Rikon Stark

Hladan jutarnji vazduh ga je probudio. Osetio je da mu se gola koža ježi od oštrine vazduha koja je lebdela u prostoriji. Još uvek je bilo jako rano. Otvorio je oči i rukom ih je protrljao. Svetlost se probijala kroz pukotine zatvorenog prozora i osvetljavala mračnu kamenu prostoriju. Vatra u kaminu se već odavno ugasila.
Uspravio se u sedeći položaj i protegao se. Svojim snažnim rukama se odgurnuo i iskočio iz kreveta, a njegova visoka figura zauzela je prostor kao senka velikog hrasta. Imao je sedamnaest godina. Duga smeđa kosa padala mu je u talasima na ramena, u suprotnosti sa njegovom oštrom, gotovo krivudavom vilicom, koja je izdala mladog muškarca prepunog snage, ali i unutrašnje potištenosti. Imao je teške ruke, navikle na mač, ali i lepo, svetlo lice. Njegove oči su tamne i duboke
Podigao je svoje pantalone sa poda i navukao ih na sebe.

Došao je do prozora i video da je tanak sloj snega napadao u dvorište zamka.
Čuo je lupanje na vratima.

- Uđi! - poviknuo je i protrljao dlanove da ih zagrje.

Jedan od stražara uđe u njegovu sobu i pokloni se.
- Moj gospodaru... Vaš otac Vas traži.. reako je da hitno dođete.. -

Zapitao se šta li je to toliko važno da ga zove ovako rano.
- Dolazim... -

Iako je bilo proleće, zima na Severu Vesterosa vlada čitave godine.
Kameni zamak Zimovrel se izdizao na samom vrhu visokoog brda. Bio je veliki i veličanstven. Dostojan gospodara Severnih zemalja.

Rikon je ušao u veliku prostoriju za sastanke. Njegov otac, lord Viliam Stark i kapetan njegove vojske su već odavno bili budni. Viliam je imao neobično ozbiljan izraz lica. Rikon je odmah shvatio da nešto nije u redu. U njegovoj ruci je video papir.. pismo... Zapitao se od koga je?

- Oče - Rikon mu se pokloni
- Tražio si me -

Rikon razmeni poglede sa kapetanom i jedan drugom klimnu glavom da se pozdrave. Rikon stane za sto, preko puta oca.

- Gavran je jutros doleteo i doneo pismo sa juga, iz Kraljeve Luke.. - odgovori mu otac pa pogne glavom i zgužva papir u ruci. Na licu mu se čitao bes pomešan sa tugom.
- Moj brat, a tvoj stric... Brendan je osuđen na smrt. -

Čuvši to, Rikon oseti da mu je srce zadrhtalo.
- Šta to pričaš, oče? -

- Istina je.. - potvrdi kapetan Edmund
- Kralj Dejmon Targarijen mu je lično odrubio glavu svojim mačem -

- Dejmon Crna Vatra - ponovi lord Viliam stežući vilicu. - Neka nam Bogovi pomognu ako se taj čovek dugo zadrži na gvozdenom prestolu -

Rikonu je lice odjednom prebledelo...
- Zašto? - upita mladić. - Zašto su ubili strica Brendana? -

- Optužen je za ubistvo princa od Dorne. Navodno su pronašli njegov nož kraj tela Mejlora Martela. -
Odgovori mu otac - Čak mu nisu dozvolili suđenje... -

- Nemoguće... Moj stric to nikada ne bi uradio -

- Naravno da ne bi! -
Viliam besnito lupi šakom o sto i uspravi se - Neko mu je podmetnuo! -

Rikon je voleo svog strica. Zadržavao je suze i stezao vilicu dok su mu kroz glavu prolazila sećanja na trenutke koje su provodili zajedno, pre nego što je otišao u Kraljevu Luku da služi kralja Viserisa.
- Ovo ne sme ovako da prođe... -

- Naravno da ne sme... -
Lord Viliam Stark isuče svoj mač i pogleda u kapetana
- Taj uzurpator će platiti jer mi je oduzeo brata... Neka sebe naziva kraljem koliko god hoće... Ja ga neću priznati za kralja! Okupićemo vojsku naših severnjaka i otići pred kapije Kraljeve Luke da tražimo pravdu! Sever pamti! -

Ariana Martel

Na samom jugu Vesterosa, preko Dornskog mora, leži zemlja prekrivena peskom i obasjana Suncem; Kraljevina Dorna.

