Regar

- Udari ga niže! - oštro je naredio muški glas.
Snažan i odsečan metalni zvuk odjeknuo je, poput udara groma.
- Zauzmite stav! - zaurlao je ponovo ser Bariston, toliko da je gotovo nadjačavao zvuke udara metala.

Veliko dvorište zamka bilo je prekriveno oblakom prašine. Dva mladića, plesala su na sred dvorišta. Goli do pojasa, prekriveni znojem na koji se lepila prašina koju su podizale njihove čizme, pri brzim pokretima.
Stari vitez, Bariston je stajao sa strane i posmatrao. Na sebi je nosio stari srebrni oklop, izgreban i prljav, prepun tragova raznih bitaka i okršaja koje je sedi starac preživeo. Do njega je stajao dečak, ne stariji od pet godina, srebrno bele kose, obučen u finu crvenu svilu. Grickao je zanoktice sa prstiju svojim zubima dok su njegove ljubičaste oči pažljivo pratile svaki pokret dvojice mladića. Bio je fasciniran onim što vidi.

Mladići su bili vršnjaci.. Obojici je bilo po sedamnaest godina. Jedan je imao kratko podšišanu crnu kosu, sa koje mu se slivao znoj na čelo. Koža mu je bila pocrnela od Sunca, a lice crveno od umora. Bio je vitak i okretan. Spretno se kretao i povlačio pred svaki zamah mača njegovog protivnika, tražeći pogledom odgovarajuće mesto gde može da uzvrati udarac.
Njegov protivnik, bio je gotovo iste visine, ali širih ramena i punijih mišića. Imao kosu dugu do ramena, zlatno žutu koja se od znoja presijavala na vrelom Suncu. Niz njegova velika leđa curio je znoj, pomešan za prašinom. Bio je premoren. Teško je dahtao podižući svoj mač svom snagom, ne dozvoljavajući svom protivniku da se odmori. Njegove crvene oči trudile su se da kroz prašinu prate kretanje drugog mladića.

- Samo nastavi brate! - navijao je srebrnokosi dečak, iz sveg glasa, dok ga je stari ser Baristo držo čvrsto da slučajno ne pojuri ka njima. - Prinče, budite mirni! - opominjao ga je, čvrsto ga stežući za ruku.

Plavokosi mladić, saterao je svog protivnika u ćošak. Delovalo je kao da je ishod bitke odlučen. Uspravio se, isprsio grudi pa svojim snažnim rukama još jednom podigao teški čelični mač, a potom zamahnuo iz sve snage, ali nedovoljno precizno. Crnokosi momak se baci u stranu pa napravi kolut i u sledećem trenutku se nađe iza njega. - Ne! - vrsinuo je dečak, a plavušan se spretno okrene. Ali bilo je kasno. Oštrica njegovog protivnika stajala je na par centimetra od njegovog lica. - Gotovo je - reče mu crnokosi momak, umornim glasom, uzdišući. Tada ovaj drugi ispusti mač iz ruke, koji padne u pesak, kraj njegove čizme.

Oblak prašine polako krene da se spušta. - Bio si dobar, moj prinče. - Crnokosi mladić, baci svoj mač u stranu pa priđe protivniku da ga potapše po ramenu.
- Nedovoljno dobar - odgovori mu on, pa desnom rukom skloni pramen kose koji mu je upadao u oči. - Koji je rezultat? -
- Mislim da smo sada izjednačeni -
Dečak potrči do njih i donese im peškire da se obrišu. - Ne brini Regare, pobedićeš ga sledeći put - Plavokosi momak obriše znoj sa lica i grudi, pa rukom pomiluje svog malog brata po kosi.
- Vrlo dobro, moj prinče. - dobaci stari vitez pa polako došeta do njih.
- Da odmorimo malo, pa možemo da nastavimo sa treningom. - nasmeši se princ i pogleda u Artura.
- Mislim da je dosta za danas... - umeša se starac. - Ne još... - prekine ga princ pa ba zabaci peškir na rame.
- Ja sam, Bogova mi... gotov. - nasmeje se Artur pa sedne na zemlju. - Mogao bih nešto da pojedem. -
Jedan od sluga dotrči do njih. - Moj prinče - poklonio se Regaru, a potom pozdravio starog viteza. Sluga uozbilji izraz lica.
- Moj prinče... imam loše vesti za Vas -
Regara iznenada obuzme jeza.
Znao je šta će mu sluga reći.
- Vaša majka... Princeza Bejla je preminula -

