"Gde si ti do sada, dete? Zašto plačeš?", baka ju je uplašeno upitala.

"Spalili su Deboru na lomači malopre.", procvilela je.

Stara žena je uzdahnula, povukla je da sedne kraj nje, a onda je zagrlila. "Smiri se, Daira. Zašto si ostala to da gledaš?"

"Nepažnjom sam izletela ispred Inkvizitora. Rekao je da će od sutra biti obavezno za sve nas da prisustvujemo javnim pogubljenjima, a da je za mene obavezno od danas. Sutra moram ostati u samostanu nakon mise."

Žena se namrštila. Išle su redovno na misu, ali nijedna od njih nikada nije ostajala duže od toga u samostanu. "Zašto?"

"Želi da mi pokaže pravi put i zašto je dobro to što rade. Nisam smela da ga odbijem, bako."

"Znam da nisi smela, Daria, ali mi se to ni malo ne dopada.", zabrinuto je rekla.

"Ni meni, ali moram, bako."

Klimnula je glavom, a onda ustala i zagledala se kroz mali prozor kućice. Osećala se bespomoćno, jer nije mogla da zaštiti svoju unuku od ovog nadolazećeg zla. "U redu. Slušaj me, Daria, moraš biti mudra i nikako ne smeš biti brzopleta. Takođe moraš biti ponizna pred njima, Daria."

"Bako..."

"Moraš! Shvati da i za sitnicu mogu da te optuže i da prođeš kao Debora. Poslušaj me, molim te."

Uzdahnula je i klimnula glavom. "U redu, obećavam.", prošaputala je.

Sledeće jutro su se kao i obično njih tri našle na misi. Čim je ušla videla je Huga kako stoji iza sveštenika. Sve vreme mise je držala spuštenu glavu i predano se molila, iako to nije zaista osećala. Ne nakon scene od juče. Celu tu noć je imala košmare, sanjala je kako umesto Dolores ona gori na lomači, dok je Hugo gleda u oči i viče da je veštica zaslužila ono što je dobila. Hugo je budno motrio na sve okupljene, a onda mu je pogled pao na Dariu. Podsetila ga je na njega samog. Delovala je tako udubljeno u svojoj molitvi, da je bio siguran da nije svesna ljudi oko sebe. Uskoro se misa završila i Hugo je istupio napred. "Dobar dan. Ja sam Hugo, od juče sam sudija u ovom gradu. Od danas, svi koji rade protiv Svete stolice, kao i protiv našeg Stvoritelja, biće kažnjavani na najsurovije načine. Kazna za najteže zločine protiv Boga, biće smrt. I svako dalje kažnjavanje biće javno i svi ste dužni da se okupite na trgu, kada vam obavest stigne. Svako ko je nevin, nema razloga za strah.", mirno je rekao, pa prešao hladnim pogledom po svima njima. Zadovoljno je primetio da je ostavio veoma jak utisak na okupljeni narod. "Možete se udaljiti."

Svi su krenuli da se razilaze, osim Darie. Stajala je u ćošku spuštene glave i čekala ga. "Dobar dan.", promrmljala je, kad se našao ispred nje.

"Dobar dan, Daria. Podigni glavu, nema potrebe da je spuštaš ispred mene. Ja nisam ni papa, ni Bog."

Podigla je glavu i pogledala ga direktno u oči. "U redu."

Pokazao joj je rukom da pođe za njim, što je ona bez pogovora učinila. Izveo ju je u vrt i pogledao je ispod oka. "Sviđa ti se?"

Bila je očarana. Nikad nije bila u ovom delu samostana. "Da, izgleda...", krenula je i zastala.

Izvio je obrvu. "Kako?"

"Kao rajski vrt. Nemojte to shvatiti kao svetogrđe, samo..."

I tada je prvi put shvatila da je i on čovek, kad se nasmejao. "Moram da priznam da je to bila i moja prva pomisao. Šta misliš, zašto nam je Bog dao sve ovo?", upitao je i pokazao rukom oko sebe.

"Da bismo videli njegovu dobrotu."

Pogledao ju je. "Dobrotu?"

"Da."

"Slobodno reci šta misliš."

Uzdahnula je. Plašila ga se i plašila se da ne kaže nešto što bi je odvelo na lomaču. "Da, dobrotu. Dao nam je svu ovu lepotu, kako bi napravio suprotnost svemu onom ružnom.", promrmljala je.

"Zanimljivo razmišljanje."

Pogledala ga je ispod oka i sa olakšanjem shvatila da ga nije naljutila. "Smem li i ja Vas nešto da pitam."

Klimnuo je glavom. "Pitaj."

"Šta Vi mislite, zašto nam je dao sve to?"

