Grmljavina ju je trgla iz sna. Tiho je ustala iz kreveta, kako ne bi probudila majku i baku. Prvo je pogledala kroz prozor, a onda se namrštila, pa izašla tiho iz kuće. Stresla se kad je, umesto munja, ugledala konjanike kako jašu kraj njene kuće u pravcu samostana. Jedan ju je ugledao, zaustavio konja i, kad je shvatio da je žena, a ne prikaza, poterao konja dalje. Duboko je uzdahnula svež vazduh, pa se vratila u kuću. Znala je da su to ti istražitelji o kojima je Hugo pričao, oni koji su došli da ih love. Na tu pomisao joj se steglo u grudima od straha. Legla je i čvrsto sklopila oči, moleći se Bogu da nekako skrene ovo zlo od njih i od svih dobrih ljudi u ovom gradu. Molila se za čudo.

Tek što je svanulo, konjanici su ujahali u samostansko dvorište. Ispred samih vrata samostana ih je dočekao Hugo i starešina samostana. "Dobro jutro."

"Dobro jutro, gospodine."

"Nadam se da ste imali dobro putovanje."

"Jesmo."

"Video sam vešticu, u onoj oronuloj kući ne obronku."

Hugo je istog sekunda shvatio o kojoj kući je reč. Pogledao je u čoveka koji je to rekao. "Tu žive tri vrlo pobožne žene, nikakve veštice."

"Mlada veštica..."

"Rekao sam, vrlo je pobožna."

Čovek je klimnuo glavom. Hugo je delovao čvrsto u svom uverenju, da nije želeo da mu se suprotstavlja. "U redu, gospodine."

Klimnuo je glavom. "Za ostale su vam ruke odrešene. Čim se okrepite, krenite.", progunđao je, okrenuo se i otišao. Šetao je po šumi, pa ga je put naveo na mesto koje mu je Daria pokazala. Ugledao ju je kako sedi na ivici ponora i zamišljeno gleda ispred sebe, dok joj se duga, crna kosa viorila na vetru. Nakašljao se, trgla se, a onda ga ugledala iza sebe. "Dobro jutro."

"Dobro jutro, gospodine. Odmah ću otići i ostaviti Vas na miru.", promrmljala je i skočila na noge.

Odmahnuo je i seo. "Završio sam jutarnju molitvu. Šta si radila noćas van?"

Sela je i pogledala ga u oči. "Probudila me je grmljavina, ali me je zbunilo što nisam videla nevreme kroz prozor, pa sam izašla da vidim šta se dešava. Nigde nisam išla."

Klimnuo je. Verovao joj je, oči su joj govorile da priča istinu. "U redu. Daria, istražitelji će u svakom trenutku biti na ulicama. Noću nemoj izlaziti."

"Neću.", promrmljala je. "Hvala Vam."

Klimnuo je. "Da li su pomogli melemi?"

Osmehnula se. "Jesu, baka je prvi put prespavala celu noć, bez bolova. Hvala Vam."

"Nema potrebe da se zahvaljuješ, ne meni. Zahvali se Bogu."

"U redu."

Pogledao ju je. Nije imao pojma zašto ga toliko privlači, ali bio je siguran da ga je Bog poslao, kako bi joj pomogao. Nastavili su da sede u tišini, oboje zadubljeni u svoje misli. Bacio je pogled na nju. "Sutra ćeš ponovo doći u samostan."

Uzdahnula je. "Ne sviđa mi se onaj podrum."

"Plaši te?"

Slegnula je ramenima. "Ne znam, smrdi užasno."

Klimnuo je glavom. "Shvatam, ali nema drugog načina da dođeš do kuhinje, to je muški samostan i ti ne bi bila tamo dobro došla."

"Razumem."

"Hajde, vreme je da ti pokažem koje su biljke dobre za napitke i da ti objasnim za šta su.", promrmljao je i ustao.

Ustala je za njim. I dalje joj nije bilo jasno zašto ide za njim kao omađijana, ali je u tom trenutku shvatila da ga se više ne plaši. Namrštila se. Nije joj se to svidelo. Trebala bi da ga se plaši, morala je, inače će zaboraviti ko je on i nastradaće. Jedva je uspela da se skoncentriše na njegove reči. Čučnuo je, učinila je isto i on je počeo da joj objašnjava oko neke biljke, kad se začuo topot konja. Okrenuo se, a onda ugledao konjanika kako ide pravo na njih. Instinktivno ju je oborio na pod, pa legao preko nje. Nije ni stigla da vrisne, kad je konj protutnjao kraj njih. Podigao je glavu i pogledao je. "Jeste li dobro?", tiho je upitala.

