Šta se desilo sa Majklom? To niko nije znao. Nik je posebno brinuo. Njegov najbolji prijatelj je u nevolji, i ko zna ko ga je oteo. Dok su gazili suve grančice i pomalo mokru šumsku zemlju, bio je pokunjen. Kapetan mu se obratio, potapšavši ga po ramenu:
- Ne brini, siguran sam da ćemo ga naći. Samo ne razumem kako neko može biti tako snažan da ga savlada.
- Sigurno ih je bilo više i uhvatili su ga na prepad, iako ovi tragovi ne govore ništa.- rekao je tužno Nik.

- Naći ćemo ga...
Gazili su polako i pomalo nesigurno, kao da ih je još pratio umor od dugog putovanja okeanom. Ferdinand je stalno nešto mrmljao, i videlo se da je bio nezadovoljan.

- Izgleda kao da pratimo neke džinove. Pogledajte te tragove samo. Kakva su ovo stvorenja?
Zaista, to su bili baš čudni i poveliki otisci. Kao da su neki veliki ljudi zgrabili Majkla i odvukli ga baš daleko. Videlo se po tragovima da su to baš snažna bića. Poput Jetija... Koračali su polako, prateći te ogromne tragove stopala i na izlazu iz šume, ugledali su dva brežuljka.

- Izgleda da smo našli ono što smo tražili. Majkl je sigurno tamo negde između onih vrhova. Nisu daleko otišli. Nastavite ljudi, ko zna šta nas očekuje!
- Prijatelju, izdrži!- omaklo se Niku.
Nastavili su potragu. Sunce im je peklo lice, a oni su uporno pratili stazu, koja je sve više gubila prvibitni izgled. Sada je to bila samo zemlja koja je sadržala tragove leda. Planine nisu bile mirne.

Celo to prostranstvo kao da nije imalo mir. Ko zna šta se nalazilo iza njih. A putnici koji su pratili stazu su bili spremni na sve. Posebno Nik. Osećao je da mu se puls ubrzava. Izbili su na čistinu i pratili stazu popločanu ledom. Postalo je hladnije.

- Šta je ovo? Zar ne bi trebalo da nema zime ovde?- upitao je Blejk.
- Da, trebalo bi, ali ovo su planine Vetra koji ne prestaje.
- Vetra koji ne prestaje?
- Da. Postoji legenda da na planini živi veliki snežni trol i da stalno duva i ledi vazduh. Ne znam koliko je to istina, ali ne bih voleo da ga sretnem.- pričao je kapetan, dok su se približavali planinskim vrhovima. Iznenada, učinilo im se da su čuli smeh. Dopirao je par kilometara od njih.

- Požurite!
Trčali su i gubili dah, ali iako im je bilo teško nisu hteli da prestanu. Majkl im je davao snagu. I došli su blizu mesta odakle je smeh dopirao. Sakrili su se iza jelke, koja je bila popunjena sne-gom.
- Tiho...
Pred njima su se ukazala dva velika trola. I imali su velika stopala. A Majkl je bio vezan za obližnje drvo. Blejk je primetio još nešto.

- Pa to je lonac! Oni hoće da ga skuvaju!
- Zašto to do sada nisu uradili?
- Možda skupljaju sastojke za supu.
- Jesi lud, ali si u pravu.- obrusi kapetan.
A onda, dok su oni bili sakriveni u tami drveća, došla su još dvojica.
- Uh, koliko su snažni.

- Kako ćemo ga osloboditi?
- Razmišljam...
Nik nije mogao da gleda. Bio je nestrpljiv i to mu se moglo videti u očima. A trolovi su pustili svoju glasinu.
- Hej, gde ste vi dosad? Vidite koliko smo gladni. Propašće supa!
- Izvini, tražili smo onu travu što si rekao, ali nismo našli...
- Vi imbecili! Kako ćemo sada da jedemo?

