Tog jutra na misi Hugo je ugledao samo Darijinu majku i baku. Darije nije bilo kraj njih. Već par dana je nije video ni na mestu gde je dolazila svako jutro, kao ni na trgu. Prvo je pomislio da izbegava susret sa njim, ali sad je shvatio da to nije baš tako. Nikad ne bi propustila misu. "Sačekajte.", čvrsto je rekao kad su dve žene krenule da izađu iz samostana.

"Gospodine..."

"Gde je Daria? Nisam je video od jutros ovde."

"Ima groznicu, drži je već tri dana."

Namrštio se. "Da li je lekar bio?"

"Išla sam po njega, gospodine, ali je tražio mnogo više nego što sam imala da dam.", majka joj je prošaputala. Bila je očajna, Darijino stanje se iz dana u dan pogoršavalo, a ona nije mogla da joj pomogne.

Hugo je duboko uzdahnuo. "Crkva mu nije dala dozvolu da bi se on bogatio, već pomagao narodu. Pobrinuću se za to, kasnije.", progunđao je, a onda istrčao iz samostana i došao do svog konja. Skočio je na njega, pa se dao u galop. Uskoro je bio ispred Darijine kuće, sišao sa konja, pa ga svezao za kapiju, a onda ušao u dvorište, a zatim i u kuću. Ugledao ju je kako skupljena leži, prekrivena tankim pokrivačem i drhti. Prišao joj je, kleknuo kraj nje i dotakao je. Bila je vrela i nesvesna njega i svega oko sebe. Polako je otkrio, a onda podigao haljinu. Odahnuo je kad je video da nema nikakvih obeležja kuge, niti bilo kakve druge zarazne bolesti, a onda joj namestio haljinu nazad, umotao je u pokrivač, pa je podigao u naručje. Izneo ju je van, prebacio je preko konja, odvezao ga, pa se i sam popeo na njega i uputio se ka samostanu. "Biće u samostanu, mi ćemo je lečiti.", promrmljao je kad je sreo dve žene.

Njena majka ga je pogledala, a onda sa suzama u očima dohvatila njegovu ruku i poljubila je. "Hvala Vam, gospodine. Hvala Gospodu što Vas je poslao nama."

Klimnuo je, a onda poterao konja dalje. Uskoro je bio u samostanu, skočio je sa konja i rukom pozvao muškarca koji je tumarao po dvorištu. "Pozovi starešinu, Eugene.", progunđao je, a onda uzeo Dariu u naručje.

"Hugo... Donećeš bolest sa njom ovde. Ne radi to."

Ošinuo ga je pogledom. "Pozovi starešinu.", zarežao je.

Ovaj je uzdahnuo i otišao. Nije znao šta se dešava sa Hugom, ali mu se nije sviđalo. Možda ta mala i jeste veštica, kao što je Dijego rekao. "Gospodine, Hugo Vas traži."

Starešina je klimnuo glavom i pohitao van. "Gospodine..."

"Ostaće ovde, dok se ne izleči."

"To je nemoguće, ovo je muški samostan, ta žena bi bila samo iskušenje za ove ljude. Ne, gospodine."

Uzdahnuo je. Bio je u pravu. "Biće u podrumu, u jednoj od ćelija i pod ključem. Ja ću voditi računa da ne dolazi u kontakt sa ostalima."

Starešina je klimnuo glavom. Nije bilo prvi put da su pomagali i dovodili bolesnike ovde, ali samo su muškarce dovodili tu. Žene su išle kod opatica u ženski samostan. "U redu. Doneću Vam meleme i napitke koje ćete joj davati."

"Hvala.", promumlao je i poneo je ka podrumu. Eugenio je krenuo za njim, pa uzeo baklju i osvetlio mu put, a onda mu otključao jednu od praznih ćelija. "Eugenio..."

"Doneću ti, Hugo, ali šta to radiš? Ne možeš..."

"Hvala.", prekinuo ga je i ovaj je uz uzdah napustio prostoriju. Uskoro se vratio sa slamom, pa napravio slamaricu na podu, a onda je Hugo nežno spustio Dariu na nju. "Koliko smo puta pomogli ljudima, Eugenio? Zašto je ona drugačija od njih?"

"To se i ja pitam, Hugo. Po čemu je drugačija od ljudi iz ovog grada?"

Uzdahnuo je. "Da je sama, ova žena bi posvetila život Bogu, ona je poput nas, Eugenio. Dobra je, čista i nevina duša."

Eugenio je uzdahnuo. "Razumem.", promrmljao je. Nije razumeo, ali je imao osećaj da se Hugo bori sa sobom i iskušenjem, pa nije želeo da mu otežava. Bio mu je veran i prijatelj, a i dugovao mu je život.

