mi smo bili deca velegrada,
na mansardi stvorili smo raj

građani sunca koji doteruju svoja srca po tuđim satovima
tkači sreće sa umornih deset prstiju
mi smo bili krinovi nade položeni na grudi mrtvaca
kamenčići za žabice koje što pre baciš od sebe
mali umetnici sa velikim plućima i još većim željama
sve stvari koje si potajno priželjkivao da izgubiš i bio srećan kad su nestale
eto, to smo mi, siročići koje su posadili za sto mnogo pre nego što smo naučili bonton
leptiri i vilin-konjici koji žive samo jedan dan bez ikoga da plače na njihovom vodenom grobu
prerano sahranjena deca ispred čijih se usta još magli ogledalo, ali zakopana su negde duboko u nama
mi smo onaj deo kasete koji uvek preskočiš jer te nešto pritisne u grudima
puste ulice koje kriju najlepše prodavnice, ali mama ti je rekla da tuda ne ideš sama
u svakom trenutku kada si poželeo da nemaš mane mislili smo na tebe
ono nepoznato mesto na kome ćeš sresti ljubav iz prve pesme, a ona nestaje odmah bez traga prepoznavanja na licu
mi smo ona trula proleća kad misliš da ćeš biti srećan ali nikako ne možeš da budeš
kada te neko povredi toliko da se bojiš da ćeš pasti na kolena i moliti ih da ostanu još jedan dan u tvom životu

mansarda, mali stan, na ulici mrak
kroz prozor mesec sja, šta traži taj?

mi, promukli pevači šlagera što žure grlom u jagode
na marginama ovog belog grada bilo je mesta i za nas
za našu baštu od suvog cveća i kofer pun zemlje iz italije
krpili smo jedno drugom čarape krupnim bodom i uveče igrali karte uz sveće
u oluji skriveni pod ćebetom kao male kukavice koje su se izlegle u tuđem gnezdu
ovaj beli grad čija nas je kaldrma othranila uvek je bio dobar za nas, a mi nikada dobri za njega
naših ranih jada puna mu je kapa

uzalud nam beše svaka nada, našoj sreći došao je kraj!

kad se na toplom avgustovskom betonu pojavi karuzo i njegovi drugovi da pevaju šlagere i starogradske pesme
mi, naslonjeni na ogradu bacamo im cveće sa visine i smejemo se kao deca
eto sreće, eto ljubavi u ovom uskogrudom kraju
karuzo spira našu odiseju svojim promuklim glasom
pišem poslednje redove pesme, ali ne i života
napolju on peva

mansarda, ti i ja, naš mali raj!