Regar

Sunce još uvek nije izašlo. Regar je posmatrao svog malog brata. Konačno je zaspao. Celu noć nakon sahrane je plakao za majkom.. toliko da niko nije mogao da ga smiri... Bio je iscrpljen. Na kraju je zaspao u Regarovom naručju, pa ga je on odneo u svoju sobu. Posmatrao je malog Derona neko vreme, a onda duboko uzdahnu i polako izašao iz sobe, zatvorivši vrata za sobom.

Došao je pred odaje svog oca, gde je sreo starog ser Baristona, njegovog vernog slugu i saputnika.

- Prinče... - obrati mu se Bariston, tiho - Da li je Vaš brat zaspao... -

- Jedva - odgovori mu kroz izdah, pa se rukom počeše po svojoj zlatnoj kosi. - Da li je moj otac unutra? -

- Naredio je da ga niko ne dira.. - odgovori mu stari Bariston.

- Opet pije? - upita ga Regar, ali mu on ne odgovori, već samo slegne ramenima. - Da li je oduvek bio ovakav? -

- Nipošto, moj prinče... - tvrdio je Bariston. - Poznajem Vašeg oca odkako je bio Vaših godina... Tada je mnogo podsećao na Vas. Bio je pun života i radosti...Važio je za najboljeg viteza u Vesterosu. Zvali su ga "Bejlor Zmajev Vitez"... Spasao je život lordu Davidu Dejnu, kada su ga Dornjani napali... Svako ko ga je poznavao, bio je zadivljen njime... ali poslednjih godina se odao alkoholu. Pogotovo odkada mu je princ Dejmon u borbi odsekao levu ruku... vi ste tada bili jako mali... Mislim da nikada nije prežalio to što su mu kao dečaku oteli Gvozdeni presto. -

- Moram da razgovaram sa njim - Regar krupnim koracima dođe do vrata i uđe u prostoriju.
Zatekao je svog oca kako sedi kraj kamina, sa čašom vina i plače. Bio je to prvi put da ga vidi da plače. Nije znao kako da reaguje.

- Oče..- obrati mu se, ali Bejlor nije podizao glavu. Skrenuo je pogled, da ga sin ne gleda takvog.
Regar nije bio ljut na svog oca. Razumeo ga je... i ako nikada nije pokazivao emocije, voleo je njegovu majku.. i njena smrt ga je sigurno slomila. Izgubio je toliko toga u životu i sada su on i njegov brat sve što mu je ostalo.
- Hteo sam da te pitam da me sutra gledaš dok treniram... - Regar ga upita, glasom punim vedrine i optimizma, od koga se Bejlor ježio.

- Zašto? - upitao ga je, pa popio gutljaj vina.

Regar natera sebe da se osmehne pa nastavi da govori - Ser Bariston kaže da bi mogao da mi pokažeš par poteza sa "Zorom" -
(Zora je bilo ime mača, iskovanog od Valirijskog čelika, koji je nekada pripadao njegovom dedi, kralju Deronu I)

- Nema nikakve svrhe da ti bilo šta pokazujem- reče Bejlor pa skrene pogled ka Regaru. Na licu mu se videlo očajanje
- Više ništa nema nikakvu svrhu...
Šta postižeš time što treniraš svaki dan?... Samo gubiš vreme... - kritikovao ga je
- Zašto ne odustaneš? -

Regar se uozbilji. Ove reči su ga zabolele ali, nije želeo da deluje kao da se ljuti. Uspravio se pa ponosno pogledao svog oca - Zato što mi je majka rekla da nikad ne odustajem... "pravi zmaj to ne radi" -

Tada u prostoriju ulete ser Bariston i Artur Dejn.

- Napadnuti smo! - razdrao se Artur na sav glas. Na licu mu se video strah.

- Šta to govoriš - upita ga Bejlor, pokušavajući da ustane sa poda.

- Grupa razbojnika je napala stražare ispred zamka... - odgovori Artur.

- Razbojnici? - ponovi Regar pa pogleda u ser Baristona.

