Daira je nervozno šetala po sobi. "Sigurna sam da je inkvizitor, majko. Mislim da je vreme da odemo odavde."

Njena majka i baka su se pogledale. "Gde da odemo, dete? Ovde smo generacijama, Daira, a u celoj zemlji se nalaze. Za sada je ovde najsigurnije."

"Za sada, majko! Znaš da me moj osećaj nikad nije prevrio, a sad mi govori da je veliko zlo došlo u ovaj grad noćas. On je to zlo, osetila sam to noćas."

Žena je uzdahnula, ustala, pa je obuhvatila rukama oko ramena. "Razumem, Daira, ali mi tu ne možemo ništa. Šta god da se desi, moramo se pomiriti sa tim. Daria, ovde su naši koreni, grobovi moje bake, kao i njene majke i ostalih žena iz naše porodice."

Klimnula je glavom i prećutala. Znala je za prokletstvo njene porodice i odlično je znala da će onaj muškarac prvo posumnjati na njih. Bilo je nemoguće da ne shvati, pored toliko znakova, koje sve i da su htele, nisu mogle da sakriju. Jednostavno je bilo nemoguće. Kako god, morala je da smisli način da zaštiti sebe, kao i svoju majku i baku, po bilo koju cenu.

Hugo je ustao nešto pre svitanja. Bio je nenaspavan, spavao je svega tri sata, ali njegova molitva i vera su bile ispred svega, a pogotovu ispred njegovog komoditeta. Obukao se, a onda je kleknuo ispred kreveta, okrenut ka krstu, koji je stajao iznad njegovog uzglavlja i počeo da moli. Dugo se molio, kao i uvek, izgubio bi pojam o vremenu, dok se celim svojim bićem predavao molitvi, a onda se po završetku molitve prekrstio, ustao i izašao iz samostanske ćelije. "Dobro jutro.", ljubazno je rekao i naklonio se poglavaru samostana.

"Dobro jutro i dobro došli. Zaista smo srećni što ste došli da nam pomognete oko ove nesreće koja nas je snašla."

"Možemo li da prošetamo, kako biste me uputili u to šta se dešava u ovom gradu?"

Čovek je klimnuo glavom i pokazao rukom ka izlazu iz samostana, koji je vodio direktno u vrt. Huga je taj vrt podsetio na rajski vrt u tom trenutku. Delovalo mu je kao da se našao u totalno drugačijem svetu, u odnosu na onaj koji je noćas video na ulicama ovog grada. "Naravno. Na žalost, u našem gradu se pojavilo mnogo jeretika, nevernika, kao i veštičarenja. Smatram da je to sve naša krivica, jer smo bili isuviše blagi i popustljivi u odnosu na takav svet, pa nam je ipak potrebna Vaša pomoć, gospodine. Veoma smo zahvalni Svetoj stolici što je odobrila naš zahtev i poslala Vas ovde."

Hugo je klimnuo glavom. Nije mu bilo prvi put da se susreo sa takvim problemom. Mnogi su ovih dana tražili njihovu pomoć, a najezda tih ljudskih demona je bila zastrašujuća. "Da li već znate ko su ti ljudi, ili je potrebno sprovesti istragu?", mirno je upitao.

"Par njih su već u našim podrumima, ali ne žele ništa da priznaju, niti da odaju svoje saputnike, gospodine."

Klimnuo je. "Onda me odvedite tamo, želeo bih da ja razgovaram sa njima.", promrmljao je.

Ovaj je klimnuo glavom, pa pokazao rukom da krene za njim. Namrštio se kad su ušli u tamne podrumske prostorije, osvetljene samo po kojom bakljom. Užasno je smrdelo. Uzeo je jednu, pa krenuo da se spušta za starešinom samostana strmim i uzanim stepenicama. Uskoro su se našli u prostranom predvorju. U uglu je stajao masivni drveni sto, sa dve stolice, dok su se širom prostorije nalazile sprave za mučenje. Bio je impresioniran raznovrsnošću tih sprava, pa mu nije bilo jasno da nisu uspeli da izvuku baš nikakve informacije iz tih ljudi. "Nisu korišćene.", starešina je promrmljao, kad je video gde mu je pogled zalutao i neizgovoreno pitanje u njegovim očima.

Namrštio se. Nisu mu se sviđali tako mekani ljudi. Protiv zla se bori na sve načine, a oni su imali sve što im je bilo potrebno, pa ipak nisu to iskoristili. "Da biste služili Bogu onako kako treba, nekad morate i pribeći metodama koje Vam se ne sviđaju. Nismo bitni mi, već samo On.", progunđao je, a onda seo na stolicu, pa pogledao u čoveka. "Dovedite mi jednog osumljičenog.", mirno je rekao. Tek u tom trenutku je primetio čoveka, koji je izašao iz senke i bez reči se uputio ka drugom delu prostorija. Uskoro se vratio, vukući za sobom jednu ženu. Na sebi je imala običnu plavo belu haljinu i papuče. Odmerio je. Duga riđa kosa joj je bila prljava i umazana blatom, kao i lice. Bacio ju je i naterao je da klekne ispred Huga. "Pogledaj me, ženo."