Valerija

K

raljeva Luka je najveći i glavni grad u Vesterosu.
Crvena tvrđava uzdizala se iznad Kraljeve luke, okružena dimnjacima i visokim zidinama.. Njene crvene kamenite zidine, boje zalaska sunca, svetlucale su u prvom jutarnjem svetlu, kao da je tvrđava sama upijala krv i snagu prošlih vladara. Kule Crvene tvrđave su bile poput divovskih prstiju što su se pružali ka nebu.
U samom srcu tvrđave nalazio se vrt, tih i skriven među visokim zidinama, gde se tek izašlo Sunce prelamalo kroz guste krošnje. Staze od kockastih ploča vijugale su se kroz grmove lavandi i mirisnih ruža.
Mada je vrt inače bio mirno i tiho mesto, danas se mogao čuti žagor ljudi i poneka pesma svirača.
U centru velikog vrta, postavljeni su šatori i stolovi na kojima je bilo posluženo pregršt hrane i pića, za goste koji su nailazili. Sve je bilo spremno za ceremoniju venčanja.

Desetine lordova iz okolinih pokrajini i zamkova okupile su se u vrtu. Od ranog jutra, razmenjivali su se pozdravi, osmesi, poljubci, čestitke i tračevi.

- Pogledaj ovu gomilu nadmenih idiota, mila moja... - Reče lejdi Olena svojim hrapavim, glasom.

- Bako! - opomene je Valerija, pomalo zabrinuto - Budi tiša... mogao bi neko da te čuje... -

Starica zakoluta očima pa uhvati svoju unuku pod ruku.
- Pa neka me čuju... ja sam lejdi Olena Tajrel, majka gospodara "Hvata", najplodnije zemlje Vesterosa. Naša porodica je jedna od šest velikih vladarskih kuća koje upravljaju nad šest kraljevina i služe našem kralju.
Šta god da im kažem, ovi niskorodni gospodari će morati da se slože... - nasmejala se.

Njih dve su šetale popločanom stazom i posmatrale ostale goste kako razgovaraju. Iako su svi bili obučeni u najskuplju svilu i okićeni najlepšim zlatom, nijedna žena u vrtu nije mogla da parira njima dvema. Ipak su Tajreli jedna od šest najvećih vladarskih kuća koje su služile kao vazali Targarijanima.. i njihovo bogatstvo ne sme da se poredi sa niskorodnom vlastelom.
Starica je bila gotovo za glavu niža od svoje unuke. Držala je pod ruku, ali se nije oslanjala na nju. Iako je imala više od šezdeset godina, bila je izuzetno dobrog zdravlja. Čak i sada, u sumrak njenog života, kretala se graciozno kao dama koja je nekada važila za "najlepšu ružu Hvata i južnih zemalja" Njenu osedelu kosu prekrivala je marama, ukrašena cvetovima ruže, koja je bila simbol kuće Tajrel. Marama je bila obmotana oko njenog oštrog lica, na kome su bile urezane bore. Njena unuka, nasledila je njene zelene oči.
Valerija je imala sedamnaest godina, a posedovala je lepotu kakva se činila kao da je sačinjena od same esencije proleća.
Njena kosa, duga i bogata uokvirivala joj je lice savršene, blage simetrije. Njene oči, zelene kao poljane nakon kiše, nosile su vrstu privlačnosti koja je ljude činila da zadrhte i ostanu bez reči.
Njena figura, vitka i graciozna, kretala se s lakoćom koja je delovala gotovo nadrealno. Svaki njen korak bio je kao da je pomno izmeren, a opet bez napora, dokaz njenog dostojanstva koje je usađeno kroz godine plemićkog odgoja. Nosila je haljinu boje porodice Tajrel, bogate zelene i zlatne, kao živi simbol zemlje iz koje potiče.

- Očekivala sam da će kralj pozvati mnogo više zvanica na venčanje. - primeti Valerija.

- Da sam ja na njegovom mestu ne bih nikoga ni zvala. - prošaputa starica podrugljivo.
- Ovo je kralju treće venčanje... pa ne ide da se pravi velika slavlje... - starica se osvrne oko sebe.
- Kralj je pozvao samo tri velike vladarske kuće na svečanost; Lanistere, Baratione i nas, Tajrele... Starkovi, Erini i Tuliji su suviše daleko na severu, pa ih verovatno zato i nije pozvao... Ali čula sam da je i princ od kraljevine Dorne došao... Kralj Viseris je želeo da poboljša odnose sa Dornjanima pa je zato pozvao Mejlora Martela u goste. Ostali gosti su niži lordovi i gospodari iz okoline. -

- Zašto se kralj ženio čak tri puta?- upitala je Valerija.