Ubacimo ga odmah. Da...
- I to što kažeš.-Već mi je milion puta krčao stomak, dok ste vi glupani tražili sastojke. daj mi toljagu!
Najstariji od njih je primio toljagu i kada je ustao, Nik i ostali su se zaprepastili. Bio je visok skoro tri metra, a stopala... Pa ona su mogla da te smrskaju kao malu bubu. Zaputio se prema Majklu, koji nije mogao ništa. Bio je čvrsto vezan. A mač je bio bačen mnogo dalje od mesta njihovog kampa. Nije mogao to da gleda. Uz bačan veoma glasan zvuk iz grla, preobrativši se, potrčao je prema ka tim gorostasnim bićima. Nije oklevao. Jer u njemu je u tom trenutku srce ubrzano kucalo. Čim je dobio zlatnu boju, znao je da mora da udari svom snagom. Kapetan nije uspeo da ga uhvati za rukav, jer je bio tako hitar i odlučan u toj nameri.

- Niik!- uzalud je vikao kapetan. On je već bio blizu tih napasti. Stezao je sekiru čvrsto i dlan se počeo malo jače znojiti.
- Hej, Gnuol, neki čovečuljak juriša ka tebi budalo!
- Šta?- progundjao je onaj najstariji grmalj sa toljagom i okrenuo se da bi spazio Nika sa gnevom u očima. Nije stigao da reaguje, jer je zlatni vitez uneo ogromnu količinu bola u njegovo telo. Iz grla trola se promolio tihi ton vapaja i on se sručio na zemlju. Nik je sa krvavom sekirom stajao nad njegovim telom i gledao u ostalu trojicu. Uneo je nemir.

- Sradi, mislim da je vreme za bežanje ako želiš da kasnije pravimo supu.
- Slažem se.- rekao je trol do njega. Ali nisu uspeli da se pomaknu jer je zlatni vitez bacio sekiru koja je letela brzinom svetlosti i presekla im glave. Niko nije obraćao pažnju na njihova tela na zemlji. Nik je odvezao Majkla...
- Hvala ti prijatelju.

- Kako nisi mogao da ih savladaš?
- Napali su me iznenada. Osetio sam neki udarac i onesvestio se. Kad sam se probudio, bio sam vezan za drvo, a mača nigde nije bilo. Proklete zveri! Gde mi je mač?!
- Smiri se. Sad ćemo ga naći. Hajde.
Nakon par trenutaka, svi zu zajedno tražili mač večne vatre. Razišli su se po planini, ali mača nije bilo.

Kao da je nestao. Kao da se vatra ugasila. Oblaci su se pomerali, a Sunce očekivalo priliku da ostane samo sa svom svojom lepotom. Dok su oni tražili, Majkl se odvojio nekoliko metara čuvši neki šum u obližnjem grmlju. Primakao se grmlju, koje je bilo prikovano uz planinske stene. Iznenada, iz njega je iskočila malena životinjica slična zecu. Dugih ušiju, ali lica miša. Stajala je uporno i gledala ga, a onda odlučila da se ipak povuče. Kao da ju je nešto oteralo.

Majkl se začudio, ali kao da je i on osetio nešto čudno u tom grmlju. Iznenada, zapalilo se. Dim je postajao sve gušći, a vatra sve više. Mač je odlučio da pokaže svoje lice. Osetio je prisustvo vlasnika i večna vatra je ponovo buknula.

- Hej, ovamo, našao sam mač!- vikao je sa oštricom u ruci, osetivši ponovo svoju izgubljenu snagu.
To popodne su napustili planinu, srećni da ih bića Planine Vetra nisu napala. Srećni što ih oni trolovi nisu pojeli. Bili su potpuni. Već su napustili vrata vetra i krenuli ponovo stazom ledene zemlje, kad se Niku nešto otelo.