"Doneo sam Vam meleme, gospodine. Ovaj koristite samo dok ima groznicu. Mažite joj čelo, šake i stopala. Ovaj neka pije kad god može. Sprečiće da je groznica isuši.", starešina je promrmljao.

Klimnuo je glavom i ovaj je otišao. Eugenio ga je pogledao. "Ostaćeš tu?"

"Da, zatvori vrata i znaš šta treba da radite. Ja ću na kraju samo doneti presudu." Eugenio je klimnuo glavom, okačio baklju na zid, a onda se okrenuo i izašao van, pa samo zatvorio vrata za sobom. Hugo je uzdahnuo, uzeo jedan od melema i počeo da joj utrljava u ruke, a zatim i u noge, pa je ponovo umotao. Zatim joj je polako podigao glavu i sasuo joj malo napitka u usta. Primetio je da je progutala, a onda je ponovo spustio nazad na slamaricu. Zatim je kleknuo i počeo da moli.

"Gospodine..." Prenuo se. Nije znao koliko je vremena prošlo, kao i uvek izgubio se u svojoj molitvi. Pogledao je u Dariu i shvatio da ga gleda. "Gde sam?"

Ustao je, uzeo onu bočicu sa napitkom, a onda joj pridigao glavu i prineo joj bočicu usnama. "Popij, biće ti bolje. U samostanu si, u ćelijama u podrumu."

Užasnuto ga je pogledala, ali je ipak uradila kako je rekao. "Šta sam uradila?"

Osmehnuo se. "Ništa, Daria, ali nisu želeli da mi dopuste da te lečim gore, da ne bi bila iskušenje za monahe. Kako se osećaš?"

Uspravila se i pogledala ga. "Malo bolje, ali me boli celo telo. Zašto me ovde lečite? Doktor..."

"Tražio je od tvoje majke mnogo više nego što je mogla da da, Daria."

Klimnula je. U tom trenutku su se začuli jezivi krici i ona je odskočila. Uhvatio ju je, nežno je vratio na slamaricu, pa je pogledao u oči. "Ne plaši se, ti si ovde samo gost."

"Mogu da mi naude kad odete."

Pogledao je. "Ja odavde neću izaći, dok ne odeš i ti odavde. Obećavam."

"Bolje mi je, mogu da idem."

Prevrnuo je očima. "Možeš ako do sutra ne dobiješ ponovo groznicu."

Uzdahnula je. "Nije pristojno da provedem noć ovde sa Vama."

Seo je do nje na slamaricu i pogledao je. "Bolesna si, Daria."

Odmakla se od njega. "Možda je zarazno."

"Nije, pregledao sam ti telo."

Pocrvenela je do korena kose. "Gospodine..."

"Noge i ruke samo." Klimnula je glavom. "Daria..."

"Molim, gospodine?"

"Šta ti je ona žena rekla?"

"Ništa."

"Nećeš ti platiti njene reči, Daria. Odgovori mi."

Uzdahnula je i pogledala ga. "Da ću zbog Vas završiti na lomači i da bežim odavde.", progunđala je.

"Nisi je poslušala."

"Čak i ako bude tako, dok sam živa neću napustiti baku i majku."

"Moja odluka je uvek zadnja.", promrmljao je i pogledao je. Oči su joj bile zamućene i znao je da ponovo ima groznicu. Ustao je. "Lezi."

"Dobro sam." Izvio je obrvu i ona je uz uzdah legla. "Mislim da me ovo mesto čini bolesnom."

"Bolesnu sam te doveo.", podsetio je. Uzeo joj je ruku u svoju, a onda počeo da joj utrljava melem. Gledala je u njegove ruke na svojim. Zatim je ustao, pa isto utrljao melem na stopala. "Od ovoga će ti biti bolje. Popij.", promrmljao je. Otpila je gutljaj i nastavila da leži i gleda u njega.

Vrata su se otvorila i Eugen je ušao unutra. "Dobar dan.", promrmljao je kad je pogledao u Dariu, a onda je pogledao u Huga. "Priznali su, gospodine."

Klimnuo je glavom i ustao. "U redu. Donesi mi hranu i za nju.", tiho je rekao kad je izašao iz ćelije i zatvorio vrata za sobom.

"U redu.", promumlao je i otišao.

"Rečeno mi je da ste priznali sve. Vaša kazna je javna smrt.", kratko je rekao, a onda se okrenuo ka dvojici svojih ljudi. "Danas neću biti prisutan, proceduru znate. Eugen je glavni.", promrmljao je.

"U redu, gospodine."

U tom trenutku je Eugen naišao sa dve drvene posude u rukama. "Još uvek je toplo."

"Hvala, ti si glavni, već sam im rekao."

"Ne brini.", promrmljao je i Hugo se okrenuo i otišao. Eugen je odmahnuo glavom za njim, a onda naredio pokret.

