opet me budi miris trešanja u cvatu
nagneš se kroz prozor i ubereš mi cvet da stoji na uzglavlju do večeri
opet sedimo zajedno u autobusu i u klupi
pustiš me da naslonim glavu na tvoje rame
i maštam o svetu iza zamagljenih prozora
ispod klupe ponekad me držiš za ruku
na odmoru stojimo na terenu i pokušavamo da što dalje pljunemo koštice trešanja
budi me sunce i lelujave zavese
ti sediš na prozorskoj dasci i bereš trešnje
nedeljno jutro miriše na cveće i zakasnelu kafu
popodne šetamo dugo, dugo stazama kraj save i mašemo bebama u kolicima
reka gori zlatno i crveno dok sunce  polako zalazi
nikada mi pariz nije bio tako blizu kao kada sam sa tobom

pišem ti retko jer su dani sumorni od kako nisi tu
beli grad je tužan i pust
lišće naše trešnje zapalili su u dvorištu, nema više cveća na uzglavlju
neki novi klinci sad urezuju svoja imena u koru platana na keju
pljuju koštice trešanja na terenu i pevaju balaševića, nek mu je laka zemlja
smeju se tiho i zastaju da pogledaju parče neba iznad naše zgrade
u našoj ulici
teške jesenje kiše dobuju neki drugi ritam na starim prozorima
samoća je nepodnošljiva
izlazim da hodam sama ulicama
kiša rastapa oštre ivice
ja sam još jedna izdužena prilika pognute glave koja zastaje pred izlogom cvećare
iako dobro zna da oni ne prodaju trešnjine cvetove

sećam se leta i suve trave koju si mi uplitao u kosu
sećam se kako smo pevali marjanovića
sedeli na prozoru
brojali zvezde i pušili prve cigarete
sećam se precvale trešnje
dvorište roze od cveća
kako smo ležali u travi i voleli se
i voleli druge i voleli zemlju
sećam se rogača tamo negde na košutnjaku
i topčiderske reke preko koje smo se držali za ruke
sećam se vedrine kojom su bile obojene tvoje oči i moji obrazi
i kako nismo dozvolili da nam gorak ukus na korenu jezika pokvari san poslednjeg leta

zima tek dolazi ali ja se već plašim
trešnjine grane povijene pod težinom snega
vetrovi besne i otvaraju se naši prozori sa kojih se ljušti boja
čitam tvoje poslednje pismo i čujem zvuk voza
tih, postojan plač kilometrima šina koje te nose daleko od mene
napisao si mi samo dve rečenice
kako ti je lepo i da jedva čekaš da dođem
ali znam da me zaboravljaš i želim da ti pišem strane i strane
u kovertu da stavim čitavu grančicu trešnje
a vazduh je ipak gust od pahulja i znam da nemam mnogo vremena
soba je već puna snega i dah se ledi preda mnom
"ovo je kraj"
pišem ti
pre nego što zauvek sklopim oči