- Moramo ići kralju! Koliko je samo prošlo od našeg putovanja, a sećate se da je Veštica krenula u rat!
- Potpuno sam zaboravio! Ko zna šta se dogadja tamo. Moramo požuriti.
- Ali kapetane, očekuje nas bar šest dana pešačenja do tamo. Ako ne i duže.- uzbuđeno se nadovezao Blejk.
- Bez obzira. Naša dužnost je da spasimo njegovo visočanstvo. Ovo je veštica sigurno iskoristila.

- Šta čekamo onda!- uzviknu i Majkl.
I tako je otpočeo put preko teških terena i vreline Sunca. Znali su da moraju stići i da moraju pomoći Matronuksu, pre nego što bude kasno. Jer javile su se dve nevolje, velike poput svemira. Led i Mrak... A Džon je sa svojim vojnicima napredovao ka utvrdjenju koje je čuvalo prilaz zidinama zamka sa zapadne strane. Pratio je ledene zveri sa očnjacima, koje su ostavljale trag. Ništa im nije moglo stati na putu. Baš ništa...
- Džoneee...- zastao je čim je čuo glas u svojoj glavi. Bila je to Ledena dama.
- Molim, gospo?

- Kako napredujemo?
- Odlično... Sve ide po planu, razbili smo hram petokrilaša, sada smo blizu i tvrdjavi koja je jedina zaštita Matronuksu. Ljudi će pasti! A sa crvenookim ćemo pokoriti Mračnee!
- Aaa, veoma lepo, svidja mi se kako napreduješ. Sledi ti nagrada. Raskrči put do slabašnih ljudi, i posuću te zlatom! A kasnije... Mračni Princ će moliti za milost...
- Kako vi kažete...- čim je to izgovorio, vratio se u stvarnost. Ostali su čekali njegov znak.

- Naša visost kaže da nemamo milost prema onoj tvrdjavi. I nećemo je imati! Šta čekate?! Pokoljite sve!
Kako su uhvatili trk, mogli su da vide sve jasnije oblik tvrdjave, koja je čuvala prolaz ka zamku ljudi. Džon nije bio milosrdan prema toj prepreci. U glavi mu je bilo samo rušenje male tvrdjave i davanje do znanja da došlo vreme Veštice. Njen trag se svuda mora videti. Rajuteri i vukovi su trčali, a on je šetao samouvereno.

Znao je da je Crveni Zmaj na njihovoj strani i da samo očekuje znak da baci plamenu stihiju, jer nije mogao da se odupre čarima Plavog Meseca. Dragulj nije imao milosti... Kada su već upali u utvrđenje, Džon je pogledao ledenim očima ka tvdjavi koja je bila popunjena ljudima u čijim srcima se nalazio strah, i starim ciglama, koje su izgubile boju posle mnogo, mnogo godina. Bile su čvrste, ali ništa ih nije moglo sačuvati od onog što će uslediti.

Džon je zastao. Izvadio je iz džepa svog krznenog mantila dragi kamen, koji je odmah zasijao plavičastom svetlosti. Dok su se iz tvrdjave čuli zveket oružja i jauci ljudi, on je podigao ruku ka nebu i uzviknuo, dok su zvezde sjajile punim sjajem, kao i kamen.
- Crveni! Red je na tebe, da pokažeš svoju odanost Ledenoj Dami! Dođi i sravni ovu tvrdjavu do temelja. Naredjujem ti!

I dočekao je da vidi tu zver, koja je pala pod čari kamena. Lomila je oblake i urlikala. Ta krila, satkana od crvene krljušti i žutila, lomila su noćno nebo. Iz nozdrva je izronio dah, a usta su se raširila kada je zmaj bio iznad utvrdjena. Stražari, koji su bili poslednja linija odbrane, videli su kako vrat zveri usijava i baca vatrenu kišu na njih.

Goreli su u svom bolu, a oko njih je gorela vatra koja je gutala opremu i preostalu lepotu tvrdjave. Crveni je leteo i nije nikoga štedeo. Njegove oči nisu bile oči, već sjaj i prilika ledenog sveta.

