput Torovog čekića. Zasvetlelo je. Čelik se usijao više nego inače. Kao da je tim usijavanjem hteo da se složi sa onim što je Sraskal brundao sebi u bradu. Lava i kamenje koje je bilo usadjeno u tamnu zemlju, činila je sablasnim to mesto.

Duše palih ratnika su prolazile i svojim ukletim tonovima unosile jezu u kosti. Ali Sraskal beše naviknut na to. Beše naviknut na sve što je tamno i pokvareno. Na sve što je iskvareno.

Već dugo, dugo godina nije osetio sažaljenje ili pričao sa drugim živim bićem. Znao je da je njegov zadatak samo da sačuva ovaj mračni svet od prodora svetlosti. Njegove oči bile su naviknute na mrak. Iznenada, učinilo mu se da čuje neke korake. Okrenuo je glavu.

Osluškivao je nepoznate zvuke. Njegovo lice je promenilo oblik. Nakazni snagator je ustao i zgrabio svoj buzdovan. Imao je tonu u sebi. Pojurio je ka vratima. Dok je pravio korake, čvrsto je držao dršku u ruci. Čizme su ostavljale tragove u prašini. Ko li je to mogao da bude?
- Odlazi, ko god da si! Mrak ne prima nikoga sada.

- Sraskale, to sam ja Valir. Kako da otvorim vrata?
Sraskal je i dalje držao mrzovoljan izraz na licu.
- Nikako! Nisi dobrodošao, Valire! Šta te uopšte dovodi ovamo? Neću ti dopustiti da udješ!

Vikao je, puštajuči tako svoju glaščinu iz glasnih žica koje kao da su bile zardjale.
- Moraš, Sraskale. Tama se probudila, a meni treba tvoja pomoć. Veštica je mnogo moćnija nego što je bila!
Na to se Sraskal stišao. Na trenutak se zamislio... Nije mogao da veruje da se taj monstrum oslobodio okova i krenuo u pohod.

- Zaista? Da li si siguran?
- Da, čuo sam da ni Postopolis nije mogao da je zaustavi.
- Postopolis? Pregazila je Mračne?
- Ne znam... Nadam se da nije. Kako da udjem?

Sačekaj sledeći zrak Sunca. Imaš sreću da si došao u pravom trenutku. Simboli će ti se ukazati.
Valir nije dugo čekao. Ugledao je simbole koji se ukazuju na kamenim vratima.
- Stavi ruku na njih i vrata će se otvoriti.

Stavio je ruku. Osetio je kako zraci Sunca dodiruju njegovo lice i telo. Simboli su počeli da svetle zelenom svetlošču, a masivna vrata su dobila snagu da se pomere. Njihovo pomeranje je bilo poput puža, sporo i tromo. Valir je gledao kako se uz čudan ton, vrata pomeraju u stranu. Bio je zadivljen onim što je video. A unutra ga je čekao mrak.

- Udji, Valire. Iako nismo u dobrim odnosima, ovo me je zainteresovalo.
Valir je zakoračio u mračni svet. Bilo je jako malo svetla, i on je morao da istrpi ovaj nalet senki. Bila mu je potrebna pomoć i to se moglo videti na njegovom licu. Nije video Sraskala, bilo je previše tamno. Njegove oči su se krile u tami.

- Gde si? Ne vidim te.- upitao je Valir.
- Polako, ne brini, tu sam.- odgovorio je ozbiljnim i hrapavim glasom Sraskal.
Pri slaboj svetlosti, on se ukazao pred Valirom. Njegovo lice je odmah odalo svoj strašan izgled. Rane, ožiljci, hrapavi obrazi, oči široke i uvučene. Držao je buzdovan preko ramena. Izdigao je glavu.
- Uh, uplašio si me.
- Šta da očekuješ od mene u ovoj tami?- rekao je sarkastično.
Valir se nasmejao. Šetali su ka njegovim odajama. Nije im dugo trebalo da nadju izlaz iz lavirinta. Lava je obasjala lice dvojice starih prijatelja.

- Dakle, ovde živiš?
- Da, kako ti se čini?
- Nije loše. Nego, Sraskale, neću biti dugo, jer ne podnosim mrak tako dobro kao ti.
- Da, znam. Ni ja ga ne podnosim. Teško je bilo navići se.
- Čuo sam da imaš ogromnu vojsku.
- Vidiš onu reku?- pokazivao je prstom u reku lave.
- Da.

- Kada god udarim buzdovanom u zemlju, iz te reke će izaći na hiljade vojnika lave. Moj buzdovan krije mnogo toga.
- Dobro će mi doći tvoja pomoć u borbi protiv Veštice. Ne mogu sam.
Sraskal ga je pogledao.
- Nismo dugo pričali, ali moram ti priznati da mi je ovaj razgovor godio. Sve vreme pričam samo sa buzdovanom i imam osećaj da me on ne razume.
Valir se nasmejao. Ko bi rekao da tako ozbiljan gospodar podzemnog carstva može imati tako dobre šale. Sraskal ga je pogledao. Iako nisu dugo pričali i iako se svašta izdešavalo izmedju njih, odlučio je da mora da mu pomogne. Zbog svega dobrog i univerzuma.
- Nisi se nimalo promenio.

I dalje si stari ozbiljni i pomalo sarkastični Sraskal. Izvini, moram da krenem sada, ali uživao sam u tvom društvu. Samo mi još reci kad da očekujem tvoj dolazak?
- Pošalji mi znak i ja ću doći.- rekao je neotesani grubijan.
- Kakav znak?
- Znaćeš ti. A ja ću ga videti. Računaj na mene, Valire. Mračna vremena nam tek dolaze.

Valir je napustio Sraskala, i znao je da je to samo privremeno, Srešće se oni ponovo i to na bojištu. Tada će ga ponovo videti. I njegov buzdovan pun skrivene magije. Zaputio se ka Nortarusu. Mnogo teže će doći do njega, on je mnogo tvrdoglaviji i mnogo su se posvadjali. Valir se nadao da će uspeti da ga ubedi, dok je Orao pravio snažne zamahe krila. Sunce je najavilo popodne. Majkl je iskoračio iz vatrenog vrtloga. A zatim Nik i Demon.

Kada je i Drejk na Nikovim ledjima zakoračio na šumsko tlo, vrtlog je nestao. Demon je odmah zarežao. Nanjušio je miris vukova. Ovi nisu bili isti, nekako su mu izgledali krvoločniji i hladniji. Ledene skulpture su gledale u Crvenu i u njih. Demon je zalajao, a Nik nije mogao da reaguje, jer je Drejk bio na njegovim ledjima.

Video je kako se Majkl preobražava u Viteza Vatre. Večnost je bila na njegovim rukama i oštrici. Oči su mu postale crvene i u njima se ocrtavao plamen.
- Majkl!- uzviknula je Dženet.
- Dženet!- uzvratio joj je, - Skloni se od ovih zveri!

- Rado, ali ne mogu. Bojim se.
- Ti si Mračna!
- To nema veze, vidiš da su to zveri Veštice.
Majkl je svojim plamenim očima prešao preko vukova. Zaista im je bilo samo važno da raskomadaju Dženet. A onda če njega i Nika. Demon im ne može ništa.

Pronadjeni su. Plen je pronadjen, a jelovnik proširen. Vukovi su stajali i spremali se da napadnu Dženet. Majkl je imao sreće što je mogao tako brzo da se teleportuje kroz vrtlog. Senka smrti je zamalo nadvila Crvenu.