Trepnuo je. Nije se osećao najbolje. U grudima mu je tuklo, a imao je osećaj da neće biti u stanju da ustane, ukoliko bi pokušao. "Jesam. Ti?"

Klimnula je. "Da, ovaj... Da li bi ustali sa mene, nisam sigurna da mogu da dišem?"

Pocrveneo je, klimnuo glavom i ustao, pa pomogao i njoj da ustane. "Izvini."

"U redu je, hvala Vam. Da niste i mene sklonili, verovatno bi me pregazio.", promrmljala je.

"Nema na čemu. Uspeo sam da ga vidim, kad se vratim u samostan rešiću to sa njim.", progunđao je. Kipteo je od besa. I taj bes je rešio da iskali na onom ko je kriv za to kako se on sad osećao. "Mislim da smo za danas završili. Sutra nakon mise ćemo završiti meleme.", promrmljao je.

Klimnula je glavom. "Znate..." Izvio je obrvu, kad je ućutala. Uzdahnula je. "Dugujem Vam život, ja... Sve što Vam zatreba, znate gde sam.", najzad je uspela da promuca.

Zatreptao je. Ova devojka je govorila stvari koje on nikako nije očekivao od prostog sveta i sve više ga je zbunjivala. I to mu se nije sviđalo. "Hvala. Doviđenja, Daria."

"Doviđenja, gospodine.", promrmljala je i potrčala ka svojoj kući. Bila je uplašena, zbunjena i njeno srce je radilo u čudnom ritmu.

Hugo je gledao za njom dok nije zamakla, a onda se i okrenuo i brzim korakom se uputio ka samostanu. Uvek je bio miran, molitve su uspevale uvek da smire tu njegovu ljudsku i prostu stranu, ali ovog trenutka nije mogao da se seti ni jedne. Niti je to želeo. Neki osećaj mu je govorio da ih je video i da je namerno išao na njih. Ušao je u samostan. "Dobar dan gospodine."

"Gde je Dijego?"

"U kuhinji, gospodine."

"Pošaljite ga u podrum. Želim svi da se iskupite dole.", naredio je i čvrstim korakom se uputio ka podrumu. Uskoro su se svi iskupili u podrumu. Video je da Dijego gleda u pod, a ne u njega, kao ostali. "Dijego, istupi.", oštro je rekao.

Uradio je kako mu je Hugo rekao. "Gospodine..."

"Da li znaš koja je kazna za pokušaj ubistva sudije, Dijego?"

Prebledeo je. "Nisam uspeo da zaustavim konja, gospodine."

"To nije bilo pitanje, Dijego.", mirno je odgovorio.

"Mučenje do smrti."

"Da, upravo tako. Vežite ga.", naredio je, a onda se okrenuo i nešto potražio.

"Gospodine..."

Hugo je pogledao u muškarca kraj sebe. "Reci."

"Godinama smo uz Vas, siguran sam da Dijego nikad ne bi napravio takvu izdaju."

"Proverićemo.", promrmljao je, a onda uzeo malu metalnu kuglu, koja je bila svezana na lancu, a po njoj su se nalazili tanki metalni šiljci. Dijego je već bio vezan za dve drvene stege, uspravan i go. Stao je iza njega, pa iz sve snage zamahnuo. Metalni šiljci su se zarili u kožu i Dijego je vrisnuo. "Nisi mogao da zaustaviš konja?", zasiktao je. Grubo je izvadio kuglu iz njegovih leđa, pa ponovio udarac. Ponavljao je proces iznova i iznova. Sve dok nije osetio da je Dijego na izmaku snaga. "Ukoliko priznaš, mogu da prekinem sa ovim.", zadihano je rekao.

"Hteo sam da ubijem onu veštičju kurvu. Ona je veštica, nijedna žena ne može biti toliko lepa, osim ako nije poslata od Đavola."

Podigao je kuglu i ponovo ga besno udario. "Zar moja reč nije dovoljna?", zagrmeo je.

"Očarala Vas je, zato ne vidite."