- Ako se dobro sećam, prvu ženu je oterao jer je bila nerotkinja... a druga mu je preminula na porođaju u teškim mukama, zajedno sa detetom. -

devojka pogne glavu - Žalosno... zaista -

Olena vidi tugu na njenom licu. Svojom naboranom rukom joj podigne bradu.
- Bogovi su okrutni.. ali možda ovoga puta bude imao sreće. Ovoga puta je izabrao da se oženi ni manje ni više nego sa svojom polusestrom. -

- Čula sam da je princeza Šiera Targarijen najlepša žena u svih šest kraljevina - zamisli se Valerija na trenutak.

- A ja sam čula da se bavi crnom magijom i da je veštica - nasmeje se starica pa doda - Uskoro ćemo videti šta je od toga istina. -

- Ali ipak... - zapita se devojka - venčanje između tako bliskih srodnika? Ne može da bude u redu... -

- Ne treba to da te čudi.. Targarijani su se generacijama unazad venčavali svojim sestrama kako bi sačuvali krv zmaja čistom. Seti se da je kralj Egon Osvajač oženio obe svoje sestre. Viseris i Šiera dele istog oca, ali su im majke različite- Olena uhvati svoju unuku za ruku pa stavi njen dlan među svoje.
- Ali možda će u tvom slučaju biti drugačije. -

- U mom slučaju? - zbuni se Valerija
- Kako to misliš, bako? -

- Šta misliš zašto je tvoj otac želeo da pođeš sa mnom na kraljevsko venčanje.. Ovo će biti odlična prilika da te utrapimo nekome od kraljeve polubraće. -

Valerija se iznenadi - Šališ se, zar ne?-
Olena joj stegne ruku i nasmeši se.

- Mila moja ... Ja znam da si ti jednako pametna koliko i lepa, zato koristi svoju pamet i daleko ćeš dogurati... Razmisli kakva ti se prilika nudi... Kralj ima trojicu polubraće, Dejmona, Ogrona i ovom trećem nisam upamtila ime, ali nije ni važno... Ako zapadneš za oko nekome od njih, neće biti srećnije žene od tebe. -

Ogron

Princ je šetao kroz kraljevski vrt.
Nosio je svoje telo sa gracioznošću pravog princa, svaki korak bio je promišljen, svaki pogled zapovednički. Bio je visok i vitak.. izdvajao se u masi ljudi.
Dok se probijao kroz gužvu bio je svestan pogleda lordova i njihovih žena koji su ga okruživali. Na stotine očiju, bile su uperene u njega, prateći ga. Znao je da ga nisu gledali zbog njegove srebrno bele kose ili skupocene odore koju je nosio... Ono šta im je najviše privlačilo pažnju bio je njegov beleg. Krvavo crvena fleka koju nosi od rođenja, preko desnog obraza, u obliku krila nekakve ptice. Taj beleg davao je neku oštrinu njegovom lepom licu. Kada gledaš u njega ne bi znao da li je više lep nego što je zastrašujuć. Mada se niko nije usuđivao da ga zadirkuje, čuo bi se poneki glas u galami, neko dovoljno hrabar ko bi ga prozvao nadimkom koji mu je taj beleg doneo; "Krvavi Gavran"... "To je on..." Šaputalo se, ali dovoljno glasno da ih on čuje..

- Brate... - osetio je da se nečija šaka oslonila na njegovo rame. Ogeron se polako okrenuo iz kuka i ugledao svog brata.
Njegova kosa, srebrno bele boje, padala je preko njegovih širokih ramena, oštar kontrast njegovim ljubičastim očima koje su gorele hladnim plamenom. Njegove crte lica bile su oštre, kao da su ih oblikovali majstorski skulptori-snažna vilica, visoke jagodice, i usne koje su se jednako lako mogle smešiti kao i izobličiti u grimasu gneva. Bio je visok i snažan.. mnogo krupniji od njegovog brata.. U njemu je bilo nečega divljeg, neukrotivog duha koji ga je činio zastrašujućim. Pogledati Dejmona značilo je posmatrati princa koji je mogao biti kralj, osvajać ili uništitelj, u zavisnosti od vetrova njegovih hirova. Važio je za opasnog čoveka preke naravi.

