1482 godina, Sevilja

Jahao je na konju kroz kaljugu srednjovekovnog grada. Noć je već odavno pala na Sevilju i činila ovaj grad još sablasnijim. Ili se njemu samo tako činilo, zbog zadatka na koji je bio poslan. Po priči njegovih nadređenih, ovaj grad je bio pun veštica i jeretika. Njegov posao je bio da ih sve otkrije, natera na pokajanje ili ih, nakon suđenja, spali na lomači. Nije mu bilo prvi put, nikad se i ničega nije plašio, verovao je Boga i znao je da mu te njihove magije i vradžbine ne mogu ništa, sve dok je On sa njim. Najednom je ugledao prikazu, svu u crnom, kako zamiče iza jedne kuće. Namrštio se i poterao konja u kas. Nije mu trebalo dugo da je stigne, presretne joj put, a onda je skočio sa konja, uhvatio je za ruku i strgao joj kapuljaču sa glave. Duga kosa joj se rasula preko leđa i pred njim se ukazalo predivno lice mlade devojke obasjano mesečinom. Delovala je poput priviđenja u tom trenutku. "Šta tražiš na ulici u ovo doba?", grubo je upitao.

Prkoso ga je pogledala pravo u oči. "Išla sam po doktora, mojoj baki nije dobro.", promrmljala je.

Izvio je obrvu. "Gde je on? Zašto nije sa tobom?"

Slegnula je ramenima. "Nije hteo da pođe sa mnom, pričaju da se u ovo doba ovim gradom okupljaju veštice, plaši se. Rekao je da će doći čim svane.", promrmljala je. Nije mogla da vidi lice čoveka, samo njegove oči, ali je znala i bez toga ko je i zbog čega je došao. Imao je obeležja zloglasne španske inkvizicije. 

"Ti se ne plašiš?"

"To su samo priče, gospodine. Svakako me neće sprečiti da dođem po pomoć za moju baku", mirno je odgovorila. 

Klimnuo je glavom, a onda je popeo na konja, pa se popeo iza njega. "Odvešću te do kuće, samo mi reci gde je.", promrmljao je. Delovala je tako krhko i nezaštićeno i nije želeo da je pusti samu. Kućica ispred koje je stao bila je na samom obodu grada, usamljena i zapuštena. "Mislim da ovo i nije dobro mesto za dve ženske osobe.", progunđao je i spustio je dole.

Slegnula je ramenima. "Bolje nemamo, gospodine. Tu živimo majka, baka i ja. Hvala Vam.", promrmljala je i brzinom munje uletela u dvorište, a odmah zatim nestala u kući.

Hugo je uzdahnuo, odmahnuo glavom, a onda se popeo na konja, pa krenuo da se vraća nazad. Malo kasnije je bio u svojoj ćeliji lokalnog manastira, raspremio se, a onda kleknuo ispred kreveta i počeo svoju večernju molitvu. U ovoj borbi je očekivao Njegovu pomoć i nadao se da će je dobiti uz molitvu.