jun

prvog dana juna nosiš zimsku jaknu i martinke

kiše padaju

plačeš više nego ikada dok hodaš kraj makovih polja na ledinama

jun je tužan i dug

ali beograd tek počinje da živi

jul

u julu su dani dugi i topli

budiš se sa suncem u očima

osećaš leto punim plućima bez maske na licu

prvi put spavaš sam, čitavu nedelju sam

pušiš na prozoru i udišeš miris vrućeg asfalta i lipa

beograd je suv i blago preplanuo

a beograđani nikada žilaviji

avgust

u avgustu sediš na vrućem betonu i piješ belu kafu

smešiš se studentu preko ograde

sam si dok oluje tutnjaju nebom i nekako obilaze tvoje parče zemlje

kosa se suši na popodnevnom suncu

hodaš kroz travu i prašinu bos

svet sluti skoru smrt leta

septembar

u septembru upoznaješ ljude za koje ćeš kasnije želeti da ih nikada nisi upoznao

beograd je prašnjav i vreo

otkrivaš skrivene krajeve sajma

i nove prolaze u kraju za koji si mislio da ga poznaješ kao svoj džep

beograđani brzo zaboravljaju

ponovo smo gaženi, možda više od straha nego iz mržnje

lišće žuti neprimetno i dani su sve kraći

gomilaju se sati bez osećaja za koje se nadamo da ih se nećemo sećati

nekada

kada prođe ovaj septembar.