Skrenuo je sa staze i kleknuo kraj neke biljke. "Ovo je lekovita biljka. Od nje se napravi melem, koji se stavlja na rane, kako bi se sprečila infekcija. Ova ovde, od njenog korena se kuva napitak, leči kašalj... Mogao bih da ti pričam satima o svakoj od ovih biljaka, ali mislim da si shvatila na šta mislim."

"Dao nam ih je da pomoću njih izlečimo naše telo."

Klimnuo je. "Da. Nije nam ih dao samo da bi bile lepe našem oku. Naravno, nisu sve ni lekovite, postoje neke koje su mnogo otrovne. Njih uklanjamo iz svog vrta, jer se one toliko dobro kamufliraju, da čovek lako može da ih pomeša i otruje se."

Imala je osećaj da želi da joj nešto poruči kroz ovo predavanje o biljkama. "Kao i duše?"

Izvio je obrvu. "Objasni mi to."

"Postoje duše koje su lekovite, kao i one zatrovane. Vi otklanjate zatrovane duše, da ne bi otrovale druge."

Osmehnuo se. "Upravo tako. Brzo shvataš."

Uzdahnula je. Kroz glavu joj je prošla misao da bi to trebalo da bude Božiji posao, ali nije imala hrabrosti da je kaže naglas. "Samo želim da shvatim.", promrmljala je.

"Misliš da to nije ispravno?"

"Ne, ne dovodim u pitanje odluke Svete stolice."

Prevrnuo je očima. "U redu je sumnjati, Daria."

"Vi nikad niste sumnjali?"

"Ne, ali sam ja ceo život proveo u ovakvom samostanu. Ti nisi. Mlada si, nevina i naivna duša, zbog toga želim da sprečim da te neko zavede na pogrešni put, tako što ću ti pokazati zašto je sve ovo potrebno."

Klimnula je glavom. "Hvala Vam."

"Dođi.", promrmljao je, ustao i poveo je dalje. Proveo ju je kroz neka vrata, dohvatio baklju i krenuo da se spušta niz stepenice. U jednom trenutku se poskliznula, krenula da pada, ali je nekako uspeo da je uhvati i spreči njen pad niz strme stepenice.

"Oprostite, molim Vas. Zaista nisam namerno.", promucala je.

Gledao ju je raširenih očiju. Nikad do sad nije osetio dodir tela drugog ljudskog bića i bio je šokiran. Trebalo mu je par trenutaka da se povrati. "U redu je. Polako, veoma su strme.", promrmljao je i pustio je.

Klimnula je glavom i nastavila polako da kaska za njim. Činilo joj se da i dalje oseća njegovu ruku oko sebe. Nikad je ni jedan muškarac nije dotakao i bila je pomalo zbunjena i zatečena sa onim što je osetila prilikom tog dodira. Uskoro su sišli niz stepenice i našli se u onom istom podumru odakle su juče izveli Deboru. Jedva je zadržala vrisak, koji joj je zamalo pobegao iz grla. "Ovo su..."

"Sprave za pročišćenje, Daria."

Progutala je, na koju god da joj je pogled pao, delovala je jezivije od predhodne. "Zar pročišćenje ne može da se napravi na neki drugi način?"

Slegnuo je ramenima. "Zavisi od težine trovanja. Priđi.", promrmljao je i stao kraj neke visoke, metalne kutije. Otvorio ju je i ona je šokirano shvatila da je iznutra sa svih strana obložena šiljcima. "Ova se najviše koristi za Jeretike."

"Koji je njihov greh?", upitala je. Nije znala značenje te reči, iako ju je često čula. Kroz glavu su joj prolazile stravične slike raznih zločina, čim su zaslužili ovakvu muku.

"Jeretici su užasni ljudi, Daria. Blate crkvu, veru, kao i samog Boga. Ismevaju ga."

Zagrizla je usnicu. "Oni ne veruju u Njega?"

"Veruju, ali ga ismevaju svojom iskrivljenom verom."

Podigla je ruku i krenula da je spusti na šiljke, ali ju je uhvatio za ruku i sklonio je. Dodir kože o kožu je izazvao potres u njegovom biću i brzo je sklonio ruku. "Veoma su oštri, ne diraj ih."

Klimnula je glavom, pa brzo prebacila pogled na drugu spravu. Namrštila se, prišla i klekla ispred nje. "Šta je ovo?"

Uzdahnuo je. "To se koristi za one žene koje opšte sa Nečastivim, kao i za muškarce koji isto to rade sa drugim muškarcima."

Zbunjeno ga je pogledala. "Ne razumem Vas."

Oamehnuo se. "Drago mi je da to čujem, to samo dokazuje moje mišljenje da nisi zatrovana. Da li si ikada poželela da napustiš prost svet i pridružiš se nekom ženskom samostanu?"

