"Oh, u kakvu je nevolju opet upao mali Bandit?"

Mumlao je Džordž dok je ulazio u bolničko krilo, dolazeći do Fredovog kreveta, i sedajući pored njega.

"Heeej taataa...."

"Da preskočimo pozdrave, i pređi na stvar."

"Ok...Paa...Išao sam na herbologiju sa Džejmsom...i...video sam baš primamljive bobice....i...."

"I pojeo si ih."

"Daaaa...Nisi....ljut na mene?"

"Ne Fred, nisam ljut.Naprotiv: razočaran sam.Od svih mogućih načina da izbegneš nastavu: ti odlučiš da pojedeš neke plave bobice koje će ti stvoriti plave fleke na rukama."

"Šta?"

Zbunjeno upita Fred, koji je očekivao da će Džordž vikati na njega.

"Ozbiljno? Stvarno, Fred, mislio sam da umeš bolje od toga..."

"Ehhh..."

Vrata su polako počela da se otvaraju, i kroz njih je provirila Elenina glava.

"...Mislim: Nije da si....nije da si toliko loš...ali...stvarno sam mislio da možeš bo-"

Džordža je u sred rečenice prekinula Elena koja je, ne toliko daleko iza njih stajala.

"Ošamuti!"

Uzviknula je, a Džordž je onesvećen pao na pod.Elena je dala znak Džejmsu, Albusu i Fredu koji su odvukli Džordža u ostavu za metle.

"Ok...."

Mumlala je Elena sebi, vadeći iz torbe raskošnu, belu ružu.Vrhom trna je prevukla preko Džordžovog prsta, pusteći da mu poteče krv.Zatim, drhtavim rukama je ružom dotakla Džordžovu krv, a ona je upila u svoje latice, koje su sada bile crne kao mrak.

"Dobro, sada, moramo da se teleportujemo do Fredovog 2. groba.Frede, ti ćeš nas odvesti tamo zajedno sa Džordžom."

Reče Elena, nežno i polako stavljajući ružu u torbu.

"Šta? Zašto ja?!"

"Zato što ti jedini znaš gde je njegov grob! Barem mislim..."

Fred prevrnu očima, a zatim spusti jednu ruku na Džordžovo rame, a drugu je pružio Džejmsu, i tako su se svi povezali i teleportovali. Sada su bili na groblju koje je bilo puno drveća i grmlja.Nebo koje se jedva videlo od gustih, golih grana drveća, bilo je prekriveno sivim oblacima, a oni su prekrivali usnulo Sunce koje je tonulo u horizont.Ispred njih, je, obavijen lozom, ležao je grob Freda Vizlija.

Sam pogled ubija od jeze, a tek kada budemo morali da iskopamo grob...

Misao se motala po njihovim glavama.Elena se prva pomerila, izvukavši štapić, spremna da izgovori čini.

"Moramo ovo da uradimo.Za Vizlijeve."

Elena je probila jezivu tišinu.

"Za Vizlijeve."

Ponovili su ostali.Jednim zamahom štapića, grob je počeo da se pomera, ne bi li na kraju otkrio kovčeg, koji je Elena magijom izvadila iz duboke rupe. Kovčeg se otvorio i, ukazao hladno, ali čitavo telo Freda Vizlija.Telo je bilo začarano Trajnom čini, tako da nije moglo istruliti.Onaj zadnji, prepoznatljivi osmeh je i dalje zaleđen bio na njegovom licu.Izvadivši Život Smrti iz torbe, Elena je drhtavim rukama postavila na Fredovo srce.

Nekoliko trenutaka se ništa nije dešavalo, a zatim je ruža postajala sve svetlija, prelazeći iz crne boje u tamno- sivu, iz tamno-sive u svetlo-sivu, a iz sive, u čisto belu.Moglo se videti pevi znaci života u telu koje je tako dugo vremena bilo hladno i beživotno.Naposletku, Fred je počeo da otvara i zatvara oči, ne bi li ih napokon otvorio.

"Striče?"

Još malo, i bliži se kraj ove priče.
"Ova priča nema kraj", neko od vas bi pomislio.Znam da znaš o čemu pričam, Jelena05gpw, hahahah, šalim se.😂😂😆💛
Voli tebe i sve ostale

-FireFenix7