- Led, led, led... Dodji da vladamo. Mrtvi su poraženi. Led, led, led... Crvena reka će da teče niz planinu patnje. Hahaha... Dodji, dodji da pokorimo svet... Mrak će nestati. Više nije snažan. Doba leda dolazi. Da vlada... Hahaha...

Knjiga je mirno stajala na stolu pored trona kostiju i smejala se. Glas čudovišta i demona koji su previrali iz nje su bili zastrašujući. Ona je ta koja je krojila sudbinu celog univerzuma. Njena volja je bila veoma snažna. Knjiga govori...

O smrti, radjanju i usponu nekog novog kraljevstva, a Veštica je bila ubedjena da je baš nju odabrala. Knjiga je puštala ciku i glasove da preplaše one koji su slabi. Veštica je čula glasove i radovala se. Tražila ju je, bila joj je sbe bliže.

-Mrak, mrak, nestaje sada, govori mu ledena nada... Mrak, oseti mržnju, novo doba doći će i u snu pobediće... Tama posvuda.

Odzvanjao je čudan glas pored trona kostiju, i širio svoj znak kroz prozor Lokopusa. Vrane su raširile krila i poletele. Pad se spremao, uspon je dolazio.

A tamo, kod obale reke Dum, dve vojske su se sudarile i činilo se kao da nijedna nema nameru da posustane. Ipak, Knjiga je jednu vojsku izdala. Mračni su počeli da umiru i da posustaju pred ledenom armijom.

- Ne, nije moguće! Knjiga... nas je izdala! Moram... do Lokopusa. Ali suviše sam slab.- jedva je izgovarao Drejk.
Telo mu je bilo smrvljeno iznutra. Nije ništa mogao da učini, dok je Veštica sekla i sklanjala sve na svom putu. A Knjiga je dozivala i krojila drugačiju sudbinu od one koja je obećana njihovom narodu.

Ratovi se ne dobijaju slabošću, a bitke se ne dobijaju neznanjem. Tražio je znak da ima nade, a kao da je nije bilo. A ledena dama je bila blizu pobede. Crveni, sa Džonom na ledjima je bacao plamen, koji oni nisu mogli izdržati, a ona ih je dokrajčila sa druge strane. Hladnoća se uvlačila u njihovu volju za borbom.

A Drejk se dosetio jedinog načina kako da izbegne poraz. I nijedan drugi izlaz nije postojao osim tog.
-Slateri salagar jutser!

Njegovo telo je počela okruživati plava svetlost, koja je u isto vreme okružila bojište. Svi Mračni su bili okruženi njom. A onda su svi sa Drejkom nestajali. Veštica je gledala kako Mračni nestaju sa bojišta. To joj je dalo znak da je snažnija nego pre. Ovu bitku je dobila lakše nego što je očekivala.

- Vidite? Moć leda se ne sme potcenjivati. Nastavimo dalje, svi će nestati kao naši neprijatelji. Svi će pasti od moje ruke! Hahaha!

Dolina reke Dum bila je išarana krvlju njene vojske, i to je nije sprečilo da nastavi borbu i dalji pohod.
- Svaki grad će pasti pod našu vlast. Jer je došlo naše vreme i sudjeno nam je da sve osvojimo!- vikala je i imala razloga za radost. Dobila je naklonost Knjige i porazila je Mračne u prvoj velikoj bici. A biće ih još...
- Nastavite ka Zapadu. Nema zatvorenika!
Videla je kako je vojska u pokretu, a zatim se okrenula ka Džonu, koji je sleteo kraj nje. Zmaj je pustio duboki izdah.

- Dobro obavljeno Džone. Ti si moja desna ruka. I zmaj je dobro? Savršeno!
- Hvala vam gospo. A zarobljenika kristala nam je spasio neprijatelj...
- Moć kristala niko neće moći da ugasi! Hajde sada. Očekuje nas još posla.

Otišli su. A Dženet je pričala sa Nikom, dok je Crni hteo sve da čuje. Ležao je skupljenih krila i pažljivo slušao.
- Dobro si preživeo. Džon se pretvorio u čudovište.
- Ne mogu da verujem da ga je tako omadjijala. Veštica nije normalna. Učiniće sve da zavlada ovim svetom i svim ostalim. A ne znam kako da je zaustavim. Ona se ne može zaustaviti.