-Da.. - potvrdi starac - Moguće je da su iz Dorne... nalazimo se blizu granice. Sigurno su videli kada je lord David Dejn odjahao sa svojim vojnicima i čekali su pravi trenutak da nas napadnu... Sada kada je Zvezdopad najranjiviji. -

Bejlor ljutito baci čašu sa vinom na pod, a ona se razbije - Koliko ljudi imamo? - upitao ga je zabrinuto, pa potom protrese glavu. Iako je celu noć pio, ova vest ga je potpuno otreznila. Bio je svestan opasnosti u kakvoj se nalaze.

- Oko dvadeset.. - odgovori mu Artur.

- Nemamo mngo vremena - Bejlor užurbano ode do ugla sobe, gde se nalazio veliki kovčeg. - Morate da idete odavde! -

- O čemu to govoriš, oče? - zbunio se Regar.

Bejlor otvori kovčeg i izvuče iz njega svoj veliki mač, umotan u koricu od kože. Zatim oštro pogleda Regara. - Idi probudi brata! Artur, Deron i ti ćete pobeći na zadnjem ulazu zamka! -

- Nikad! - odsečno mu odgovore Regar i Artur, gotovo iste sekunde.
- Ovo je moj zamak.. Zamak mog oca! - ponosno je tvrdio mladi Artur Dejn.
- Pre bih poginuo u njemu nego pobegao kao kukavica! -

- Ni ja ne idem nigde! - povikao je Regar - Borićemo se! -

Bejlor se oštro unese Arturu u lice. Osećao se na vino, ali je bio trezan.
- Slušaj me dobro, momče! - vikao je na njega - Neću da ponavljam... Tvoj otac mi se davno zakleo da će me štititi po cenu života! Ja sada štitim tebe jednako kao i moje sinove...činim tovm ocu uslugu... Zato ćeš me poslušati! -

Artir mu nije odgovarao. Na trenutak je zanemeo.

Regar stavi svoju ruku na očevo rame
- Šta će biti sa tobom? -

- Ja ostajem ovde... - odgovori mu pa svojom zdravom rukom podigne svoj mač. - Godinama sam bio gost lorda Davida i sada je red da odbranim njegov dom dok je on u odsustvu! - nasmeje se na momenat, pa potom se uspravi i pogleda u Regara. - Idite na zapad, u Starigrad.. Lord David je tamo u poseti kod lorda Hajtauera... -

Artur i Regar se pogledaju, ali im stari ser Bariston ne dozvoli da dugo razmišljaju. - Nemamo puno vremena! -

Zvuci mačeva i vika stražara je mogla da se čuje kroz prozor zamka. - Provalili su unutra! - povikao je Artur

- Krenite odmah! - razdrao se Bejlor iz sveg glasa pa odgurnuo obojicu ka vratima. Zatim se obratio ser Baristonu - Ako imam sreće možda ipak poginem u borbi večeras... -

Ser Bariston povede Artura da se spremi za polazak i da probudi princa Derona. Regar i Bejlor su na trenutak ostali sami. Buka koja je dopirala iz dvorišta zamka postajala je glasnija.

Bejlor isuče svoj mač. Njegova duga oštrica bila je srebrna, kao bledelo svetlo meseca pre nego što prepusti svoje mesto suncu. Imao je meki sjaj koji je delovao kao da svetli vlastitim svetlom.
- Uzmi ga! - pruži ga Regaru i pogleda ga očima punim odlučnosti.

Regar ga nikada nije video takvog. Sigurnost koja je isijavala iz očevih očiju mu je zagrejala srce. Učinilo mu se da ga nakon dugo vremena vidi da se smeje. Nije znao šta da mu kaže... - Oče.. - promumlao je.

