Trgao se i shvatio da je odavno svanulo. Pogledao je u ženu koja je spavala u njegovom zagrljaju. Njeno disanje ga je uspavalo. Prešao je pogledom po njenom telu. Još lepše je izgledalo sad na dnevnom svetlu. "Daria..."

Otvorila je oči i pogledala ga. "Žao mi je, me znam zašto sam ovoliko spavala.", promrmljala je i krenula da ustane.

Povukao je sebi i nežno je poljubio. "U redu je i ja sam se sad probudio. Slušaj, idemo u prvi grad, tu ćemo kupiti hranu i naći gde ćemo prenoćiti, pa ćemo videti gde ćemo dalje."

Klimnula je glavom, podigla se sa hladnog zemljanog poda i počela polako da se oblači. Nije bila razmažena, često su bile i gladne, ali je imala osećaj da joj je telo umrtvljeno. "Spremna sam."

Klimnuo je glavom, uhvatio je za ruku i poveo je van. Na trenutak mu je palo na pamet da se nije pomolio, ali je pogledao u nju i shvatio da mu molitva više nije potrebna, da bi osetio mir. "Idem po konja, ne izlazi dok se ne vratim."

Osmehnula mu se i klimnula glavom. Izašao je van, a ona je ostala da gleda za njim. Nije imala pojma ni gde idu, niti šta će se dalje desiti, ali se osećala sigurno uz Huga. Uskoro je bio ispred vrata, podigao je na konja, a onda i sam se popeo iza nje, zagrlio je i poterao konja dalje. Već je bilo predvečerje kad su stigli u neko malo veće mesto. Stao je kraj neke taverne, sišao sa konja, a onda spustio i nju. Uveo ju je unutra i pogledao u čoveka za šankom. "Dobro veče."

"Dobro veče, ima li u ovom gradu negde gde bih mogao da iznajmim sobu za sebe i svoju ženu?"

"Imate gore iznad kafane sobu."

Klimnuo je. "Odlično uzećemo je za noćas. Donesite oval sa mesom i vino za naš sto.", promrmljao je, a onda povukao Dariu ka stolu. "Gladna si, zar ne?", zabrinuto je upitao. Ceo dan nisu ništa jeli, a ona se ni jednom nije požalila da joj je teško, niti da je gladna.

"Malo.", prošaputala je.

Osmehnuo se i pomilovao je po ruci. "Čim večeramo idemo u sobu, sutra ćemo nastaviti putovanje."

"Gde idemo, Hugo?"

Uzdahnuo je i slegnuo ramenima. "Ne znam, ali mislim da ćemo u moj rodni grad, za početak. Dovoljno je daleko od Sevilje."

Klimnula je glavom. "Dobro."

Krčmar je doneo meso i vino ispred njih, naplatio, a onda se okrenuo i otišao. "Uzmi.", nežno je rekao i primakao joj oval. Klimnula je glavom i bez reči uzela da jede. Uzeo je i sam, ne skidajući pogled sa nje. Iako ceo dan ništa nije jela, jela je polako i odmereno. "Jesi li završila?"

Klimnula je glavom. "Jesam, hvala ti."

Ustao je, uzeo je za ruku i poveo je ka krčmaru. "Mi bismo sad da odemo u sobu."

"Želite li i kadu da vam se donese, gospodine?"

Klimnuo je glavom. "Sa toplom vodom."

"To košta još petnaest, gospodine."

Klimnuo je glavom, platio, a onda je uzeo za ruku i poveo je za krčmarom. "Nadam se da će uskoro biti."

"Vrlo brzo će biti, gospodine.", promrmljao je, okrenuo se i otišao.

Hugo je pogledao u Dariu i namrštio se. Delovala je zamišljeno i zabrinuto. "Šta je bilo, Daria?"

"To je skupo, Hugo, a ne znamo još koliko ćemo putovati. Mogli smo se okupati i na reci."

Osmehnuo se, privio je uz sebe i željno je poljubio. "Imaćemo dovoljno, nemoj da brineš.", nežno je rekao.