Podigla je pogled. Niz lice te mlade žene su lile suze. "Nisam ništa uradila, gospodine, kunem Vam se.", procvilela je.

Prevrnuo je očima. Većina se klela da nije ništa uradila, sve dok ih ne bi stavio na muke, a onda bi počeli da pričaju i odavali bi čak i članove svoje porodice. "Pod kojim optužbama si ovde?"

"Za veštičarenje, ja nisam veštica. Posvećena sam veri i..."

Podigao je ruku i ućutkao je. "Onda će tvoja vera biti stavljena na iskušenje. Ukoliko ga prođeš, slobodna si. U suprtonom, čeka će te zaslužena kazna. Danas sam milostiv, pa ću ti dozvoliti da sama izabereš spravu." Žena je prebledela i pogledala oko sebe. Svaka joj je delovala i više nego zastrašujuća. Počela je da se trese i odmahuje glavom. "Ne želiš da izabereš? U redu, onda ću ja to uraditi umesto tebe.", promrmljao je, ustao i krenuo da šeta kroz prostoriju. Žurilo mu se, nije želeo metodu koja bi trajala satima i kojoj je morao da bude prisutan. Smatrao je da on lično treba da obiđe grad i uveri se u sve tvrdnje. Pogledao je u starešinu. "Donesite mi vodu, mnogo vode.", promrmljao je. Čovek je klimnuo glavom i otišao, a on je pogledao u muškarca koji je i dalje stajao u senama. "Skini je i veži je za ovo postolje." Bez i jedne reči je prišao ženi i uradio kako mu je naređeno. Uskoro se starešina vratio sa još par stanovnika samostana i u tišini su spustili vodu na pod. "Stavite joj ovaj levak u usta i sipajte vodu.", promrmljao je. On se nikad nije bavio mučenjem, ali je izdavao naredbe i uvek bi nadgledao da proces prođe onako kako treba. Ponekad, desilo bi se da ispitanik ni nakon dugotrajnog mučenja ne prizna svoju krivicu i tada bi dokazao svoju nevinost, ali to se toliko retko dešavalo, da se Hugo samo dva puta susreo sa tim.

Nakon druge kante vode, žena je okrenula glavu na stranu i pogledala ga. "Priznajem, priznajem svu krivicu, imajte milosti, molim Vas."

"Ko su ti pomagači?", hladno je upitao.

Odmahnula je glavom. "Nema ih, nisam se bavila veštičarenjem, imala sam vizije i..."

Klimnuo je glavom. Jedna od mnogih koje su pustile nečastivog da upravlja sa njom. "Skinite je odatle i vratite tamo. Osuđena si na smrt, a tvoja porodica će platiti troškove što si bila ovde, suđenja i izvršenja presude.", mirno je rekao, a onda se okrenuo i izašao iz prostorije ostavljajući ženu koja je plakala i molila za milost. Izašao je van, duboko udahnuo svež vazduh, a onda se uputio ka mestu gde je te noći svezao svog konja. Uzjahao ga je i poterao ga u lagani kas ka gradu. Grad, koji mu je predhodne noći delovao sablasno i ružno, se pod dnevnom svetlošću transformisao u zaista jedan od najlepših gradova koje je Hugo video. Da li se i ljudi ovde transformišu na isti način, kao i njihov grad, zapitao se. Da li su i oni preko dana pobožni ljudi, a noću se pretvaraju u sve ono što zaista i jesu. Jeretike, veštice i opsednute Nečastivim. Uskoro je došao na veliki gradski trg, a onda je ispred njega izletela prikaza u crnom ogtaču i sa kapuljačom na glavi. Jedva je uspeo da zadrži konja, te je sjahao i uhvatio prikazu za ruku. "Ponovo ti.", promrmljao je kad joj je skinuo kapuljaču i ugledao predivno žensko lice ispred sebe. Krupne plave oči i pune, skoro crvene crvene poput krvi krasile su lepo, pravilno lice, a duga crna kosa joj je davala još mističniji izgled.

"Izvinite, nisam namerno.", tiho je rekla i pogledala ga u oči. Da nije znala ko je i zbog čega je u njenom gradu, priznala bi sebi da lepšeg muškarca nikad nije videla.

"Gde toliko žuriš? Mogla si da se nađeš ispod kopita mog konja, a to, siguran sam, ne želiš."

Pogledala je ka centru trga. "Spremaju giljotinu, želim da stignem kući pre nego što počnu."