- Ja imam jednu zdravu ruku i ne mogu da koristim njegov pun potencijal. "Zora" zaslužuje boljeg mačevalaca od mene! -

- Ne! - odlučno mu odgovori - Taj mač pripada tebi! -

- Pripadao je kralju Deronu. Umro je sa njim u rukama... Umro bih i ja ali se bojim da će mi ga nakon toga ti razbojnici oteti... - Bejlor stavi mač Regaru u ruke i zagrli ga, nakon mnogo vremena, čini se po poslednji put.
Regara obuzme isti osećaj koji je imao kada ga je majka zagrlila... ali ovoga puta nije plakao.
- Ponosan sam na tebe sine. - govorio je trudeći se da prikrije jecaj u glasu - Izrastao si u dobrog momka... Ličiš na mene... - zastane na trenutak - Pa bar na mlađu verziju mene... -
Zatim se odalji da mu još jednom pogleda lice. Stavi mu ruku na obraz. Videla mu se tuga u očima.
- Jedino ta tvoja zlatna kosa i crvene oči... nisu uobičajene za nas Targarijene, ali ti si poseban... oduvek sam to znao, budi siguran Regare!... Kada je moj otac, kralj Deron poginuo, mene su proterali... meni nije bilo suđeno da budem kralj ali verujem da tebi jeste! I tvoja majka je oduvek tako mislila!-

Regar je osećao nekakvu čudnu vatru koja mu gori u svom srcu. Znao je da ne može da traži od oca da pođe sa njim.
Bio je isuviše ponosan i častan čovek da pobegne pred neprijatelje. Hteo je da ga moli da ostane i bori se uz njega...
- Neka Artur odvede Derona u Starigrad! - govorio mu je.

- Ideš i ti sa njima! - otac ga stegne za rame iz sve snage. - Ovo večeras nije tvoja borba! Čekaju te mnogo veće i važnije bitke od ove! Moraš da povratiš ono što ti po zakonu pripada! Ja nisam imao dovoljno hrabrosti da pokušam ali ti je imaš! - ubeđivao ga je.
- Sada idi! - nasmeši mu se.

Ser Bariston dotrči do njih. Za ruku je držao mladog Derona. Princ je bio preplašen... još uvek nije razumeo šta se dešava.
- Artur je već navukao svoj oklop na sebe. - reče starac

Regar stavi očev mač u koricu oko svog opasača i uzme brata za ruku. - Moramo da krenemo - reče mu.

- Idite! - Povikao je Bejlor i poslednji put pogledao u svoje sinove. Stajao je uspravno i ponosno. Želeo je da ga takvog upamte. - Idite...- ponovio je. - To je naređenje! -

Na njegove reči, Reagru se noge same pomere. Nije to želeo, ali je radio kako mu otac kaže. Oduvek ga je slušao. Bejlor mu još jednom klimne glavom, da mu da odobrenje i ovaj zažmuri pa cimne malog Derona za ruku i istrči napolje.

Arutr ih je čekao u hodniku. Regar je brzo navukao svoj oklop na sebe i krenuo ka zadnjim vratima zamka. Dva stražara koja su služila Arturovom ocu, gospodaru Dejnu, dopratila su ih do izlaza gde su ih čekala tri konja. Regar pomogne Deronu da se popne. Mali princ je sve vreme ćutao. Nije morao da traži objašnjenje. Bio je bistar dečak i brzo je shvatio u kakvoj se situaciji nalaze. Niz lice su mu tekle suze. Znao je šta se dešava na drugoj strani dvorišta i šta bi moglo da se dogodi njihovom ocu.
- Plakaćeš kasnije. - reče mu Regar pa uzjaše svog konja.

Artur je neko vreme gledao svoj zamak. Slušao je krike i urlike vojnika, udare mačeva... Njegovi verni vojnici ginu za njega. Bio je ljut... hteo je da im pomogne, ali nije mogao.

Tada iz tame dojašu dva razbojnika. U rukama su držali mačeve. Hrabro su terali svoje konje da jure ka njima. Brzo su im se približavali.

Deron se uplašio. Regar je odmah skočio sa svog konja refleksno isukao očev mač. Nije očekivao da će tako brzo dobiti priliku da ga upotrebi. "Zora" je svetlucala u tami.
Artur potera svog konja ka jednom od razbojnika i njih dvojica se sudare. Zvuk udara njihovih mačeva bio je zastrašujuć.