Ogron nije mogao da ne primeti da je danas bio neobično raspoložen
- Nisam očekivao da ćeš doći. - iznenadio se. -Zašto? - upitno ga pogleda - Zar da propustim Viserisovo i Šierino venčanje? -
- Dobro znaš na šta mislim... brate... - Ogron mu se približi pa šapne mu na uvo. - Da li naš polubrat, kralj Viseris, zna da mu jebeš buduću ženu? -
Dejmon ga istog časa rukom uhvati za kragnu pa prošaputa oštrim tonom
- Pazi šta pričaš, brate -
Ogron se nasmeje - Opusti se... Niko nas neće čuti... Ni ja ne bih voleo da upropastimo ovaj važan dan za našu sestricu. -
Osvrne se oko sebe da proveri da li ih neko sluša
- Da li si razgovarao sa njom? -

Dejmon mrzovoljno puhne vazduh kroz nozdrve pa zakoluta očima
- Zašto me to pitaš? -

- Iako je zaljubljena u tebe... pristala je da se uda za našeg polubrata kako bi postala kraljica... -

- Nekad pomislim da je Šiera zaljubljena samo u sebe. -

Crnokosi mladić im je prišao krupnim koracima. Bio je to Mejlor Martel, princ od Dorne. Došetao je do dvojice prinčeva i pozdravio ih je
- Prinčevi... - pokloni im se, a oni uzvrate poštovanje. - Lepo je videti vas... -

- Prinče Mejlor, dozvolite mi da vam predstavim mog starijeg brata... Princa Dejmona Targarijena. - Ogron pokaže rukom ka njemu, na šta se ovaj uspravi.

- Čast mi je što Vas vidim. -

Ogron je znao da Dejmon ne voli Dornjane, kao i većina lordova u Vesterosu... Pored toga Dejmon je važio za čoveka sa malo strpljenja i preke naravi. Mogao je da zamisli koliko bi ponosni princ Mejlor mogao da ga izbaci iz takta.

Mejlor pažljivo odmeri Dejmona. Jasno se videla razlika između dvojice Targarijanskih prinčeva. Ogron je bio visok, ali ga je Dejmon gotovo za pola glave nadmašivao. Bio je i krupniji, širih ramena i većih mišića. Dok je Ogron imao užasan beleg na obrazu, Dejmonovo lice bilo je čisto, ali mu je pogled bio hladan. Čak i sa tako lepim licem delovao je strožije i hladnije od Ogrona koji je ostavljao mnogo prijatniji utisak.
Mejlor skrene pogled ka Dejmonovom opasaču za koji je bio zadenut njegov mač.
- "Crna Vatra".. - nasmeši se Mejlor.
- Dakle, glasine su istinite -

- Glasina ima mnogo... - odbrusi mu Dejmon, pomalo drskim tonom - Ne znam na koju tačno mislite -

- Vaš mač... - rukom pokaže na njega
- Čuo sam priče o legendarnom maču Egona Osvajača, iskovanom od Valirijskog čelika, ali nisam očekivao da ću ga videti uživo... Mislio sam da samo kraljevi iz kuće Targarijana smeju da ga nose... -

Dejmon se namršti i uputi princu Mejloru oštar pogled.
- Ako budete imali vremena, možda ćete moći bliže da ga pogledate nakon ceremonije - reče mu Dejmon

- Biće mi zadovoljstvo. - uozbilji se Mejlor.

Ogron primeti napetost u vazduhu pa ih ljubazno prekine
- A sada nas izvinite, morali bismo da odemo do kraljevskog stola. Ceremonija uskoro počinje. -