Uzdahnula je i odmahnula glavom. "Ne. Mislim, volela bih da služim Bogu, ali ne bih mogla da napustim baku i majku. Imaju samo mene i..."

"Razumem. To je u redu, ko poštuje oca svoga i majku, poštuje i Boga. Nemaš oca?"

"Umro je dva dana pre mog rođenja."

Klimnuo je glavom. "Otišao je svom Stvoritelju."

Ustala je. "Šta je tamo?", upitala je i prstom pokazala na tamni prolaz.

"Dođi da vidiš.", promrmljao je i uputio se tamo. Stresla se kad su ušli. Sa obe strane uzanog hodnika su se nalazila drvena vrata, sa malim otvorom na njima. Otklonio je drvenu gredu koja je stajala preko vrata, otvorio ih, pa prineo baklju unutra.

Zapljusnuo ju je jak smrad mokraće i izmeta i malo je falilo da povrati. Pogledala je unutra i tiho vrisnula. Mršava, izmučena prikaza je čučala u ćošku ćelije, dok je rukom prikrivala oči, kako bi ih zaštitila od iznenadnog prodora svetlosti. "Bože..."

"Optužen je za jeres. Pogledaj ga, Daria, ne može čak ni malo svetlosti da podnese."

Ćutala je. Nije znala šta bi rekla. "Koliko je dugo ovde?"

"Godinu dana, čeka suđenje, koje će se održati sutra. U ovom gradu niste imali sudiju.", mirno je rekao, a onda zatvorio vrata i vratio gredu nazad. "Vidim da ti nije dobro, izaći ćemo.", promumlao je.

"Ima li ih još ovde?"

"Još jedan muškarac. Za dva dana će biti ovde istražitelji, tako da verujem da će uskoro sve tamnice biti pune. Da li ti znaš možda ko su ti ljudi, koji su opasni za naše društvo?"

Progutala je veliku knedlu, za koju je mislila da će je udaviti, knedlu straha. "Baka, majka i ja smo izolovane tamo, videli ste. U grad dolazim kako bih prodala namirnice koje mi proizvedemo, ali ne pričam ni sa kim. Ja Vam ne mogu biti od pomoći, žao mi je."

Nasmejao se. "Samo sam pitao, Daria. Taj doktor..."

"On ima dozvolu Crkve za to, gospodine."

"Da znam, ali... Čime leči?"

Slegnula je ramenima. "Melemima i napitcima, koje mu je odobrila Crkva."

Klimnuo je glavom. Najzad su se našli van i Daria je duboko udahnula vazduh. Imala je osećaj kao da se upravo vratilla iz Pakla. Pogledala je u Huga. "Mnogo je lepše biti ovde, nego dole, zar ne?"

Klimnula je glavom. "Da, mislila sam da se Vama sviđa dole.", promrmljala je.

Uzdahnuo je. "Ne, Daria, ne sviđa mi se. Nikome se ne sviđa, ali je neophodno, objasnio sam ti već zašto. Razumećeš vremenom. Sutra će se održati javno suđenje, tamo na trgu, obavezno je da budeš prisutna, kao i svi ostali."

Imala je veoma veliku želju da pobegne iz tog samostana, od tog čoveka, kao i od ovog grada, ali nije mogla da ostavi baku i majku, a obe su joj dale do znanja da one otići neće. "Majka i baka su mi bolesne, da li one moraju biti prisutne? Znate, jedva i do samostana dođu, ali smatraju da je misa njihova dužnost."

Video je te dve žene kraj Darije jutros, jedva su se kretale, a isto su mu delovale kao veoma pobožne i obuzete molitvom, kao i Daria. "U redu, one ne moraju, ali tvoja će dužnost biti da im preneseš ono što se desi na trgu."

"U redu."

"Vreme je da kreneš kući, daleko je od samostana, a noć ovde nije sigurna. Bar po rečima našeg starešine."

"Hvala Vam.", promrmljala je i mirnim korakom krenula ka kapiji samostana. Izašla je van, a onda pojurila koliko je nose. Što dalje od tog mesta, što dalje od čoveka koji je mučio i lovio ljude koje je poznavala i koji ništa loše nisu uradili. Prepoznala je i onog čoveka u podrumu. Često je kupovao kod nje, uvek je bio dobar prema njoj, ponekad bi joj čak i ostavljao sitniš. Sve do sad nije ni primetila da više ne dolazi, a sad je shvatila i zašto. Nije verovala u ono što je Hugo govorio, nikad joj se ništa loše nije desilo u ovom gradu. Niti bilo kome drugom, sve dok on nije došao.