Regar je zauzeo stav i čekao drugog da mu se približi dovoljno blizu.
Razbojnik je vikao na svog konja da galopira brže. Uperio je svoj mač prema Regaru u nameri da mu odseče glavu, ali se Regar vešto baci pred konja i napravi kolut u stranu. Jednim zamahom mača odseče konju zadnju nogu i konj padne, a sa njim i njegov jahač.
Regar se uspravi, podigne mač i u trenutku mu srce snažno udari. Razbojnik ga je pogledao direktno u oči. Nikada do tada nije ubio čoveka. Mislio je da je spreman, ali sada se kolebao. Nije mogao da pomeri ruke.
Razbojnik iskoristi priliku i isuče svoj mač, pa skoči da ga probode.
Regar se skloni u stranu i snažno zamahne. "Zora" je sa lakoćom presekla Razbojnikovu verižnjaču i napravila mu veliki prorez preko stomaka.
Regar ga je gledao kako se valja po zemlji, u bolovima. Udahne duboko pa ponovo zamahne mačem i završi razbojnikove muke.
Ubio je čoveka... Prvi put. Uspravio je pogled ka mlađem bratu koji ga je gledao sa svog konja.
Artur je brzo savladao drugog razbojnika i dojahao do njih.
- Hajde! - povikao je.
- Idemo! -
Regar obriše krv sa svog mača i skoči na konja. Sunce je pustilo svoje prve zrake. Svanulo je jutro.
Njih trojica su poterala svoje konje i odjahala..

Bejlor

- Uzmite ovo, moj prinče! - stari ser Bariston pruži mač. Bejlor ga uzme u svoju zdravu ruku i krene ka vratima.

Istrčali su u dvorište zamka i zatekli njihove vojnike kako leže mrtvi na zemlji.
Razbojnici, njih tridesetak, okružili su ulaz u zamak. Jedan od njih istupi ispred ostalih. Imao je gustu crnu kosu i kratko podšišanu bradu. Lice mu je bilo umazano krvlju, kao i njegov mač, koji je uperio kao Bejloru.

- Rekao bih da je ovo kraj, prijatelju - Bejlor se obrati Baristonu i pogleda ga kraičkom oka.

- Čast mi je što ću poginuti braneći Vas moj prinče! -

- Hvala ti na svemu... prijatelju -

Za to vreme u Kraljevoj Luci:

Zafir

Unutar Crvene Kule, nalazila se velika dvorana koja je bila prostrana, ali u toj prostranosti, delovala je kao grobnica. Hladni kameni zidovi, sivi, uzdizali su se prema gore poput tamnih rebara nekog drevnog, zaboravljenog bića. Na kraju dvorane, stajao je Gvozdeni tron, monstruozan, oštar, i lep u svojoj groznoj veličini, sačinjen od moći koja je kovana kroz vatru i krv. Stotine mačeva, izobličenih i spaljenih, izbijali su iz baze, neki slomljeni, drugi čitavi ali savijeni u bolnim lukovima. Mačevi su pripadali sada već odavno mrtvim gospodarima Vesterosa koje je Egon Osvajač naterao da mu se pokore. Stepenice koje su vodile do njega bile su široke i teške, svaki kamen iznošen nogama onih koji su pokušavali da se popnu, ali nikada nisu dugo ostajali.
U samom sedištu prostorije, ispred tih stepenica koje su vodile do trona, nalazio se sto, za kojim su sedeli članovi Malog veća. Obično bi kralj sazivao sastanke kad god bi nešto bitno trebalo da se odluči... sedeo bi na Gvozdenom prestolu, slušao kako su se njegovi gospodari zakona, brodova i riznica svađali. Ali ovoga puta bilo je drugačije. Gvozdeni tron bio je prazan, a u dvorani je vladala tišina, iako su članovi Malog veća bili prisutni.

Tišinu je prekinuo zvuk otvaranja velikih ulaznih vrata. Na njima se pojavio gospodar Zafir. Stariji gospodin, obučen u skupocene haljine. Na glavi je nosio turban, da sakrije ćelavost. Lice mu je bilo glatko i napuderisano. Kretao se sa takvom lakoćom, na njegov karakterističan način.. pravio je male korake, ali je izgledalo kao da trči, ili lebdi. Došao je do velikog stola i zauzeo svoje mesto - Gospodo... - pozdravi ih ljupko.