Valerija

Desetine okruglih stolova bile su postavljane u samom centru kraljevskog vrta sa raznolikim posluženjem . Za svakim stolom sedeli su lordovi, njihove žene i deca, svi obučeni u otmene i skupe odore. Delovalo je kao da su se žene nadmetale koja će se lepše i skuplje obući. Znalo se koliko ovakva svečanost može da bude važna za žene visokog roda. Ovo je jedinstvena prilika da se mlade device upoznaju sa sinovima visokih lordova i da se ugovore brakovi između prijateljskih porodica. Predstavnici velikih vladarskih kuća, Lanisteri, Tajreli i Valarioni, sedeli su za većim i raskošnijim stolovima. Za jednim takvim stolom sedele su lejdi Olena Tajrel i njena unuka. Sa njima su za stolom sedele dvorske dame i družbenice, u šarenim haljinama, zelenim, žutim i plavim. U tom društvu najviše se isticala Olenina unuka. Najlepšta od svih, lepa i graciozna. Valerija je bila svesna pažnje koju privlači... i uživala je u njoj.
- Gde ti je brat? - upita je Olena, tražeći ga pogledom.
- Videla sam ga malopre... razgovarao je sa nekim vitezom -
Starica uzme čašu vina i u jednom cugu ispije pola. Zatim rukom obriše usne.
- Razgovarala sam malopre sa gospođom Džejn Lanister.. Ima tri ćerke. Raspitivale su se za Martina. -
- Ti nećeš odustati od ideje da i bratu i meni ugovoriš brakove - nasmeje se Valerija.
Olena se zagleda u desno pa ramenom cimne svoju unuku.
- Pogledaj tamo! -
Valerija se polako okrene da vidi
- To su kraljeva polubraća... A onaj sa njima je princ od Dorne, rekla bih. -
Valerija vidi trojicu muškaraca. Dvojica su imala dugu belu kosu i bledu kožu, obojica obučena u najskuplje odore, crne boje, sa iscrtanim crvenim troglavim zmajevima... nesumnjivo Targarijani... A treći je bio tamnijeg tena sa crnom kosom i svetlo žutom odećom.
Valerija primeti beleg na licu jednog od prinčeva. Čula je priče o njemu ali sada je imala prilike da vidi, doduše iz daleka. Bio je to lep i stasit muškarac, ali mu je ta velika crvena fleka kvarila izgled.
- Krvavi gavran -šaputale su Valerijine drugarice, koje su sedele kraj nje
- A ovaj drugi, visoki, je Dejmon... zvani Crna Vatra.. -
- Pogledaj kako je lep i zgodan - šaputale su jedna drugoj na uvo, smeškajući se, dok je Valerija osmatrala dvojicu prinčeva.
Olena primeti kako ih gleda pa ponovo uzme svoju čašu vina i ispije šta joj je ostalo.
U jednom trenutku Valerija primeti da se previše dugo zagledala u jednog od prinčeva.. onog sa crvenom flekom na obrazu. Stajao je pokraj glavnog stola i pričao sa svojim bratom. Zaista jeste bio lep, ali nju je fascinirao njegov beleg. On oštro skrene pogled ka njoj i njihovi pogledi se sretnu. Valerija brzo spusti pogled, da princ ne pomisli da bulji u njega.

Tada se začuje glasan zvuk truba. U sledećem trenutku muzika stane, a razgovori gostiju utihnu.
Tada jedan sluga istupi da nešto najavi.
- Kralj Viseris od kuće Targarijen, treći od njegovog imena, kralj Andala i prvih ljudi!.... I njegova buduća supruga, princeza Šiera od kuće Targarijen! -
Tada svi gosti ustanu sa svojih stolica. Oni koji su već stajali, povuku se u stranu da naprave mesta kraljevim vitezovima koji su došli prvi. Njih sedmorica, svi obučeni u srebrne oklope sa belim plaštovima. Za njima je došetao kralj. Bio je to muškarac malo stariji od trideset godina, sa belom kosom i bradom. Okruglog lica. Nije bio vitak i zgodan kao njegova mlađa polubraća.. bio je dosta niži od njih, ali je nosio kraljevsko crvenu odoru, na kojoj je bio izvezen zlatni troglavi zmaj, simbol kuće Targarijen. Niz leđa mu je padao crni krzneni plašt. Na glavi je imao zlatnu krunu, ukrašenu raznobojnim draguljima.
Kraj njega je stajala njegova polusestra i buduća žena, Šiera... obučena u dugu belu haljinu od najfinije svile, koja je savršeno isticala njene obline.
Izdvajala se u masi ljudi, poput nekakvog anđela, zadivljujuće lepote... one vrste lepote koja ostaje u sećanju poput poslednje, zlatne svetlosti zalaska Sunca. Imala je dvadesetak godina. Njena srebrna kosa, kakvu samo Targarijeni imaju, padala joj je niz leđa u talasima, hvatajući svetlost sa svakim pokretom. Imala je lice od porculanske glatkoće, bledo i savršeno, sa visokim obrazima i uskim, kraljevskim nosom. Svaka crta isklesana je sa preciznošću vajara, kao da su je sami Bogovi oblikovali. Njene oči, boje ljubičastog stakla, sijaju sa nemirnom inteligencijom, hladne i oštre, kao da mogu da probodu srce onoga ko se usudi da je pogleda u oči.
Njene usne su pune, obojene u boji svežih ruža.
Ali postoji nešto zastrašujuće u njenoj lepoti, nešto što je istovremeno opojno i opasno. To je lepota predatora, uzvišena, da, ali uvek sa naznakom oštrine ispod svile.
Gledati je znači razumeti da iza savršene spoljašnosti njenog izgleda leži um, srce i duša jedne opasne žene.
Valerija ju je posmatrala sa divljenjem. Nije mogla a da se ne zapita kako tako lepa žena može da se uda za muškarca prosečnog izgleda. Viseris je bio kralj,istina, bio je i Targarijen... Ali nekako joj se činilo da je nedostojan Šierine lepote... Kada bi se malo zamislila, shvatila bi da bi i svaki drugi muškarac bio nedostojan nje...

