Suze su me pritiskale iznutra,ali sam ih svom silinom vracala.Rekli su mi da Marselona ima jos mesec dana da pozivi.To je bilo nemoguce.Nisam htela da prihvatim tu cinjenicu.Ovde sam skoro pola godine,a toliko mnogo stvari se izdesavalo.Necu da dozvolim da mi neko uzme jedinu osobu pored koje sam se osecala na neki nacin sigurno.Osobu koja to nije ni zasluzila.Povukla sam se u svoju sobu.Imala sam skroz rasradjen plan.Trebalo mi je neko vreme,naterala sam Erinu da ubrzamo proces vezbanja,sada sam magijom baratala kao dobar dan.Svaki dan sam pakovala nesto u svoj ranac.Isla sam kao u "psihicku setnju" kako je Erina nazivala odmor nakon vezbi,gde bih obavezno svratila do ostave I uzela po koju stvar.Prisluskivala sam majku svako vece kada razgovara sa Zaklinom ili Erinom.Nisu govorile nista dobro,Erina se najteze nosila sa tim.Sve bi se zavrsilo tako sto bi ona pocela da place,a ja prestala da ih prisluskujem.U neko gluvo doba noci bih se probudila I cula Marselonim kasalj.Htela sam da ustanem da mu odnesem vode,ali sam se iskreno plasila da cu ga videti slabog,nemocnog,iscrpljenog...nisam zelela tako da ga pamtim..ako bas I budem morala.Zaklina je najvise vremena provodila sa njim.Nasi dani su postali jednaki.Redje sam se vidjala sa Danijelom koji je poceo jako cudno da se ponasa.Marija me je takodje izbegavala,kao da me je odjednom zamrzela.Skolu su nam doveli kod kuce,previse je bilo rizicno ici sa ostalima,normalnima,u skolu.Predavao nam je Alehandro,simpatican covek.Sve je lepo objasnjavao I nije mu bio problem I da prica sa nama o drugim temama.Diara I ja smo ga brzo zavolele.On je bio vidovnjak,video je buducnost,verujem I da je on bio taj koji je nagovestio Marselonin odlazak.U neku ruku sam se I brinula da nece da provali moj plan,pa sam u knjigama trazila cin protiv vidovnjaka,nesto sto bi moglo da ga spreci da vidi,ali nista nisam nasla.Sada sam sedela u svojoj sobi I razmisljala.On moze da vidi dogadjaj neposredno pre no sto se desi..dakle,do sada mora da je video,ali ja u to nisam bila sigurna.Ovo moram da uradim veceras.Grudi su me bolele,sto samo znaci da mi je strah I zabrinutost bio na visem levelu.Izabela je usla I poljubila me za laku noc.Zaustavila sam je I jako zagrlila.Dugo sam htela da osetim njenu majcinsku ljubav,koji nikad nisam imala sa njene strane.Uzvratila mi je duplo jace I poljubila me u kosu.

,,Naspavaj se seceru,sutra je velik dan"

,,Zasto?"

,,Dovescemo jednu staru vesticu da proba da uradi odredjenu cin"-Drago mi je sto necu da budem tu da to vidim.

,,Ali majka,Aza nam je rekla da samo ta biljka moze da ga izleci"

,,Sofija,mi nismo u stanju da je nadjemo,pitanje da li uopste postoji"

,,Niste se ni trudili da je nadjete,a I povrh svega cin nece da uspe"

,,Kako znas da nece?"

,,Jer je ta biljka jedina koja moze da ga spase"

,,Sofija...lezi spavaj...videcemo ucinak sutra"-rekla je to I izasla iz sobe.Najvise me je nerviralo kad nije htela da prizna da sam u pravu.Tokom jedne svadje mi je cak I rekla da uvek trazim neka suluda resenja kao moj otac.Prvo me je to bolelo,a onda sam pocela da se ponosim na to sto me uporedjuju sa njim.Sprijateljila sam se sa dvojicom strazara,Kotom I Fedjom,a od Kota sam nekako zazirala.Stalno me je gledao ispod oka,ponekad se I smeskao na moje recenice.ali onako...cudno.Morala sam da se zdruzim malo jer nisam nikog upoznala vec dugo vremena,a I zbog svojih licnih interesa.
Pala je noc,ja sam bila spremna.Izabela mi je malo nadula pritisak,ali it all ok.Sacekala sam da svi zaspe.Naravno,Zaklina je bila vampire,koji NE spava,tako da sam joj uradila cin koja ce je naterati da bar malo odrema.Proverila sam da li su sve stvari tu.Konopac,lampa,jakna.nesto hrane I vode.Iskreno,nisam se materijalno spremila za ovo,ali Marsov zivot je na kocki,a to necu da rizikujem.Isunjala sam iz sobe.Savrseno.Svi su glasno disali,sto me je konacno ubedilo da mogu na miru da se iskradem.Da bih sisla niz stepenice,morala sam da prodjem pored sobe sa portretima I Dikatoptom.Ironija je sto je kljuc ostao u bravi.Svako normalan bi izvuko kljuc I samo proverio da l' je zakljucano,ali ne...Sofija ce proveriti da li je otkljucano,uci I uzeti svetu knjigu koja je na samo moje prisustvo sijala iskonski.Brzo sam je gurnula u torbu.Izasla sam I stavila kljuc na obliznji stocic.Sisla sam niz stepenice,ali sam otisla u kuhinju kako bi izasla na zadnja vrata.Nisam luda da me neko vidi sad kad sam na dobrom putu.Korak po korak....I eto me.Udisala sam nocni vazduh.Prosla me je neka jeza.Osvrnula sam se da jos jednom vidim kucu.Ko zna,mozda se vise I ne vratim.Da se ovo desavalo pre koju godinu...ja bih sad lila kisu suza,a mozda verovatno ne bi ni smela ovo da uradim.Vratila sam misli na svoju zamisao.Pogledala sam strazare.Koto I Fedja su mirno stajali I caskali.Upotrebila sam cin za nevidljivost,tako da I kad susnem,mislice da je vetar.Prosto.Polako sam se priblizavala zalivu.Iskoristicu cin da preletim brzo preko vode,jer ako budem isla u krug,trebace mi previse vremena,kog ionako nemam za bacanje.Sacekala sam pravi trenutak I BUM.Za par sekundi nasla sam se na obali sa druge strane.Videla sam da su se I Koto I Fedja okrenuli u pravcu vode u kojoj se prostirao talas moje brzine.Zadovoljno sam se nasmejala.Obojica su prisla vodi.Fedja je gledao u vodu,Koto je namrsteno gledao pravo u mom pravcu.Pogledala sam se I ne...moja magija nevidljivosti je jos uvek radila.Mozda ga je samo poveo neki osecaj.Okrenula sam se I pocela da koracam.Pa Sofija,tu si gde si.To ti je sto ti je.Povratka nema.Trenutno sam se divila svojoj hrabrosti.Osvrnula sam se jos jednom,Koto vise nije bio tamo,samo Fedja,koji je delovao smireno.Slegla sam ramenima.Verovatno se vratio kod kapije.Cekala sam da se dovoljno udaljim da bih zaustavila cin.Cini su oduzimale dosta energije.Sto je cin bila veca,to je uzimala vise energije.