- Ima li ikakvih novosti? - upita ga bradati gospodin u srebrno belom oklopu, širokih ramena. Niz leđa mu se spuštao beli plašt. Bio je to Ser Brendon Stark, kapetan kraljeve garde.

- Za sada ne... - odgovori mu ljubazno, prekrstivši ruke.

- Kako je ovako nešto uopšte moglo da se dogodi? - nastavljao je ser Brendon - Ko je odgovoran za ovo... -

- Da kralj bude otrovan na sopstvenom venčanju... I to za vreme moje službe... - zabrinuto je govorio Lord Leonard Lanister. - Moje ime će ostati upisano crnim slovima u istroriju Vesterosa. -

- Da ste bolje pazili kralja, ovo se ne bi desilo. - prigovorio mu je kapetan.

- Nije bila moja dužnost da brinem o njegovoj sigurnosti, ser Brendone... - povisio je ton - Ja sam njegov savetnik, a Vi ste kapetan kraljeve garde! Vi ste odgovorni! -

Kapetan Brendan udari šakom o sto, na šta se Zafir cimne i povuče unazad, a potom kapetan uputi oštar pogled lordu Leonardu - Moja je briga bila da na kralja niko ne potegne mač, u otrove se ne razumem! - potom kapetan skrene pogled ka Zafiru

Ovaj izbeči oči i iskrivi vrat - Zašto gledate u mene, kapetane? - upita ga stišanim tonom

- Vi ste gospodar šaputanja... kako to da nijedan od vaših špijuna u zamku nije otkrio da se sprema atentat na kralja? - upitao ga je oštrim tonom, na šta Zafir slegne ramenima

- Bogovi su mi svedoci da ja sa ovim nemam nikakve veze...- ubeđivao ih je.

- Dosta... - prekine ih krupniji muškarac, tamnije kože sa dugom sedom bradom. Bio je to lord Vejmond Valarion. Kraljev gospodar brodova i kapetan njegove flote. - Što je učinjeno, učinjeno je... Kralja sada ne možemo da vratimo - trvdio je.

- Kada ste već to pomenuli, moj lorde... - Zafir ga ljubazno prekine. - Znam da je malo nezgodno da to sada pitam, ali kada ćemo započeti pripreme za krunisanje novog kralja? -

- Novog kralja? - ponovi Brendon - Viseris se još uvek nije ni ohladio a ti bi da krunišeš novog kralja? -

- Uz dužno poštvanje, kraljevstvo bez kralja je kao čovek bez glave... - smirivao ga je Zafir.
Poznavao je dobro ser Brendona. Severnjak je imao nezgodnu narav i nije bilo pametno da ga ljuti
- Mislim da je na ovom sastanku malog veća morao da prisustvuje i princ Dejmon... ipak - zastane pa udahne duboko - on je sledeći u redu za Gvozdeni presto -

- Dejmon? Dejmon "Crna Vatra" - ponovi Brendon, ali ovoga puta kroz zube.
Bio je ljut.
- Neka nam Bogovi pomognu ako ćemo njemu da stavimo krunu na glavu... - govorio je

- Pripazite šta govorite, ser... - upozoravao ga je lord Valarion

- Viseris nikada ne bi želeo da na njegovo mesto postavimo tog čoveka.. - uveravao ga je Brendon.

Lord Valarion mu se obrati drsko
- Da Vas podsetim, kapetane... Viseris je mrtav... ono šta bi on želeo sada nije bitno -

- Viseris nije imao dece... - reče Leonard.
- Možda će se neki od lordova pobuniti i tražiti da Bejlor Targarijen bude krunisan za kralja.. Ipak, on je sin Derona I... -

- Možda bi tako bilo najbolje. - složi se kapetan Brendan Stark.
- Bejlor ima najviše prava na Gvozdeni presto! Njegov stric, pokojni kralj Viseris II mu ga je oteo. Viserisa je nasledio njegov sin Egon IV "Bezvredni", a Egona je nasledio Viseris III... Možda je vreme da ispravimo nepravdu koja je počinjena davno i damo Gvozdeni presto Bejloru Targarijenu i njegovim sinovima... -

- Bejlor je u Zvezdopadu a Dejmon Targarijen je ovde - podvikne Valarion.

