ponekad se setim kako sam istrčavala iz auta da te navodim da ne udariš u stubiće i kako si uvek znao koliko milimetara je dovoljno
i onda plačem
i setim se kako si mi pričao o motoru i kako sam turirala tako da ne pređe dve hiljade
a i brzine se uvek menjaju na dve do tri hiljade
i onda plačem
i sećam se kako si mi davao da držim volan i vozio me u gepeku da čujem da li i dalje lupa amortizer
i kako sam pored sve vike uvek htela da budem prva koja će ti pomoći
uvek da ispunim sve što želiš da bih dobila najmanju pohvalu
i onda plačem
ali nikada se ne setim toga na groblju
tamo samo sedim i pušim dok mi sunce bije u čelo i razmišljam nešto deseto
samo u autobusu i u kafiću se setim tih stvari
i na sred ulice
i onda plačem ispod naočara za sunce ili ne plačem da ne razmažem maskaru
ali pamtim te i dalje i molim da mi dođeš u san i kažeš mi šta da radim
ili da mi zazviždiš u uhu i da znam da sam sigurna iako ti više nisi tu