Pesacila sam dugo.Za istinu,nisam znala ni gde bi trebalo da idem.Nesto me je stalno prizivalo da otvorim Dikatoptu,ali sam se plasila da ce me neko videti.Znam da je to kraljevska tajna I nipokoju cenu necu da je izlozim opasnosti.Stalno sam gledala na sat,stalno sam se osvrtala,stalno osluskivala I stalno vukla rajfeslus na jakni.Bilo je mlako,za februarsko vreme mozda cak I toplo.Pogledala sam na sat.3:04.Skoro tri sata se setam ovom sumom.Imam osecaj kao da se vrtim u krug.Ovo su bile Vecite tame.Mislila sam da je sve drvece posuseno I tromo,na putu da se srusi,ali ovde je bilo vise jela I drugih zimzelenih drveca,nego u vecini Nacionalnih parkova.Nasmejala sam se na pomisao na Pancevo.Nedostajalo mi je.A I nikad nisam mislila da cu ga napustiti tako naglo.Tako me je iz misli o toplom domu vratilo pucanje grancice u stvarnost.Zvucalo je kao da je pored mene.Osvrnula sam se I stisla pesnice spremna da upotrebim bilo koju cin da bih se odbranila.Izabela mi je govorila da nije dobro da drugi vide boju mog kristala,ali..jebiga brate,kad zagusti moram necim da se odbranim,a pesnice mi nikad nisu bile jake.Skupila sam oci I duboko udahnula.Mozda je to samo plod moje maste.Ili mozda I nije.Okrenula sam se I cula rezanje.I dalje nista nisam videla.Pirvam?Ili mozda samo gladna sumska zivotinja.Recimo medved.Deset puta veci..I snazniji.Opet se zaculo rezanje,ovog puta viseglasno.Okej,stvarno je.Pocinje da me hvata panika.Grudi mi se nadimaju I pocele su jako da me probadaju.Imam utisak da taj bol nikad necu da odagnem.Zbunje je pocelo da suska.Imala sam utisak da mi od srca do zeluca stoji strela.Tvrdo I vri.Topi se unutra.Ukocila samm se od straha.Sledeci sum I tri vuka su iskocila iz zbunja na metar ispred mene.Ciknula sam.Mozda su ova tri vuka banditi zbog kojih se niko ko je ovde planinario nije doceko da se vrati kuci.Noge su pocele da se vracaju u funkciju.Odaljavala sam se,ali su se oni priblizavali.U jednom trenutku sam se spotakla o komen I dupe mi je poljubilo zemlju.To je to.Necu odneti Marsu lek.Umrece.A ja jos nisam ni probala.Pa ako je ovo zivot,onda stvarno jeste teska kurva.I taman kad je jedan poceo da mi njusi noge,a kada sam se ja spremala da mi iste otkine,u njega se zabola srebrna strela.Vuk je kao od sale pao na zemlju dok su ova dvojica zajaukala i onda udarila u beg.Kad sam se malo bolje zagledala videla sam da se ne radi o streli vec o srebrnom kristalu.Obradovala sam se,zacudila I uplasila.Majka mi je pricala da srebrnjaci poseduju najjacu magiju odmah posle nas.Retki su,cak sta vise mislila je da vise ni ne postoje.Razlog tome bi bila konkurencija Leonu za moc I presto.Ocigledno je hteo da bude najjaci.Pridigla sam se sa zemlje.Pogledala sam u pravcu s kojeg je dosla strela.Otvorila sam krug kako bi osvetlila taj pravac.

,,Heej!Ima li koga?"

,,To je ona"-I u sledecem trenutku nasla sam se u kristalu ljubicasto-srebrne boje.Videla sam dve siluete isped kristala,a posle par trenutaka...nisam videla nista.