Kralj i njegova buduća supruga popeli su se polako uz stepenice na balkon i seli za glavni sto. Za njima su pošla i kraljeva polubraća. Viseris je sedeo u sredini. Šiera sa njegove desne strane, a Dejmon i Ogron sa leve. Do Ogrona je sedeo stariji gospodin, sede kose i brade, kroz koju je izvirivala još po neka zlatna vlas.. bio je to lord Leonard Lanister, kraljev savetnik i "Desna ruka". A kraj njega je sedela njegova žena, gospođa Džejn.

Mejlor Martel

Sedeo je preko puta glavnog stola, za kojim je bio kralj sa svojom porodicom
Pažljivo ih je promatrao.
Svi su nekako ličili jedni na druge... Svi su imali srebrno belu kosu, neobične ljubičaste oči i prelepa lica. Jasno se videla razlika između njih i ostalih ljudi koji su sedeli okolo. Bili su uzvišeni, kao da su ih Bogovi pravili. Za Targarijene se oduvek pričalo da su mnogo bliži Bogovima nego ljudima.

- Toliko Targarijena na jednom mestu - prokomentarisao je gospodin koji je sedeo do njega. Bio je to nizak proćelav čovek, lord Hubert Hajtauer
- Ovo je redak trenutak da cela porodica Targarijen bude viđena zajedno -

- Nije tako, moj gospodine.. - odgovori mu Mejlor.
- Ako malo razmislite videćete da nisu svi ovde... Kraljev najmalađi polubrat Tristan nije prisutan... a osim njega ni njegov rođak, Bejlor Targarijen, njegova žena i sinovi nisu pozvani... -

- Bejlor? - ponovi Hubert.

- Bejlor Bez krune - umeša se mladić koji je sedeo do njega. Lord Martin Tajrel, sin i naslednik gospodara Hvata. Bio je to lep momak, talasaste smeđe kose.

- Tako je, mladiću... - Mejlor mu klimne glavom sa osmehom pa skrene pogled ka glavnom stolu, nastavljajući da govori
- Nakon što je kralj Deron I poginuo u ratu, njegov stric Viseris II je izvršio državni udar i seo na tron. Proterao je Deronovog sina Bejlora iz Kraljeve Luke.
Nakon Viserisa II, na presto je došao njegov sin Egon IV, a potom naš sadašnji kralj Viseris III...
Čuo sam da se Bejlor sada nalazi u Zvezdopadu... Zamku blizu Dorne.
Lord David Dejn je primio princa Bejlora, njegovu ženu Bejlu i sinove kao goste.... Već nekoliko godina žive tamo -

Njihov razgovor je prekinuo zvuk trube, koja je najavljivala kraljev govor.
Viseris se rukama oslonio na sto i uspravio se. Podigao je svoju čašu i dao znak peharniku da sipa vino njemu i Šieri.
- Moji dragi gosti... - obratio im se, trudeći se da produbi glas kako bi ga svi čuli
- Plemeniti lordovi Vesterosa... Zadovoljstvo je videti vas u ovolikom broju... Srećan sam što se i kralj Dorne odazvao mom pozivu i poslao svog najstarijeg sina da prisustvuju mom venčanju...
Dižem ovu čašu u čast moje prelepe neveste... -
Šiera ustane i uzme svoju čašu da nazdravi sa Viserisom, prinčevi takođe podignu svoje čaše i nazdrave međusobno.
- Neka vlada mir na Vesterosu i neka nam se ovako srećni trenuci dešavaju češće. -
Tada usledi gromoglasan aplauz.
Kralj prisiloni čašu na usne i ispije vino a Šiera svoju vrati na sto.