- A ja ne mogu da verujem da je tako lako savladala Drejka. Nedostaje mi Majkl, Nik. Tako mi nedostaje. On bi sve promenio. Ceo tok rata...
- Veštica se ne može zaustaviti sada. Vidim da je Mračni Princ sve pokušao. - nadovezao se Crni.

- Znam. Šta da radimo?
- Ne možemo se sada nikako pokrenuti. Prenoćićemo ovde. Videćemo sutra šta dalje.- rekla je Dženet.

Svi su se osećali iscrpljeno, a Dženet posebno. Osećala je glad više nego pre. Ali morala je da se snadje, jer nije htela da povredi prijatelje.
- Treba mi krv. Moram bar malo da povratim snagu. -izgovorila je prigušenim glasom.
Nik se zabrinuo, jer je znao da je sada jedna od Mračnih.

- Možeš li uloviti neku životinju? Imaš li za to snage?- upitao je.
- Pokušaću...
Pala je noć trećeg dana. Dženet je osetila Mesec na svom licu. Opet je bila u svom svetu. Osvrnula se na Nika koji je spavao na šapi tog velikog zmaja koji će život dati za njega, i nadala se da će uskoro pronaći način da stanu na put nezaustavljivoj sili.

Ako Drejk nije mogao, da li će moći Majkl? Pitala se dok je Mesec bacao svetlost na krošnje drveća. Nije mogla da spava. Pitala se gde je on, da li je uspeo da nadje hartiju, da li je dobro... I znala je da kada dodje, jako će ga zagrliti.

GRIFON je nosio mnogo veći teret pre nego što je isplovio pre nekoliko dana sa Istoka. Sada se vraćao u tom pravcu, dok su na njegovoj palubi stajali stenovite gromade kamena kojima su sijali znakovi na stomaku, i oči koje su poprimile zelenkastu boju zbog Meseca. Okean je bio miran, a crvena voda je sa vremena na vreme bacala poneki maleni talas na brod.

Posada i Majkl nisu bili sami na moru. Iako su bili jači za stenovite ratnike, nisu slutili da je Crna Zmija blizu. Brod Mrtvih se prikadao iz senke. I bilo je samo pitanje vremena kada će da napadne. Jedra su bila podignuta, jer je vreme bilo isuviše mirno. Jutro se bližilo, a mornari su se smenjivali kod vesala zbog umora.

Majkl se sklonio u kabinu. Seo je za sto i razmišljao... Mučila ga je samo jedna osoba. Dženet. Mindra je primetila da je Majkl ušao i ustavši sa kreveta, i ozbiljnog lica, prišla mu je, dodirnuvši mu ramena. Bila je tako lepa pod svetlošću Meseca.

Njena haljina i ono što se krije ispod nje bi privukla svakog muškarca. Majkl nije mogao da se oporavi od tužnih misli. Osetio je njenu ruku, ali je ostao hladan. Oči su mu se spustile na sto.

- Šta te muči?
- Ne znam. Dosta toga.
- Meni možeš sve reći.
- Princezo, ja vam ne mogu ponuditi ništa više od prijateljstva... Moje srce pripada drugoj i stalno razmišljam o njoj. Ja sam ovde, na ovom nemirnom okeanu, punom tajni, a ona je u ratu.
Možeš li da zamisliš to? Ne mogu da joj pomognem!

Mindra je pažljivo slušala i pomirila se sa tim da nikad neće imati njegovo srce. Morala je da ga uteši. Tako je htela da dodirne njegove usne, ali posle ovih reči, znala je da je to nemoguće.

- Razumem te. Nemoj biti tužan, ubrzo ćeš je videti, znam da ti je teško, ali proće to brzo. Sigurna sam. Odspavaj malo, molim te. Sutra je novi dan.
Majkl je malo dobio na ohrabrenju, i pogledavši je sa nadom u očima, otišao na krevet i ubrzo zaspao. Mindra ga je gledala kako diše pokrivena i zamišljena. Ubrzo je i ona zatvorila oči. Noć nije htela da pokaže svoje burno lice. Bilo je suviše tiho...