Plitka strana okeana se uzburkala. Nešto je lomilo led koji se nalazio na površini mirne vode. Džinovske noge su se zabadale i izranjale iz tog mirnog crvenog okeana. Kako su se sve više približavali zamku, ukazalo se pravo lice bića koja kao da nisu imala mira dok ne sruše ledeni zamak. A on je stajao čvrsto i prkosio im. Masivne kule, koje su slale svoj sjaj u nebo, kao da nisu strepele za ono što dolazi.

Koralni ljudi su se približavali, a brodovi Ledene dame su ih spazili. Bilo je jasno da nemaju nikakve šanse. Džinovi su poćeli da šutiraju njihove jarbole i pramce jedan po jedan. Ljudi plaćenici koji su ostali na brodovima su se sručivali u okean pun užasa.

Crvena voda ih je progutala... Jedan od koralnih monstruma je zgrabio brod kao da je igračka i bacio ga na ledene kule. Začuo se zvuk pucanja leda i masivna kula je počela padati u vodu. Sve je izgledalo tako lako za narod Korala. Vatrenog tela, ali hladne glave, njihov predvodnik je uzviknuo:
- Zamak! Srušite zamak! Neka Veštica plati! Ona nam je unela nemir na naše ostrvo!
Nebranjen, zamak je počeo da pada pod opsadom čudovišta iz peska. Za par sati, nijedan komad leda nije ispustio zvuk. Sve je ležalo u snegu. Ledeni zamak je u ruševinama.

- Gde je Crveni zaštitnik?
- Nema ga, nije tu.
- Sigurno je sa onim čudovištem. Nastavite potragu. Moramo vratiti našeg zaštitnika.
Velika tela su zaronila i počela hodati ispod okeanske površine. Tražili su osvetu za narušen mir koji im je Veštica priredila. Okean je postajao sve dublji.

- Arrgh! Ta Veštica! Platiće nam. Ona ne zna kad je dosta. Neću se smiriti dok ne vidim tu rospiju mrtvu. Ona je izvor sveg zla. Vidjao sam i Mrtve, ali ono što ona čini ne može se oprostiti. Nastavite napred!- mrmljao je poglavica, dok su nožurdama gazili pešćano tle. Nisu se mogli smiriti dok Ledena dama ne padne.

Površina okeana je utihnula i kao da se opet sve smirilo. A u ruševinama zamka, kristal koji vidi sve je preživeo. Dok su se zidovi raspadali on je stajao mirno i sjajio. Ljutio se jer nije mogao da prihvati da su zamak tako olako srušili uljezi. Morao je da javi Veštici.

Glasovi u kristalu su vikali i vikali, i žurili su da ih Veštica čuje. Morala je da sazna da je njeno carstvo narušeno. Znali su da će njen gnev biti takav da će neprijatelji pobeći od njega... Demon je ležao, dok je Reks nestrpljivo iščekivao dolazak Valira.

Već je počeo da sumnja u njegov dolazak. Prošlo je podosta dugo, otkako je najavio svoj dolazak. Sumnjao je da će ga izneveriti, a njegova pomoć mu je sada bila jako potrebna. I ne samo njemu. Svima na ostrvu, jer je sudbina univerzuma bila u pitanju.

Statue su pričale medju sobom i smejale se, a onda su odlučile da ne daju mira Demonu. Doletele su do njega i počele da ga golicaju i štipaju. Demon je zarežao i hteo da ih napadne, ali one su se lako izmakle, smejući se. Reks ih je onda udario sa palicom po glavi. One su se uz jauk okrenule ka njemu.

- Hej, zašto nas udaraš po glavi?- upita prva.
- Da, da, da...
- Zato što niko neće dirati tog psa osim mene. Idite u ćošak gde vam je i mesto.
Statue su se pokunjeno vratile neprestsano se prepirući. Reks je pomilovao Demona po glavi.

- Momče, tebe niko neće dirati. Drago mi je što mi te je Majkl podario na čuvanje. Značiš mu. I trebaće mu tvoja pomoć zapamti. Budi spreman da ga braniš, on to zaslužuje.
Demon je zalajao i počeo da maše repom. Neće dozvoliti da se bilo šta desi njegovom gazdi.
A na dalekoj pučini, medju talasima se krio naslednik PUTNIKA. Majkl je sa Mindrom gledao kako mornari daju sve od sebe da drže kurs.

- Kapetane, hoćemo li uspeti da izbegnemo Crnu Zmiju? Čuo sam neke priče da se često mota ovim vodama i presreće brodove kraljevske mornarice.- upitao je jedan od mornara.
- Nadam se da nećemo imati tu čast, jer su mi Mrtvi poslednje što mi pada na um sada kada se borim sa ovakvim vetrom.

- A da li je neko imao prilike da preživi napad Crne Zmije?- upitao je Majkl, na šta su se svi okrenuli ka njemu.
- Ja sam!- viknuo je jedan od mornara, čovek sa kratkom crnom kosom i staračkim licem. Zelene oči su imale prigušeni sjaj.
- Kako se zoveš?

- Jor, gospodine.- stidljivo je progovorio.
- Kaži mi kako je to izgledalo? Da li se tog broda trebamo plašiti?
- Pa... Trebamo.
I tako je Jor počeo svoju priču o nezaustavljivom brodu sa kobrinom glavom. Priču zbog koje se i Majkl zapitao da li će uspeti da savlada brod, koji im se neometano prikradao iza ledja.

A činilo im se da su blizu obale, i da mogu da nastave borbu sa strašnijim protivnikom. Jer, ko ima strašniji od Veštice. Ulila je čak i Mrtvima strah u kosti. Jorov glas je odavao neku čudnu jezu, i svi oko njega su ga pažljivo slušali.

Priča im se uvukla u srce, dušu i telo. Nisu znali da li su spremni, Majkl i Mindra su se na trenutke gledali i gutali jedno drugom likove u očima. Mindra je tako želela da bude njegova i samo njegova, ali nije htela da ide protiv njegovog srca. Ali šta bi samo dala za taj poljubac...

Crna Zmija je tiho sklanjala talase njima iza ledja. Brod pocepanih crnih jedara je hteo što pre da ih raznese, jer ispred njih se nalazio samo običan stari brod. Topovi su bili spremni da opale.