Njihovu svađu prekine zvuk koraka. Meštar Simon je došao. Bio je to bucmasti gospodin, ne stariji od trideset godina, milog lica, tamne kose i brade. Obučen u mešatrsku odoru. Oko vrata je imao zlatni lanac, kakav dobijaju najučeniji meštri u Vesterosu.
(Meštri su imali ulogu doktora i naučnika u kraljevstvu)

- Meštre Simon... ima li novosti? - upitao ga je lord Leonard Lanister

- Ima, moj lorde... - ljubazno mu odgovori, drhtavim glasom - Proučili smo krv koju je kralj ispljunuo...i uspeli smo da otkrijemo koja vrsta otrova je korišćena -

- Kao da je to bitno... - lord Valarion nezadovoljno prevrn očima - Kako to može da nam otkrije ko ga je otrovao -

- Možda i može... - prošaputa Zafir, ali dovoljno glasno da ga svi za stolom čuju

- Otrov koji je korišćen se zove "Ujed Crne Zmije" - reče Simon - Ono što je karakteristično za njega jeste to što se pravi od otrova posebne vrste zmija. Ovakav otrov se ne pravi kod nas, već u Dorni. - na njegove reči, gospoda za stolom se međusobno pogledaju. Simon potom nastavi da govori, pomalo zamuckivajući
- Zbog toga što ta vrsta zmija nastanjuje peščarske predele kakvih ima samo u Dorni, otrov mora da je napravljen tamo.. -

- Dakle otrov je iz Dorne.. - konstatuje Zafir pa pogledom pređe preko stola - To može da znači da je i kraljev ubica odatle. -

Lord Leonard Laniset ustane sa svoje stolice i uspravi se - U tom slučaju moramo smesta da ispitamo princa Mejlora Martela, pre nego što napusti Kraljevu Luku -

Šiera

Užurbano se pela uz stepenice Velikog Obredišta. Činilo joj se kao da im nema kraja. Bio je to hram od kamena i svetlosti. Uzvišena građevina koja je nadvisivala užurbane ulice Kraljeve Luke, čiji su beli mermerni zidovi svetlucali pod dodirima Sunca, poput svetionika nade za sve one koji su verovali. Gledati u njega bilo je kao posmatrati simbol božanske milosti.

Grupa žena visokog roda, verovatno supruge obližnjih lordova... stajala je pred velikim vratima Obredišta. Stražari im nisu dozvoljavali da uđu unutra. Kada su ugledale Šieru, u crnoj haljini, ogrnutu crnim plaštom koji joj je sakrivao njenu dugu belu kosu, dok se pela uz stepenice ka njima, otrčale su joj u susret, sa pogledima punim lažnog sažaljenja.
Šiera je išla ka njima, uzdignute glave, ponosno gledajući kroz njih, pravo u velika vrata Obredišta. Činilo se kao da ih ne primećuje, ali to nije bilo tačno. Ona je sve videla, na sve je obraćala pažnju. Znala je da će pokušati da joj se dodvore i uteše je nakon smrti njenog muža.
- Moje saučešće, princezo. - obratila joj se jedna od žena - Moje saučešće - ponovi druga, emotivnije i tužnije.

Šiera ih vešto obiđe, ni ne pogledavši u njih - Hvala - izgovori tiho, bez brige da li su je uopšte čule.

Videvši je, stražari su joj odmah otvorili vrata i ušla je u Obredište.

Kada je ušla unutra, odmah je osetila gustinu vazduha od mirisa tamjana, koji se uspinjao u spiralama prema nebesima. Svetlost unutar Obredišta bila je meka i zlatna. Zraci sunca su se probijali kroz visoke, lučne prozore. Odsjaj nebrojenih sveća plesao je po kamenom podu, bacajući dugačke, klimave senke. Na sred velike prostorije bio je položen kovčeg u kome je ležalo Viserisovo telo, prekriveno crom svilom. Kraj kovčega, mirno je stajao njen stariji brat Dejmon. Stajao je uspravno, prekrštenih ruku, pogledom uperenim u Viserisa.