Klimnula je glavom. "U redu." Uskoro je krčmar sa još dvojicom ljudi uneo kadu i vodu, postavio u jednom uglu, a onda se okrenuo i otišao. Hugo je ustao, podigao je nju, a onda krenuo da joj skida haljinu. Spustila je ruke na njegove i zaustavila ga. "Prvo se ti okupaj, dok je voda topla."

Nasmejao se i odmahnuo glavom, pa nastavio da je skida. Znao je da je sa njom na pravom putu, ovaj dan mu je to pokazao. Bila je nežna, pazila je više na njega, nego na sebe. Za večerom je primetio da namerno polako jede i gleda da više ostane za njega. Skinuo ju je, pa je povukao za ruku i poveo je ka kadi. "Uđi.", tiho je rekao.

Poslušala ga je, ušla u kadu i sela. Kleknuo je i počeo polako da je pere. Drhtala je zbog njegovih nežnih dodira i uživala u svakom njegovom pogledu. Pogledom je pratio sopstvenu ruku, koja je šarala po njenom telu. Već je bio navikao na sopstvenu reakciju na njeno telo, više mu nije bila strana i uživao je u tome. Završio je, a onda je izveo iz kade, pa je osušio. "Uđi sad ti."

Klimnuo je glavom, ušao, a onda mu se približila i počela ona njega da dodiruje i pere. "Ti si tako lepa, Daria.", promuklo je rekao.

Pocrvenela je. "Hvala.", prošaputala je. Prešla je šakom po njegovom međunožju i on je duboko uzdahnuo. Izašao je iz kade, a onda je bacio na krevet i legao preko nje. Uvrzao je šaku u njenu kosu, spustio usne na njene i željno je poljubio. Spustila je šake na njegova leđa, uzvratila mu poljubac i instiktivno izdigla kukove ka njemu. Zavukao je šaku između njih, namestio ga na njen ulaz i grubo se nabio u nju. Ljubili su se, vodili ljubav i jako se držali jedno uz drugo. Uskoro su zajedno svršavali. Pao je preko nje i jako je zagrlio. "Danas sam shvatio da sam izabrao pravi put.", prošaputao je.

Pomazila ga je po kosi. "Ja sam to znala kad sam pristala da ostavim baku i mamu i krenem sa tobom.", promrmljala je, jače ga zagrlila i zaspala.

Darijina baka i majka su čule poziv da se građani okupe na trgu to jutro, pa se polako uputile tamo. Znale su da su bile pošteđene zbog Darie, pa nisu ni sumnjale da će se to promeniti kad ona ode. "Zar imamo novog sudiju?", njena majka je tiho upitala čoveka do sebe.

Klimnuo je glavom. "Da, priča se da je stari morao da ode dalje. Daria..."

"Priključila se ženskom samostanu, otišla je pre dva dana."

Klimnuo je glavom. Nastavili su sa strepnjom u očima da posmatraju javno suđenje dvema ženama. Jeza im se širila kostima, ali nisu smele da pisnu. Dva sata kasnije žene su priznale krivicu, a zatim bile i privezane za lomaču, pa je Eugen sišao sa stepenica i krenuo ka njima. Znao je ko su, viđao ih je sa Dariom na misi. "Dobar dan. Iznenađen sam što vas vidim ovde.", zajedljivo je rekao.

Obe žene su spustile glave. "Dobar dan, gospodine. Svesne smo da je to naša dužnost od kako je Daria otišla u samostan."

Pogledao ih i posprdno se nasmejao. "U samostan? To vam je ta mala veštica rekla, da je u samostanu?"

Darijina majka se usudila da podigne glavu i pogleda u njega. "Ne razumem Vas, gospodine.", tiho je rekla.

Video je da je žena iskrena i da zaista ne razume o čemu on priča. Dakle, slagala je i majku. "Daria nije otišla u samostan, ženo."

"Gde mi je dete? Preklinjem Vas, recite mi, ako znate.", zacvilela je. Osetila je zebnju oko srca, slutila je na zlo.

