BRENDON'S POV

Pricao sam sa Keri u parku. Odjednom me je nesto uhvatilo i brzo povuklo ka sebi, daleko u sumu. Keri je gledala izbezumljeno, i odjednom krenula da bezi.

Okrenuo sam se i snazno zamahnuo rukom, da bih udario sta god me je to povuklo. Ali, odjednom me je zaustavio nezan stisak ruke.

"Nemoj"- cuo se neciji nezan,ali siguran glas.

Okrenuo sam se da vidim ko je to. Ispred mene je stajala Kerina mama. Kraljica. Nisam mogao da verujem. Predugo je nisam video, toliko dugo da sad ne verujem da uopste stoji ispred mene i da me gleda.

Dugacka plava kosa joj je padala preko ramena, dok me je gledala sa svojim morsko-plavim ocima. Boze, Keri i ona previse lice, a tek sam sad to primetio. Na licu joj se video umor. Izgledala je jako iscrpljeno, od bezanja..

"Videla sam da pricas sa njom. Ne govori joj  nista. Ne zelim da zna za mene, jos... Ne zelim da me vidi, molim te. To je za njeno dobro.. Ako je nadju, nastradace, a to nikako ne zelin za nju"-cuo se strah u njenom glasu

"Prekasno, vec zna za tebe"-pogledala me je ozbiljno

"Ne mogu da verujem da si joj rekao. Nemoj da joj pomazes da me trazi, budi stalno pored nje, i ne daj joj da krene u potragu za mnom.. u zivotnoj je opasnosti"

Pre nego sto sam stigao ista da kazem, u trenutku je samo pobegla, a ja sam laganim korakom krenuo kuci. Pitam se sta Keri sada radi. Pogledao sam na telefon da vidim koliko je sati. Bilo je kasno. A na mom telefonu je bilo nekoluko propustenih poziva i poruka od Keri. Uplasila se. Za mene?

KERI'S POV

Otvaram svoje, natecene i crvene oci od plakanja, treptajuci nekoliko puta jer mi je sunce obasjalo celu sobu.
Uzimam telefon da vidim koliko je sati i primetim da imam propusteni poziv. BRENDON. Ne mogu da verujem. U trenutku,lice mi je ukrasio veliki osmeh od uha do uha. Nazvala sam ga cim sam mogla i cekala sam da se javi..

"H-h-halo?"-iza slusalice cuo se tih i pospan Brendonov glas

"BRENDONE, STA TI SE DESILO? PREPLASIO SI ME JAKO"-povisenim tonom sam ga zabrinuto pitala

"Pricacu ti sutra u skoli, vidimo se"-rekao je i prekinuo slusalicu. Ufff kako me nervira..

Odlucila sam da skrenem misli sa svega ovoga,pa sam otisla malo na trcanje. Trcala sam kroz park, i gledala sam prirodu oko sebe. Odjednom mi je sve postalo tamno, i pala sam na pod.

"Stvarno izvini"-cuo se neciji glas

Podigla sam glavu da bih videla ko je to rekao. Nisam verovala svojim ocima. Kratka plava kosa, i predivne zelene oci. Savrsen osmeh. Savrseno telo. On savrsen.
Gledali smo se tako nekoliko minuta, dok nije odlucio da mi pruzi ruku da ustanem
 
"Ja sam...

Evo jos jednog dela :) Juce nisam stigla nista da napidem, tako da cu MOZDA uvece napisati jos jedan deo. Nadam se da vam se svidja ❤