Nedelju dana kasnije...

Sophia:I dalje ne mogu da verujem da je kraj škole!
Sophia je toliko srećna zbog toga da mi je danas to rekla 100 puta.Inače,ona je veoma dobar učenik u školi.
Adelaide:Da znam,i ja...Nego ajmo da se spakujemo i izadjemo.
Sophia:U redu...
Spakovale smo naše stvari u naše rančeve i pošle.Ponovo smo prolazile hodnikom,a onda sam primetila kazalju koja se počela pomerati bez prestanka,ali je odmah stala...
Adelaide:Sophia,pogledaj kazaljku na satu!
Sophia:Gde?Normalno ide...
Osećala sam se kao neka glupača,videla sam da se pomerala veoma brzo...
Adelaide:Nema veze onda...krenimo.
Izašle smo iz škole i sada smo na putu ka našim kućama.
Pitala sam je za proveru šta imamo za domaći a onda smo se i dogovorile da se danas šetamo u našoj omiljenoj šumi.Tu dolazimo još kao male,i tu smo se i upoznale.Ne sećam se kakvo je bilo slavlje tada,igrala sam se tamo i onda srela nju.Od tada stalno dolazimo tamo i plašimo jednu drugu.
Adelaide:Hej,razgovarala sam sa ocem o onome pre nedelju dana...
Sophia:I?Jel se ljutio?
Adelaide:Jeste,prvo smo pričali mirno a onda se malo naljutio.Stvarno su postojali i čak su ubili mog deku...
Znam i da knjiga nije bačena,ali mi je ne da.Nešto tu nije u redu.
Sophia:Meni to zvuči zanimljivo,mogle bi smo da saznamo nešto,ali je previše opasno.
Adelaide:Znam,ali šta ako i dalje postoje,šta ako nas ponovo napadnu?Ne verujem da će toga biti,ali ipak,ovo nije za šalu...