Izvio je obrvu. "Zbog čega se plašiš giljotine? Verujem da si "čista"."

Sve od sebe je davala da ostane mirna, kako on ne bi posumnjao bilo šta. "Moram da priznam da je to veoma potresno za mene. Ti ljudi..."

Prevrnuo je očima, pa je uhvatio za nadlakticu i poveo je nazad ka trgu, dok je drugom rukom vodio svog konja. "To nisu, ljudi. Kako se zoveš?"

"Daria, gospodine."

Klimnuo je. "Ja sam Hugo. Dakle, to nisu ljudi, oni imaju samo oblik čoveka. U njima obitava Nečastivi."

Progutala je. "Svakako nije prijatno. Smrad spaljenog mesa i užasni krici..."

"Su sastavni deo izlečenja njihove duše. Na to gledaj kao na njihovo spasenje i pročišćenje."

"Pročišćenje?"

Klimnuo je. "Da, pročišćenje. Muke kroz koje prođu očiste njihove duše i one su spremne da se sastanu sa našim Stvoriteljem."

"Vi to znate?", upitala je, a onda se pokajala zbog sopstvene gluposti.

Pogledao ju je. "Naravno da znam. Ti ne znaš?"

Slegnula je ramenima. "Nisam to čula na misi.", promrmljala je.

"Redovno ideš?"

"Da, gospodine."

"Izgleda da nije zadovoljavajuća, onda. Sutra ću i sam prisustvovati misi i nakon nje ću vam ja objasniti važnost svega što Sveta stolica radi za nas i naše duše."

Klimnula je glavom. "Razumem."

"Da li bi želela da više saznaš o tome?"

Progutala je. Nije želela, ali je znala da sve što učini, može nju i njene voljene dovesti u opasnost. "Naravno."

"Odlično. Sutra, nakon mise, ostaćeš u samostanu na par sati, kako bih ti objasnio o čemu pričam."

"U redu, mogu li sad da krenem?", nestrpljivo je upitala. Želela je da se što pre skloni odatle, jer je u daljini videla dvojicu konjanika, kako vuku neku ženu između sebe.

Odmahnuo je glavom. "Ne, od sutra će to biti obavezno za sve. Od danas je za tebe."

Uzdahnula je i klimnula glavom. "U redu.", pokorno je rekla, a u sebi poželela da ga odnese sto Đavola. Što dalje od njenog grada i ljudi u njemu. Uskoro je žena bila dovučena i Daria ju je odmah prepoznala. Ta žena je pomogla mnogima, uključujući i njenoj mami. "Gospodine..."

"Reci."

"Mislim da grešite, ona ne može biti veštica. Dobra je duša, mnogima je pomogla.", promrmljala je.

Odmahnuo je glavom. "Ne grešim, priznala je svoje grehe. Znaš li kako im je pomagala?"

Odmahnula je glavom. "Ne."

"Tako što je imala vizije. Znaš li kako one deluju?"

"Ne, gospodine."

"Šalje ih Nečastivi. Ona ga je prihvatila, prihvatila je pakt sa njim."

"To Vam je ona rekla?", Daria je zapanjeno upitala.

Uzdahnuo je. Počela je da ga živcira sa svojim pitanjima, ali se nadao da je to sve zbog toga što želi da ide pravim putem, a njegova dužnost je bila da je na njega uputi. Nju i svakoga od ovih ljudi. "Ne, ali misliš li da bi Bog tako nešto uradio?"

Žestoko je odmahnula glavom. "Ne, samo sam iznenađena.", slagala je. Naravno da je mislila da su sve njihove moći dar od Boga, inače ih ne bi imale kroz generacije, ali se plašila da to i kaže.

"Drago mi je da to čujem. To znači da imaš ispravno mišljenje."

U tom trenutku je žena zavezana za giljotinu, a onda je jedan od dvojice koji su je doveli bacio baklju i zapalio seno, koje je stajalo ispod ženinih nogu, a bilo nabacano preko gomile drveća. Uskoro se plamen rasplamsao i dohvatio mučenicu. Smrad paljenog mesa i krikovi koje je ispuštala bili su nesnosni za Dariu. Mogla je da zamisli baš na tom mestu sebe, svoju majku i baku. Suze su joj same krenule, a u sebi se zaklela da će učiniti sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila da dođu u tu situaciju. "Mislim da sam videla dovoljno.", promucala je.

Pogledao ju je i klimnuo. Ova nevina devojka nije shvatala da je ovo bilo za dobrobit duše ove žene, pa je plakala nad njenom sudbinom i nije joj to zamerao. Njegova dužnost će biti da je nauči tome. "U redu. Idi.", promrmljao je.

Zaklimala je i kao bez duše potrčala ka svojoj kući, dok su joj jecaji i strah kidali grudi i dušu na pola.