1.

❝  Prvi znak ❞

Sadašnjost, Rusija

Osećam blagi povetarac kako mi dodiruje kožu, dok je moj pogled usmeren prema magli koja ulazi u šumu.

Po neka kapljica kiše sklizne niz staklo prozora ali ja zamišljena i zagledana u šumu iz daleka ne primećujem da je moje telo već odavno ledeno na dodir.

Moskvu je prekrio ne tako malo snega, te je vetar donosio nemir kako je vreme sve više prolazilo.
Vrata moje sobe se naglo otvoriše u jednom trenutku, kad je pomoćnik mog oca uleteo u prostoriju, odmah pokrivši me svojom nalik vojnom jaknom.

"Alexei?"

Jedva otvorivši svoje usne, primećujem da mi se skoro i krv zaledila.
Pamtim i dan danas kada sam po prvi put osetila hladnoću na mojim nogama. Jurila je niz moje telo kao tobogan i zaslepila me. Mislila sam da mi se bliži kraj.
To veče je bilo tiho, zavese su se šetale od jačine vetra a zima je prekrila ceo grad. Našu Moskvu je uhvatila sila koju niko nije mogao sprečiti.
Od tolike hladnoće, zadesilo me je i to da se moje telo pretvori u led. Suze su mi se pretvarale u kristale dok su mi silazile niz rumene obraze.
Tada me je Alexei spasio, pozvavši mog oca. Dočekala sam ga uplašena i od tada, nisam mogla očekivati ništa drugo sem da čuvam sebe najviše što mogu.

To se, naravno, pročulo po celom gradu. Nazvali su me "Ledena Eva" iako sam zapravo temperamentna osoba poput žive vatre, nalik svom ocu.

Ali, deliti na neki način kraljevsku krv, dala mi je snagu i volju da nastavim dalje kako bih branila samu sebe od svakoga i svačega. Moj otac me je tako učio, iz svog jako teškog iskustva u kome gleda nekad na desetine mrtvih tela iz daleka.

Moj otac je atentator. Od toga živimo iako znamo da jednog dana može i nas sačekati smrt. Kako sam starija i zrelija, počela sam se usprotivljivati mom ocu. Nije me slušao, niti je želeo, pa sam mogla samo ćutati...

"Eva, jesi li dobro?"

Osetile sam Alexeove tople ruke na mojim, uhvativši me za ruku kako bi me ugrejao. Zagrlio me je jednom rukom preko jakne i približio nas mom krevetu.
Oduvek sam ga smatrala kao svojim bratom i prijateljem. Imali smo takav odnos kao i do sada tako da je uz mene prolazio kroz mnoge stvari, ne ostavljajući me samu.

"Dobro sam, ne brini. "

"I dalje si tvrdoglava, ne čuvaš se a posebno sada kada se bliži ceremonija u palati. "

"Te ceremonije verovatno neće ni biti."

Direktno odgovorim, dok me je Alexei gledao u čudu. Moja glava je počela sve više i više da me boli, osećala sam se kao da ću svakog trena da se onesvestim.

"Naravno da će biti ceremonije, zašto misliš da je neće biti Eva? "

Upitao me je iznenadjeno a ja jedino što sam uradila je to da sam zaćutala i sedela zagledana u pod.
Sebe ne prepoznajem danima, emocije su mi pomešane dok se borim sa vrtoglavicom i umorom.

Neko bi pomislio da sam trudna ali ne, znam da nije to. Imam tek 17 godina i ni jednom nisam bila zaljubljena do ušiju.

Ni jednom nisam osetila kako je to osećati leptiriće u blizini osobe koja vas gleda i drži za ruku. Osećala sam ih samo iz daleka, znajući da mu se nikada neću približiti. Taj plavokosi momak je otišao, ne znajući za moje ime. Moje postojanje. Nevinu ljubav prema njemu...

Nije znao da je moje gladno srce žudelo za njim ali...

Pronašla sam sebe i nastavila da čekam, rekavši da se neću zaljubiti.

Posle par minuta razmišljanja, okrenula sam se prema Alexeu i odgovorila:

"Alexei, danima se ne osećam najbolje. Prvo ja, moj otac pa onda i moj strah. Imam neki loš predosećaj i ne mogu pobeći od njega. Molim te, čuvaj mog oca kad god si uz njega."

Jedna topla suza sklizne niz moj obraz a onda se približim Alexeu i zagrlim ga, onako prijateljski. Osećam bol oko srca, steže me i jedino mi preostaje da potražim pomoć od jedinog prijatelja kojeg imam.

Jedino sam dete ove kraljevske porodice, nisam osetila bratsku ili sestrinsku ljubav i zato je usamljenost uvek tu, u mom prisustvu.

"Ne brini Eva, uradiću sve što je u mojoj moći samo da bih video smešak na tvom licu. "

Prekinuo je naš zagrljaj, uzevši pokrivač pored. Ustao je i pokrio me, ušuškavši me dok sam ga posmatrala. Udaljio se od mene i poželeo mi laku noć, te sam se okrenula i zatvorila svoje oči.

Bilo mi je malo lakše, i meni i mom srcu nakon kratkog razgovora, pa sam zaspala jako brzo i utonula u san čekajući novi dan.

•••

"Gospodine Morozov, dobili ste pismo" - jedan mladić pridje velikom stolu, ostavi belu kovertu sa pečatom i krene prema vratima.

Morozov je približio pismo sebi i uzeo ga u svoje ruke. Otvorio ga je polako i izvadio čist beo papir napisan perom, uz to lepo ukrašen kraljevskim motivima.

Dok je čitao pismo, njegova reakcija je bila sasvim jasna - na njegovom licu je bila ocrtana zbunjenost i zabrinutost a čim je video potpis na kraju, shvatio je da je situacija ozbiljna.

"Straža! "

Vrata se otvoriše i u prostoriju uleti jedan od stražara.

"Da gospodine Morozov?"

"Nadjite mi čoveka koji je poslao ovo pismo i recite ostalima da pripreme za ceremoniju počnu. "

Stražar klimnu glavom, okrenu se i izadje iz prostorije dok je Morozov bio okrenut prema prozoru.

Počeo je razmišljati o situaciji i bezbednosti. Takodje je stalno mislio na svoju kćer, Evu, i na to da je velika mogućnost da se nešto dogodi ali da još uvek neće krenuti u napad koji mu sledi.

Čekaće pravi trenutak za to.