Na obali mora izdiže se grad, Sunčevo koplje... Za njega kažu da je grad Sunca i senki, gde Sunce bije gnevno kao stotinu leta, a noć nosi hladnoću drevnih tajni. Njegovi zidovi, crveni i zlatni, uzdižu se iz zemlje kao da su rođeni iz samog pustinjskog srca. Zamak je okrunjen oštrim tornjevima. Sija u dnevnom svetlu, bacajući duge senke pod kojima hodaju trgovci, ratnici i plemići, pod budnim očima stražarskih kipova grada, tihih čuvara.

Ulice kucaju ritmom zemlje koja ne poznaje proleće ni jesen već samo užareno leto i kratko olakšanje u hladnom dahu zime. Miris soli i začina se širi iz luke, mešajući se s teškom mirisnom notom toplih vetrova. Sunčeva svetlost se odbija od zlatnih kupola i lakiranih krovova, dok ispod njih ljudi teku poput vode. Dornjani su narod tamne kože, ponosni, ukrašeni u najsjanije boje, kao da ih je samo Sunce poljubilo.

Na jednom od terena za borbe, pod okriljem visokih kula palate, odvijala se borba.
Sunce je u svom zalasku bacalo svoje poslednje zrake na peščano polje po kome su plesali muškarac i devojka.
Njihova borba je podsećala na ples.

Muškarac je bio visok i snažan... Svaki pokret je odavao njegovu snagu. Kratka crna kosa mu je lepršala dok je mač prelazio kroz vazduh. Njegova tamna koža svedočila je o dugim danima koje je predvodio na suncu. Imao je crne kestenjaste oči i guste crne brkove. Nije imao više od trideset godina.
Njegovi udarci bili su teški, precizni, kao gromovi. Svaki zamah mačem nosio je težinu njegovih godina i iskustva. Delovao je kao stena koja se sručila na reku, želeći da je slomi, da je savlada.

Devojka, s druge strane, bila je čista suprotnost, ali ne manje opasna. Njena silueta bila je graciozna, pokreti fluidni kao voda. Tek što je napunila dvadeset godina. Duga i tamna kovrdžava kosa padala joj je niz leđa, bujna, u pokretu se prelamajući u valovima.. Njena lepota je bila gruba. Imala je grube crte lica mala usta, oštar nos i bratove crne oči.
Koristila je koplje.
Gracioznost njenog stava je u kontrastu sa snažnim napadima njenog brata, ali njena žilavost i hrabrost je bila jednaka njegovoj.
Koplje je isijavalo u sunčanoj svetlosti, prelamajući se kroz vazduh sa neverovatnom brzinom.

Između njih je bilo poverenja, tihog, gotovo nevidljivog. On je znao da ona neće uzvratiti udarac ako ne mora, a ona je znala da je on nikada ne bi ozbiljno povredio i ako je mogao. To je bila vežba, ali vežba koja nosi duboko značenje; testiranje snage, ali i uma. Svaki pokret, svaki udarac, bio je razgovor.

- Prinče Diego, princezo Ariana! -
Njihov trening je prekinuo jedan od sluga. Prišao im je i poklonio im se, a zatim im se ljubazno obratio.
- Oprostite... Vaš otac, kralj Anagan vas poziva. -

Diego vrati svoj mač u koricu i pogleda u sestru.
Ona prevrne očima pa prekrsti ruke.
- Umalo da te pobedim - našalila se Arijana

Diego se nasmeje - Imao sam sreće što nas je otac prekinuo - odgovori joj sarkastično.

Kralj Anagan Martel, stajao je na balkonu i gledao u zalazak Sunca.
To je stariji čovek prosečne visine, iako je njegov izgled oblikovan njegovim slabostima. Njegova koža je tamna, poput većine Dornijaca, sa preplanulim tenom tipičnim za ovaj region. Lice mu je isušeno od bolesti.
Oslanjao se na štaku, krećući se polako i pažljivo. Njegov hod odražava njegovu fizičku slabost, ali to je u kontrastu sa njegovom mentalnom snagom.
Anaganova kosa je tamna, ali već je počela da sedi, kao i njegova brada, što doprinosi njegovom dostojanstvenom izgledu.

- Oče.. -
Diego i Ariana stanu pred njega
- Tražio si nas -
Još uvek su bili zadihani i znojavi od napornog treninga.

Mogli su da vide nekakvu tugu i bol u njegovim očima. Danas je njegov izraz lica bio drugačiji nego obično.
Okrenuo se ka njima i uspravi glavu.

- Stigle su vesti iz Kraljeve Luke... Vaš brat Mejlor je ubijen! -

Diego i Ariana se pogledaju. Nisu verovali u ono što čuju.

Diego jedva uspe da izgovori jednu jedinu reč iz usta - Nemoguće - promumla sebi u bradu

- Šta to pričaš, oče? - upita ga Ariana, drhtavim glasom.