Bio je besniji i krvoločniji nego inače. I bio je srpreman da se povinuje svakom naređenju vlasnika dragulja. Plavi Mesec je bio svemoćan... Nije bilo potrebno puno vremena da se sravni otpor poslednje linije ljudi. Bili su spremni da udare na Matronuksa, ali nisu znali da se i Mračni Princ zaputio tamo.

Onaj, koji je imao moć i snagu knjige, nije hteo da se zaustavi. Hteo je da pokori sve one koji su mu se našli na putu. Jer, knjiga je odabrala baš njega! Džon se popeo na zmaja, naredivši vojnicima da jurišaju ka kraljevstvu grifona. Ubrzo će i on pasti, a onda ih ništa neće sprečiti da zauzmu Zmajevu Dolinu i univerzum. Džon nije hteo da se zaustavi. Znao je da je Matronuks nespreman za njega i njegovu gospodaricu, koja će uskoro krenuti iz svog ledenog kraljevstva sa vojskom koja nije još viđena u čarobnoj zemlji.

Približavalo se vreme njene vladavine. Ona je bila uverena da je niko neće zaustaviti, pa ni Drejk. Šta joj može taj mali demončić? Pa on je bio slabiji od nje. Ili nije... Ta tvrdoglava vladarka večnog leda... Smejala se sa terase i gledala u svoju kuglu, koja je pokazivala knjigu kako je doziva. Ona je deo moći prenela na Drejka, ali čekala je i nju, vladarku leda, da joj podari recept besmrtnosti. Samo kad bi se spalila, prestalo bi sce zlo i vratio bi se mir u Zmajevu Dolinu.

Ali, to nije bilo tako lako. Knjiga ima svoju volju... Smejala se sa stola, gledajući na prozor Demonskog zamka, Lokopusa. Čekala je i ona svoj trenutak... Majkl je sa Nikom već uveliko bio blizu Drezne, koja je iza svojih leđa krila kraljevstvo ljudi i grifona.

- Uh, koliko još ima?- jadao se Nik.
- Prijatelju, poznajem te kao nekoga ko se ne predaje tako lako, haha!- podsmevao se Majkl.
- Ćuti Majkl! da ti pešačiš 1000 kilometara video bi kako je to.
- Hahaha Zlatni Vitez se muči.- ii dalje je uživao Majkl.
Nik ga je pogledao i izvukao smešak iz ozbiljnog pogleda. Lice mu je skinulo teret dugog putovanja na trenutak.
- Ne brini, još malo, pa smo blizu.- rekao je kapetan.
- Vidite! Šta je ovo?- odjednom je Blejk uzviknuo pogledavši čudne tragove u zemlji.

Skrenuvši sa staze na trenutak, gledali su svi začuđeno tragove točkova. Bili su baš debeli i išli su ka Matronuksovom dvoru.
- Za ime sveta, kao da je neko bio kod kralja pre nas!- rekao je uzbudjeno Nik.
- Ima i tragova stopala. Na sve strane su! Prokletsvo, šta je ovo?- već se zabrinuo Blejk.

Sad su tek videli na hiljade tragova stopala koja su okruživala tragove točkova. Strah se uvukao u njih. Nije im bilo svejedno. Kao da su zakasnili...
- Uh! Prokletsvo!- gundjao je Nik.
- Dovraga, imam neki grozan osećaj u telu.
- I ja.- nadovezao se Blejk.

- Moramo požuriti!
Potrčali su, ali nisu ni slutili šta ih očekuje. Pustoš u dvoru njegovog visočanstva. Da li je Grifon pao? Bili su spremni na najgore, dok im je srce tuklo i tuklo sve jače. Noge im više nisu bile umorne, jer su osetili užašan nalet adrenalina. Trčali su ne obazirući se na strahove i opasnosti koje ih očekuju, jer u njihovim glavama je bilo samo jedno pitanje: da li je kralj živ? Jutro je izronilo iz noćnog mora...