govorili su mi kako svetlost putuje brže od zvuka
kako da udaram nogama pored reke da uplašim zmije
govorili su mi o kolima i o tučama
niko mi nije govorio o ljubavi
gde će me i kako boleti
čuvali su me jer valjda nisam to znala sama
nisu mi govorili o lepljivim kafanskim stolovima toliko misli zaboravljenih u tragovima prosutog piva
nisu mi govorili kako je strašno biti sam stajati na sredini mosta i misliti da vetar duva samo u tvoje lice
nisu mi govorili o ljubavi o jutrima u vozu nisu mi rekli da će me boleti
nisu znali da ću umeti da nastavim
nisu mi rekli da ću stajati ispod tek procvetale trešnje i ponovo se rađati
nisu mi rekli da sve što je živo ima svoj jezik
nisu mi govorili o strahu
o pivu popijenom u kamenom krugu koji me seća na detinjstvo
nisu mi rekli da ću naučiti jezik svoje duše
i da ću jednom ponovo imati mir