Otac stane pred njih pa položi desnu ruku na Arianino rame a levu na Diega
- Istina je... -

Ariani su istog časa suze krenule da klize niz obraze.
Diego je pokušavao da ostane miran. Tihim glasom se obratio ocu:
- Kako se to desilo? -

- U pismu piše da su ga optužili da je otrovao kralja Viserisa i bacili u tamnicu.... Kasnije ga je neko izbo nožem. Nađen je mrtav u svojoj ćeliji -

Njih dvoje nisu verovali u ono što im je otac govorio
- Nemoguće - reče Ariana drhtavim glasom - Mejlor to nikada ne bi učinio... -

- Prokleti Targarijeni! - psovao je Diego stežući vilicu
- Podmetnuli su mu... Ubili su ga da bi se osvetili našoj porodici! -

- Naravno da je tako, deco moja! -
Kralj više nije mogao da suzdržava suze.

Princ je nastavljao da psuje i kune iz sveg glasa - Platiće za ovo! -

- Tako je! - složila se princeza.

Diego pogleda u kralja i uhvati se za svoj mač.
- Moramo da okupimo vojsku, oče! Ovaj zločin ne sme da prođe nekažnjeno! -

Ariana se uspravi - Brat je u pravu! Lično ću isčupati srce tom nečasnom kralju -

- Ja sam suviše star i bolestan da bih vodio rat sa Dejmonom Targarijenom... -
Anagan slegne ramenima
- Ako ćemo da idemo u rat, Dornjani zaslužuju da ih vodi neko sposobniji od mene! -

Ariana skrene pogled ka bratu.
Diego nije razumeo šta otac pokušava da mu kaže.

- Od sada, moja kruna i presto pripadaju tebi, sine! Ti ćeš voditi naš narod u bitkama koje dolaze -

Šiera

Dok je gledala u zalazak sunca na balkonu, rukom je masirala svoj stomak. Osećala je dete koje je raslo u njoj.
Smešila se i šaputala sebi u bradu - Moj sin... Moj princ - kao da je znala da će na svet roditi muško dete.. osećala je to.

Poslednji zraci sunca obasjavali su njenu belu kosu koja je sijala poput srebra.
Nosila je lagano svilenu spavaćicu svetlo žute boje.

- Moja kraljice... -
Njeno razmišljanje prekine poznati ženski glas. Bio je to blag i smiren glas starice.

Polako je okrenula ka njoj
- Lejdi Olena... Stigli ste -
Šiera joj uputi osmeh.. onaj lažni osmeh koji bi trebalo da ubedi sagovornika da joj je drago što ga vidi.

Olena je umela da prepozna laž bolje od svih, pa tako i ona uputi njoj još jedan lažni osmeh
- Tražili ste me.. -

- Tako je... Želala sma da popričamo -

Olena joj se približi i primeti da se Šiera pridržava za stomak.
Kada kraljica shvati da je starica odmerava, ona pomeri ruku.

- U kom ste mesecu? - upitala ju je bez ustručavanja.

Šiera je bila iznenađena njenim pitanjem.
- Kako znate da sam trudna? -

Starica se nasmeje.
- Imam dovoljno godina da prepoznam takve stvari -
Zatim prisloni ruke na balkon i udahne malo svežeh vazduha.
- Poslednji put kada smo razgovarale, bila ste princeza, a sada ste kraljica... Brzo napredujete.. - našali se

Šiera nije volela da neko zbija šale na njen račun. Lice joj se uozbilji.
- Vi mi izgledate mlađe nego prošlog puta- odgovori joj sarkastično n ašta se Olena nasmeje

- Smem li da znam koji je razlog Vašeg poziva, moja kraljice -

- Bolje da odmah pređemo na stvar... - složi se ona
- Videla sam da je na velikom turniru, moj mlađi brat, princ Ogron zatražio venac od Vaše unuke... -

- Da... - klimne glavom pa uspravi pogled
- Moja unuka je najlepši cvet naše kuće... Ne čudi me da se dopala mladom princu -

- Zaista jeste... Vidi se da će se sa godinama razviti u pravu lepoticu. Dostojnu jednog princa.. -

Ona podigne obrvu i napravi blagi osmeh. Čula je tačno ono što je želela da čuje
- Kako to mislite, kraljice? -

Šiera je uhvati za ruku. Mogla se osetiti razlika između Olenine tople i meke šake i kraljičinih hladnih prstiju. Kao da je ta hladnoća dopirala pravo iz njenog srca.
- Mislim da bi brak između vaše unuke Valerije i mog brata bio dobar za učvršćivanje saveza između gospodara Hvata i kraljevske porodice. -

- I ja to mislim - složi se Olena.

. . . . . . . . .
Kraj 6. Dela. Nadam se da Vam se dopao. Pišite utiske 🩷