Daria je sedela u ćeliji i gledala u jednu tačku, kad je Hugo ušao unutra. Seo je do nje, pa spustio činiju ispred nje. "Jedi."

Klimnula je glavom, uzela činiju i počela da jede. Prijala joj je vruća čorba sa povrćem. Odložila je činiju, pa ga pogledala i osmehnula mu se. "Hvala Vam, gospodine."

Uzvratio joj je osmeh. "Nema na čemu. Nemaš groznicu."

"Zahvaljujući Vama.", prošaputala je. Nijedno nije primetilo da je baklja dogorela, sve dok se nije ugasila. Privila se uz Huga. Jeza ju je hvatala od ovog mesta i dok je baklja gorela, a kamo li sad u ovoj tami. Uzdahnuo je, pa prstima prešao preko njenog lica. "Čega se bojiš, Daira?"

"Mračno je. Šta se ovo čuje?"

"Molitva monaha.", promrmljao je. "Otići ću po drugu baklju."

"Mogu li sa Vama?"

Uzdahnuo je. "Ima jedna ispred vrata.", progunđao je, uzeo je za ruku, pa je povukao za sobom. "Ipak nema. Svi su otišli, neće ih ni paliti do ujutru."

"Ostaćemo u mraku?"

Uzdahnuo je, zatvorio vrata ponovo, a onda je polako pogurao ka slamarici. Seo je do nje. "Moraćemo. Ja sam tu, Daria."

I ona je nekako osetila sigurnost zbog njegovih reči. "Dobro." Osetila je njegovu ruku na svom licu, pa mu se još više približila. Prešao je prstima po njenom obrazu, a onda jagodicama prstiju dotakao i njene usne. "Gospodine..."

"Mislim da je vreme da me zoveš Hugo, Daria. Ne brini, ovde niko ne zalazi nakon što završe sa isputivanjem."

Nešto je lupilo u prostoriji za ispitivanja i ona se samo još više privila uz njega. "Šta je Vama Hermiona rekla?"

"Isto što i tebi.", promrmljao je. Osećao je da joj telo drhti uz njegovo, pa spustio šaku na njen obraz. Nije bila vruća. "Zašto drhtiš, nemaš groznicu?"

"Ne znam, osećam se čudno.", prošaputala je.

Uzdahnuo je, ustao, a onda je lagano oborio dole. "Spavaj. I ne brini, neću te ostaviti ovde.", tiho je rekao. Znala je da je ne može videti, kao što ni ona njega nije videla, pa je nastavila da zuri u jednu tačku. Nakon nekoliko minuta je osetila njegovu šaku kako prolazi kroz njenu kosu. "Zašto ne spavaš?"

"Kako ste znali?"

"Pokušala si da se izmakneš. Daria, treba mi tvoje dopuštenje."

Namrštila se. "Vama? Za šta?", zbunjeno je upitala.

"Da te poljubim."

"Molim?", zapanjeno je upitala. Sve je očekivala, osim toga. "Zašto biste to želeli?"

"Zato što to noćima sanjam, Daria. Mislim..."

"Da li ste se zato kažnjavali?"

"Da i mislim da bi ti snovi prošli, kad bih se uverio da tu nema ništa onako lepo, kao što se činilo u snovima. Mislim da si ti moje iskušenje, Daria."

Uzdahnula je. "Nisam sigurna.", prošaputala je. "To je greh."

"Znam."

"Ako bismo ga počinili..."

"Mogli bi da nastradamo, oboje."

"Da li biste prestali sa samopovređivanjem?"

"Verovatno."

Uzdahnula je. Ona je želela da on prestane da se samopovređuje, plašila se da bi tako mogao više da naudi sebi. "Onda u redu.", promrmljala je.

Osetila je kad se nadvio nad nju, a onda kako joj dodiruje lice rukom. Zatim je osetila njegov dah tako blizu svog lica, a onda i njegove usne na svojima. U trenutku je pomislila da će joj srce zastati i izdati je, dok ju je samo ovlaš ljubio. Uzvratila mu je poljubac i on se brzo odmakao. Ponovo je reagovao kao muškarac, a osećaji koji su prošli kroz njegovo telo su mu bili strani, ali su mu se na neki primitivan način dopali. "Daria..."

"Molim?"

"Isto si osetila, zar ne?"

"Da... Mislim da bi trebali da me vratite odmah kući i zaboravite da postojim.", prošaputala je.

"Ujutru, spavaj sad.", promrmljao je, a onda kleknuo kraj nje i počeo da se moli. Za oboje, jer je i njemu u tom trenutku postalo jasno da su oboje navukli veliki greh na sebe. Molio se za snagu da zaboravi i odoli iskušenju koji je nosila sa sobom.