Tiho. Osvrćem se. Nema nigde nikog. Šetnja po mesečini. Staza je more. Takođe i plaža. Sija kao srebro. Pesak me žulja na bosim nogama. Češam se, čekam i ugledam.

Prati me Mesečeva Sonata, Morfej, dvodimenzionalni prostor, tonalitet, tekstura, oblici, ona. Prati me vetar.

Čijim očima zavidi srebrni mesečev sjaj, čija pojava menja sve stanovnike Busana, kome grčke nimfe zavide na lepoti, čiji egipatski faraoni žude za njenim telom, kad su moje usne tople sa njenim.

Kad su moje usne tople sa njenim, toplo je sve što me pokreće. Topla je moja krv i srce koje pumpa. U meni je vatra,požar koja samo bukti i sve više rasplamsava. Topli su moji prsti, u dodiru sa njenom kožom, koji mile od vrha ka dole. Užarene su njene oči i taj žar samo ja jasno vidim dok je za svet leden. Led koji sam istopio. I dotakao. Zapečatio. Tražio. Ostvario. Voleo. Moje ruke,njen struk. I obrnuto. Moje usne,njen vrat. I obrnuto. Ona sa mnom.

Morska voda nije hladna, ne kad smo nas dvoje zajedno. Jedan sa drugim. Jedan pored drugog. Jedan preko drugog.
Mesec nije sjajan, ne pored nje.
Morfej nije bog sna, ne pored nje.

Sanjao sam princezu.