Bacio je kuglu na pod, a onda mu prišao i povukao ga za kosu. "Usuđuješ se da kažeš da sam pod mađijama. Spremite lomači. U dvorištu.", zarežao je. Pola sata kasnije lomača je bila spremna. Dvojica muškaraca su izvukla Dijega iz podruma, a zatim ga zavezali za lomaču. Hugo je izašao poslednji, sa bakljom u ruci. Video je da su se monasi iskupili, kao i ostatak ekipe istražitelja. "Ko god ponovo pokuša da me ubije, ili prekrši moja naređenja, proći će ovako.", zasiktao je, a onda bacio baklju na seno i drva, pa se odmakao.

"Gospodine Inkvizitore, ovo je samostansko tlo, Sveto tlo, niste smeli ovde to da uradite.", starešina samostana je uplašeno rekao. "On je bio Božiji čovek..."

"Izdajice nikad nisu Božji ljudi, upamtite to. On je bio izdajica. Još gori od najgoreg ljudskog taloga."

"Ne sviđa mi se ovo što radite..."

"Ja uvek mogu da odem. Nisam ja tražio da dođem ovde, već ste Vi tražili mene.", odrešito je rekao. "Želite li da odem?"

"Ne, naravno da ne. Potrebni ste nam, ali..."

"Onda nemojte dovoditi u pitanje moje metode, oči. Ja sam se u Svetoj zemlji obučavao za ovo."

"U redu, izvinite.", starešina je promrmljao i udaljio se.

"Kad se ugasi vatra, počistite to.", Hugo je naredio, a zatim se udaljio. Došao je do svoje ćelije, a onda pao na kolena pred raspećem i počeo da se moli. Molio je za oproštaj za svoju neprimernu reakciju tog dana, kad je osetio da mu se muškost budi dok je nevina i čista devojka ležala ispod njega. Nije ona bila kriva za to, sam je. Ničim ga nije izazivala, a on je na trenutak zaboravio da se on obećao Bogu i reagovao neprilično. Ne svojom voljom, njegovo telo ga je izdalo.

Daria je, umesto kući, otišla na svoje skriveno mesto. Trebalo joj je malo vremena da dovede pod kontrolu svoj um. Znala je da će majka i baka primetiti da nešto nije u redu, a nije želela da im kaže za poslednje događaje. Znala je da će se samo još više zabrinuti, a osećala je ogromnu grižu savest što je majku već jednom slagala. Pogledala je ka samostanu i ugledala gusti oblak dima kako se podiže iz njegovog dvorišta. Duboko je uzdahnula. Iako nije bila prisutna, znala je da je Hugo već kaznio onog konjanika. Nije se potresla, stradalo je zbog tog čoveka mnogo nevinih ljudi, sad je i on došao na red. Na trenutak je poželela da svi oni tako prođu, da plate za zlo koje su nanosili nevinima, a onda se žacnula kad je shvatila da bi u tom slučaju i Hugo bio među njima. Nije to želela. Sklopila je oči i uzdahnula. Taj čovek je osvojio njenu nakolnost i poverenje, a to nije smela sebi da dozvoli. On je bio jedan od njih, on je bio taj koji je izdavao naredbe i gledao ljudsku patnju, koju je on nanosio. Bio je, ali je i bio taj koji ju je danas spasao, bio je onaj koji je uzeo pod svoju zaštitu  i jedini koji je pokušao da joj pomogne. I tome nije mogla da odoli. "Bože moj, pomozi mi.", promrmljala je, a onda se okrenula i krenula nazad ka svojoj kući.

"Gde si do sad, Daria?", majka ju je strogo upitala.

Pokazala je na bilje u svojoj platnenoj torbici. "Gospodin mi je rekao da će baki umanjiti bolove. Samo treba da ih skuvamo i damo joj da pije vodu, koja ostane kad povadimo bilje.", promrmljala je.

Majka je odmahnula glavom. "Isuviše mnogo vremena provodiš sa njim, Daria."

"Šta mogu da uradim, majko? Smem li da ga odbijem u ovoj situaciji?", tiho je upitala.

"Izvini, kćeri, u pravu si. Uplašila sam se, iz samostana kulja gust dim, a vazduh se oseća na smrt."

Slegnula je ramenima. "Možda pale bespotrebne stvari, majko. Smiri se i lezi i ja ću sad.", promrmljala je, raspremila se iza paravana, a onda se uvukla u postelju i sklopila oči, pokušavajući da pronađe svoj mir.