proleće je može da vidi vetar i lišće i vazduh da okusi vodu od snegova i teške aprilske kiše može da gleda u nebo i da oseti detinjstvo tu je u boji i mirisu, neke kulise se nikada ne menjaju reka teče standardno ljudi govore uvek isto rundekov glas odskoči na već napamet naučenom delu
treba joj da osveži misli da pojmi drugačiju svakodnevicu da sluša drugu muziku i da korača drugačije guši je guši steže za vrat i sedi na grudima puni joj džepove kamenjem ovaj grad i ljudi i ista vina i ista piva i isti ručkovi sve poznate priče i grimase male oscilacije zanemarljive na grafiku
hoće da vrišti da ostane bez glasa onako da skače teško na pete kao deca kad se razbesne ne može više ne može zna da sebe uvek nosi sa sobom promene su minorne u beskrajnom hodniku vremena panta rei
ali treba joj trzaj dodir pokret da se izvuče i ispliva pluća već su puna vode treba joj da je boli da shvati da je živa

i dalje je proleće poslednji dani grad noću već isijava toplotu telo je boli od umora ritmičnih istih pokreta naučena ljuska grimasa i glume da je stvari ne povređuju više od svega boli je duša on u dušu ne veruje i ne može da razume mislila je da se duša uči da je to suština mislila je o mnogo čemu ali šta to vredi ne zna da li želi da se trudi uprkos svemu ili samo da ostavi sve iza sebe grad će joj već podariti nova mesta život nove ljude
ali boli je sada sve ono što je htela zna da je živa i da bi da živi još malo boli je strašno i razdire iznutra neke kulise se nikada, nikada ne menjaju drugi su ljudi sporedne uloge i statisti ona je i dalje glavna zvezda večeri remek delo za male ekrane mlada nada
ali scenario je još uvek isti
a ona ponovo nije dovoljna

(ili kako se osećam u poslednje vreme)