U prostoriji je bilo tiho. Čuli su se samo zvuci Šiernih koraka. Polako je prišla i stala kraj Dejmona. Skinula je kapuljaču sa glave i otkrila srebrnu kosu, koja je izgledala kao da sija u toj tami.
Neko vreme su oboje ćutala, a ona je nestrpljivo bacala pogled na Dejmona, koji je sve vreme mirno stajao, kao da je ne primećuje. To ju je nerviralo, ali nije htela da on to zna. Skrenula je pogled u mrtvo kraljevo telo

- Deliuje tako spokojno - prošaputa ona, ali Dejmon nastavi da ćuti
- Kao da spava... -

- Da... - promrmlja on.

Kada je videla da ne nastavlja da govori, pogleda malo oko sebe i spoji dlanove.
- Žalim ga... -

- Zaista? - zbunjeno je pogleda

- Vodio je tako bedan život... Od sve svoje dece, naš otac je njega najmanje voleo... Kada je postao kralj, ljudi su ga iza leđa ogovarali, nazivajući ga uzurpatorom... Mnogo njih još uvek misli da naš rođak Bejlor treba biti kralj...
Viseris nije imao sreće da osnuje porodicu... i sada... umro je na sopstvenom venčanju... - govorila je podrugljivim tonom.

- Nije umro, Šiera.. - ispravi je Dejmon - Otrovan je... ubijen... -

Ona na trenutak zaćuti - Da... - odgovori sa gađenjem - Odvratan prizor... -

U obredištu su bili smao oni i Viserisov leš. Nikome drugom nije bilo dozvoljeno da ulazi.

- Članovi veća sumnjaju na princa Mejlora Martela... - šapnuo je Dejmon.

- Zaista? -
Želela je da zvuči iznenađeno, ali ju je Dejmon dovoljno dobro poznavao.

Okrenuo se ka njoj i spustio ruke
- To bi tebi i odgovaralo, zar ne, sestro? -

Ona uspravi pogled pravo u njega. - To bi i tebi odgovaralo... - prošaputa mu, pa podigne ruku da ga pomiluje po obrazu.

On podigne svoju, uhvati je i čvrsto je stegne.

- Ako sve bude bilo uredu, uskoro će te krunisati. Ti si sledeći u redu za presto! U ovom trenutku ne bi bilo dobro da te članovi Malog veća optužuju za Viserisovu smrt... -

Dejmon se nasmeje - Jebeš ih.. neka govore šta hoće -

Videvši ga, i njoj se iscrta osmeh na lice. Bio je to podrugljiv osmeh.

On se nagne ka njoj, toliko da su im se nosevi dodirivali.

- Kada postaneš kralj, odmah me uzmi za ženu -

- Zar nećeš prvo da ožališ muža? - upitao ju je, sve vreme grizući svoju usnu.

Šiera je podigla svoje ruke i stavila ih oko njegovog vrata. - Ako ga budem žalila, moraćemo da čekamo još godinu dana - nasmejala se - a ja neću da rađam kopile -
Čuvši je, on se uozbilji. - O čemu govoriš? - upitao ju je zbunjeno.

Ona mu rukom nagne glavu ka njoj i pomiluje ga po njegovoj beloj kosi.
- Nosim tvoje dete - šapnula mu je.

Njemu se osmeh iscrtao na licu. - Zaista? - Stavio je ruke oko njenog struka.

- Da - šapne mu i ugrize ga za uvo. On krene da je ljubi u vrat, a zatim spusti ruku između njenih nogu.

- Ne... - pokušala je da se odupre, ali bio je suviše snažan. Jednom rukom je prolazio kroz njenu gustu srebrnu kosu a drugom ju je dodirivao između nogu. Prepustila mu se. - Ne bi trebalo to da radimo ovde... - govorila je drhtavim glasom, dok je uzdisala.

- Zabole me.. - šapne joj pa je ugrize za usnu. Ona polako spusti svoju ruku i uhvati ga između nogu. Uzbudio se. Strastveno ju je ljubio po vratu, a onda je kleknuo i podigao joj haljinu.

.

. . . . . . . . . . . . .

Kraj trećeg dela. Nadam se da vam se dopada. 🩷