5.

❝ Dogovor ili smrt ❞

Flashback

Često nas neke stvari toliko iznenade, da nas na kraju iznenadi i njihov odlazak koji nismo očekivali.
Tada se budi strah, sumnje, novo iskustvo koje treba da preživimo i novi preokret naših života. Verovatno bi svako od nas poželeo da se isključi iz sistema čim krene kročiti kroz sve ovo. Neki ostanu živi, suoče se sa svime i nastave, a pak, neki ostanu skrhani na ivici smrti.

Vetar se vremenom smirivao. Ja i Alexei smo kročili kroz šumu, preskakali stabla drveća iz zabave, kikotali se i ljubili, jedno drugo gledajući u oči. Uživala sam u svakom trenu, slušala njegov nežan glas i reči i gubila se u njegovim očima. Pre dva dana sam se osećala tako uobičajeno kao i svakog dana, a onda je Alexei rešio da me probudi iz dubokog sna. Pokazao mi je sve ove godine svu količinu ljubavi koju je smeo da mi pokaže. Čuvao me i pazio. Molio se da ostanem živa posle onoga što mi se desilo pre par godina i grlio me je čvršće i sigurnije od svih koje poznajem.

Ali sve to nisam primećivala. Nisam mislila da je osoba koja će se zaljubiti u mene. Imao je druge. Davala sam mu razne savete. Neki su mu pomogli a neki ne. Zapravo, nikada mi nije pričao šta se dogodilo sa svim tim devojkama koje je žarko želeo.

Mislila sam da ćemo ostati zauvek samo kao najbolji prijatelji. Verovatno kasnije i kao dobri prijatelji čim udjemo u brakove. Ali onda, samo mi je prišao i stavio do znanja da me želi. Toliko da zaboravim na sve oko sebe i pojurim prema njemu.

Šta ako sam pogrešila što sam tako brzo reagovala? Šta ako je sve ovo riskantno za nas dvoje?
Ipak je pomoćnik mog oca i ko zna da li bi dozvolio da ostanemo zajedno.

Mada, ne želim misliti negativno. Biće onako kako mora biti. Onako kako je sudbina rešila.

Stigli smo napokon do čistijeg dela ovog mesta. Izašli smo iz šume probijajući se kroz granje. Morali smo tako da nas neko ne bi primetio i nešto pomislio.

Ugledali smo prostranstvo livade kojoj nismo mogli videti kraj.
Proleće. Najlepše godišnje doba. Sve cveta, sreća prolazi kroz ceo grad i sve je mnogo vedrije i veselije.

Zima je suviše bila hladna. Kao i uvek, meni je donosila samo loše i ružne stvari. Moja majka je tačno umrla u decembru. Zato nikada nisam oprostila zimi što me je odvojila od nje. Nikada nisam uživala zimi niti ću uživati. Drago mi je da je prošla.

"Eva, verovatno da ću morati kod tvog oca odmah nakon što stignemo u dvor. Pre nego što udjemo, razdvojićemo se, važi? " ruke je obgrlio oko mojih obraza i približio mi se.

"Važi. " razmišljala sam šta da kažem. "Neću ti reći da ćeš mi nedostajati. Zvučaće patetično. "

Nasmejao se. Poljubili smo se tek pre dvadeset minuta. Sigurno neću ostavljati za sobom ne tako iskrene reči, već ću čekati trenutak kada ću ih izgovoriti najlepše što mogu sa velikim značenjem.

"Neću ti nedostajati... Dobro! Ja moram reći da ćeš mi nedostajati onda. Svakako ćemo se videti tek na ceremoniji ako ne ranije. "

Malo smo pustili tišinu medju nama. Ljubio je moje čelo i grlio me. Osećala sam materijal njegove uniforme kroz prste. Greje ga.

Oduvek su te uniforme bile zaštitni znak atentatora. S tim što, on nije atentator, već pomoćnik koji kasnije može postati i više od toga.
Ako krene stopama mog oca i podigne se na veći nivo, može početi sa posebnim treninzima koji obuhvataju, čini mi se, bar 3 levela do toga da postane atentator.