Mejlor Martel nazdravi sa lordom Hubertom i mladim Martinom Tajrelom.

Ogron

Kralj Viseris i Šiera istupe ispred stola i dođu na sred balkona, a sveštenik im priđe sa velikom knjigom. Bilo je vreme da se održi ceremonija venčanja.
Desetine gostiju su ih gledali.
Šiera i Viseris stajali su jedno naspram drugog. Kralju se osmeh nije skidao sa lica.. videlo se da je bio očaran njenom lepotom... Ona se nije smejala, stajala je podignute glave, ponosno, sa hladnim izrazom lica.
Sve je ponovo utihnulo. Sveštenik je započeo čitanjem molitve. Neko vreme se čuo samo njegov glas dok je propovedao veru Sedmorice Bogova kojima se narod Vesterosa molio. Ljudi su u tišini slušali sveštenikovu molitvu dok su se kralj i njegova supruga držali su se za ruke, vezani belom tkaninom.
Kada je sveštenik završio, Viseris i Šiera su istovremeno, zajedno izgovarali svoje bračne zavete "Oče, Kovaču, Ratniče, Majko, Device, Starice, Stranče... ja sam njen/njegova, a ona/on je moja/moj, od ovog dana do mog poslednjeg dana"
tada Viseris uspravi svoj topli pogled ka Šieri, čiji je pogled bio hladan.. delovalo je kao da joj je bilo svejedno. Naginjao se polako ka njoj da je poljubi. Ona nakrivi glavu da ga dočeka.
Viseris zastane na trenutak i uspravi se. Izraz lica mu se iznenada promenio. Više se nije smejao. Izgledao je zabrinuto. Pustio je njenu ruku i uhvatio se za stomak a potom se zakašljao... a zatim još jednom. Kašalj je postajao sve učestaliji i glasniji. Izgledao je kao da se guši, kao da mu je nešto zapelo u grlu. Šiera se udaljila par koraka unazad i osvrnula oko sebe - Vode! - zatražila je -Donesite mu vodu! -pojačala je ton.
Nešto nije bilo u redu. Ljudi su razmenjivali poglede jedni na druge, pa na kralja koji je kašljao sve glasnije, udarajući se rukama u grudi. - On se guši! - viknula je Šiera iz sveg glasa.
Tada Dejmon i Ogron skoče sa svojih stolica, lord Leonard za njima... - Zovite lekara! Gde je prokleti lekar! - vikao je Ogron.
Kralj Viseris je pao na kolena, pokušavajući da uzme dah ali nije mogao... Na lice su mu se razmenjivale plava i zelena boja, a oči su mu bile krvavo crvene. Njegova sedmorica stražara su ga okružila. Ogron i Dejmon su pritrčali da ga podignu, dok je Šiera stajala sa strane i preneraženo gledala kako Viserisu kaplje krv niz nozdrve i usne.
Tada su i gosti ustali sa stolica. Žene i deca su vrištali, preplašeni.
Napravila se opšta pometnja.
Ogron i Dejmon sedeli su na podu, držali kralja i dozivali ga, dok se on tresao, mlatarao rukama i nogama. Krv koja mu je izlazila iz usta, prelila se preko njegove srebrno bele brade. Oči su mu potpuno pocrvenele.
Ogron se naglo okrene ka stolu i uperio pogled u čašu iz koje je kralj pio vino.
Kada je lekar konačno stigao, Viseris je prestao da se trese... Masa ljudi okupila se oko kralja koji je nepomično ležao na zemlji, prekriven krvlju.
- Mrtav je.. - neko je prošaputao, a potom su i drugi to ponavljali - Mrtav je... Mrtav.. - šaputanja su postajala glasnija sve dok neko u toj gužvi nije jasno povikao: - Kralj je mrtav! -

...............
Nadam se da vam se dopao 1. Deo.
Pišite mi vaše mišljenje u komentarima. Da li su vam jasni odnosi između likova i radnja generalno? Da li sam bila dovoljno jasna pri opisivanju ili nešto moram da ispravim i pojasnim? :)