dotakni joj bela rebra, pupak pun rose
prođi joj rukom kroz kosu posvetljenu hidrogenom i posadi iščupane vlasi
prisloni joj glavu na grudi, dva cveta boje sedefa
u nadi da ćeš čuti krvavi šum, najvoljeniji zvuk civilizacije
pogledaj kako joj trepavice dodiruju obraze, a kapci veliki i plavi
poljubi joj usne kao što si radio, da jedva oseti, da te moli za još ljubavi
dodirni kožu izbrazdanu ožiljcima, pokupi meku hladnoću iza kolena, tako je volela
pokušaj da je uzmeš u naručje, neće se opustiti i nasmejati
ne paniči, prisloni joj ogledalo na usne iako znaš da se neće zamagliti, prazne ljušture ne dišu
otvori joj levo oko, da u strahu gledaš samo u tamu bez beonjača
bila je tako sama i plesali ste makarenu sa ružom među zubima
gledaj u to čisto belo telo, samo to je uspela da ubije, da uguši konopcem i ostavi modar trag oko vrata
ali ti znaš šta je bila, šta ti je bila, šta im je bila
to telo je samo oklop za biće koje nije bilo spremno da se otvori
buket belih rada na prostom crnom sanduku, a ona je sada negde daleko u svemiru