"Znam, otišla je sa Hugom. Začarala ga je i odvela ga sa pravog puta, u greh."

Žena ga je razgoročeno pogledala. "To je nemoguće, Daria nas nikad ne bi slagala."

Uzdahnuo je. Bilo mu je žao ove dve starice. Očigledno je da su odgajale devojku da bude časna i poštena, ali je ona krenula stranputicom. "Slagala je, ženo. Oskrnavili su i samostan i sve što su mogli. Kad sam ih uhvatio, pokušao sam i dao sam sve od sebe da Huga vratim na pravi put, ali je odabrao Dariu."

Žena je pisnula plakati. Znala je da je trebala da spreči Dariu po svaku cenu da se nalazi sa Hugom, ali joj je verovala. Na žalost, mnogo više nego Hermioninim upozorenjima. "Bože Gospode, šta je uradila.", prošaputala je sama za sebe.

"Zahvalite se samo Gospodu što mi je Hugo prijatelj, pa sam ih pustio da odu, iako su zaslužili da oboje gore na ovim lomačama."

"Hvala Vam, hvala Vam..."

Odmahnuo je glavom, okrenuo se i bez reči otišao. Baka je uzdahnula, obuhvatila ćerku oko ramena i povela je ka kući. Ona je slutila šta se dešava, ali je poput svoje kćeri odlučila da veruje Dariji. "Smiri se, kćeri, sad su oboje u Njegovim rukama. Biće kako On odluči, kad nije želela da nas sluša.", mirno je rekla.

"Kako možeš biti tako mirna, majko?", procvilela je.

Žena je uzdahnula. "Ne možemo više ništa da učinimo. Sama je izabrala svoju sudbinu, sad možemo samo da Mu se molimo i oslonimo se na Njegovu milost. Da im oprosti greh koji čine.", tiho je rekla.

Starešina samostana je stajao ispred vrata i čekao Eugena. "Gospodine..."

"Recite?"

"Stiglo je pismo Svete stolice za gospodina Huga, šta da radim sa njim?"

Eugen je uzdahnuo. "Dajte ga meni. Izvinite... Ovaj koji ga je doneo, da li je još tu?"

"Da, gospodine, čeka u kuhinji."

Klimnuo je glavom i uputio se ka kuhinji. "Dobar dan."

"Gospodin Hugo?"

Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. "Ne, ja sam Eugen, njegov zamenik. Da li Sveta stolica očekuje odgovor?"

"Da, gospodine."

Klimnuo je glavom i dobro odmerio čoveka. "U redu, okrepite se i ostanite ovde da prenoćite, znam koliko ste dug put prešli, pa ćete sutra odneti odgovor.", promrmljao je.

"Zahvalan sam Vam."

Eugen je klimnuo glavom i uputio se ka svojoj ćeliji. Ušao je unutra, seo i otvorio zavijeni pergament sa pečatom Svete stolice. Dugo je sedeo zamišljen, nakon što ga je pročitao. Imao je dva izbora, da im napiše šta je Hugo uradio, ili da im napiše pismo u Hugovo ime i tako pokuša da prikrije njegov odlazak. Duboko je uzdahnuo, a onda uzeo pergament i počeo da piše. Nije mogao da preuzme taj greh na sebe i slaže Sveta lica, čak ni zbog Huga. Na kraju, ovo pismo će putovati mesecima, pre nego što stigne do Pape, pa će dati vremena Hugu da nestane. Sam je izabrao svoj put, pa tako i svoju sudbinu, onog trenutka kad je odlučio da se prepusti primitivnim nagonima i osećanjima prema onoj veštici. Završio je, a onda se uputio ka ćeliji pismonoše. Pokucao je na drvena vrata i ovaj ih je uskoro otvorio. "Odgovor za Svetu stolicu.", rekao je i pružio mu pergament.

Klimnuo je i uzeo ga. "Krenuću ranom zorom."

"U redu.", promrmljao je, okrenuo se i vratio se u svoju ćeliju. Zatim je kleknuo, sklopio ruke i počeo da se moli.