čestice koje se mešaju
suze koje mi večito kvase lice
meki oblaci tiho plove horizontom
šta je sve ovo?
bolesni cirkus mog uma
pozornica na kojoj igram sama pred hiljadama očiju
u strahu od istine i unutrašnje dobrote
osobine kojih sam se odrekla u korist nemogućeg
stalno pognuta glava
krajevi kose u ustima
šta se ovo dešava?
odaje su puste
nema čak ni izmišljenih zvukova
osećam kao da tonem u svoje ličnosti
sreća koja je kao pokvarena novogodišnja lampica
trepne jednom ili dvaput
um okupiran dvema mislima
snovi istrule kad je zora blizu
bude me laste i vedro nebo
crvenkasti odsjaj na zavesi
dan toliko svetao da se stranice knjiga boje u plavo
šta je to sa mnom?
u srcu mi je žeđ koje se plašim
vidim godine koje dolaze
loše misli programirane da unište svaki lep trenutak
niz naivnih odluka i zaboravljenih reči
niz ljudi koji mi možda žele dobro ali ja odbijam da verujem da dobro postoji
zabrane koje imaju smisla i ono što kaska polako za mnom spremno da me progoni
želim da se izbavim iz mraka
ali to je skup proces neizvesnog ishoda
duh se lomi na parčiće i ponovo sastavlja
a previše godina je uništeno da bi se život tek tako vratio
želim da prestanem da se sažaljevam misleći da će mi tako biti bolje
želim da nekome verujem više nego sebi
kada plačem da mi jastuk ne bude slan
obrazi upali i bledi
više od sebe ne mogu da dam
a izgubim se i kada dam delić