Biti atentator nije laka stvar. Naročito ako dobijete zadatak da ubijete nekog iz daleka koga ne biste mogli ni da dotaknete izbliza. Nekoga ko može narediti da vas obese. Kao na primer, kapetan ili admiral.

Što se tiče klanova, Moskva ima samo dva klana - Orlove i Lavove. Mi smo Orlovi. Oduvek smo bili najiskreniji i spremni na sve.
Često su mom ocu iza ledja govorili razne neistinite reči samo kako bi uništili naš klan i sve prepustili Lavovima - koji pritom nisu tako dobri iako je njihovo ime sa velikim značenjem.

Krenuli smo prema dvoru. Pred ulazom smo se razdvojili.

Otvorila sam vrata našeg dvora i trčaćim korakom ušla u svoju sobu, zatvorivši vrata sa sobom.

•••

Alexei je nastavio svojim putem prema mom ocu. Prolazio je kamenim putem dok ga je žbunje i visoko drveće krilo od sunca. Posmatrao je dvorište i udisao svež prolećni vazduh.

Nečija senka mu je presekla put. Zapravo, proletela je nateravši ga da zastane. Otvorio je oči širom i slušao nečije korake, rukom prelazivši kroz mač u svom džepu. Bio je spreman da otkrije ko se krije iza žbunja.

Rešio je da izvadi mač i da krene sitnim koracima prema senci.

Primetio je nečiju kosu kako viri iza stabla. Senka se nije pomerala, stajala je u mestu i sigurno čekala da se dovoljno približi.

Osetio je hladnoću na svojoj koži. Strah ga je obgrlio. Ali, nije želeo da zove stražare.

U trenutku je zastao, primetivši da senka izlazi i da je crnilo ne krije od svetlosti. Loknasta plava kosa i duga haljina ga je očarala ali je došao ka sebi.

Prepoznao je tu osobu. To je bila Vera.

"Vera!? ", Alexei je uzviknuo.

"Alexei. Videla sam vas! Sigurno će Evin otac biti iznenadjen kada bude čuo šta njegov pomoćnik radi iza njegovih ledja..."

Vera je spremno krenula prema putanji koja je vodila do Morozova. Alexei je razmislio i zaustavio Veru, uhvativši je za ruku.

"Ne ponašaj se kao malo dete Vera. Ne možeš tek tako to da dokažeš. Uostalom, kad-tad bi gospodin Morozov saznao za nas dvoje..." zastao je i nastavio "Jer već zna da je volim. "

Verino lice se zamaskiralo bolom posle Alexeovih reči. Mržnja joj se ocrtavala na licu, kao i ljubomora. Shvatila je da neće moći ništa da uradi.
Alexei je u pravu. Neće moći da dokaže ono što je videla.

"Pratila si nas zar ne? Kako si smela to! ?" Alexei je besno govorio.

"Nisam vas pratila! " zastala je. "Neću ti se pravdati ali Alexei, Eva nije za tebe svakako. Njoj već spremaju momka za kog će se udati verovatno. "

"Molim? " Alexei je pogleda zbunjeno. Adrenalin mu je išao kroz telo ali je želeo da odreaguje smireno. Shvatio je da će Evu udati ali da je i dalje mlada. Nije poverovao u Verine reči, te joj je oštro odgovorio.

"Slušaj me sad dobro. Uvek sam te poštovao. I dalje ću nastaviti tako. Ali od nas nema ništa, niti će ikad biti Vera. Prema tebi nikada nisam osetio ništa što će me naterati da te zavolim. "

Stiskao je njenu ruku, a zatim je sklonio. Gledao ju je sa vatrom u očima dok je ona njega posmatrala pomalo uplašeno.

Alexei se postepeno smirivao i rešio da krene svojim putem. Želeo je da što pre zaboravi na Veru i sve što je čuo. Ali, Vera se na samom kraju okrenula prema njemu, posmatrajući ga kako ide, okrenut ledjima.
Jedna suza joj je skliznula niz lice, obrisala je ostatak rukama, pomerila zalutale pramenove njene kose u stranu i glasno zapovedila.

"Uzećeš me za suprugu, hteo ti to ili ne Alexei! "