Polako sam pokušao da otvorim oči što mi je trenutno predstavljalo najveći problem s obzirom da mi je blještavo svetlo odmah pomutilo vid. Odbranio sam se rukom, ali po koji tračak svetlosti se probio kroz moje prste. Veći deo tela nisam osećao, noge su me bolele, pogotovo butine, te sam imao i problema sa ustajanjem. Kičma me je takođe previše bolela. Osećao sam se kao da mi je neko uzeo sopstveno telo na trenutak, pa ga sad vratio. 

U jednom trenutku osetih nečiji stisak na podignutoj ruci i već u sledećem momentu bio sam u sedećem položaju, a ispred sebe sam video anđeoski lepe oči, svojstvene samo jednoj, jedinoj devojci koja je uspela da mi pomotu razum i celokupnu stvarnost. Gledao sam tako u nju dugo, ne obazirući se na pređašnji bol i na to što sam skoro bio na ivici ludila jer u ovom trenutku sve što je važno je to da sam je konačno pronašao i da mogu da se izgubim u divnom prozirno plavom pogledu, leden, ali po koja varnica se zapalila u istom. Suza nije bilo, ali nisu ni bile potrebne jer smo oboje osetili da je velika praznina u nama napokon bila ispunjena, svi delići su bili sklopljeni.

"Hejden...", izgovorio sam hrapavo, razbijajući tišinu između nas dvoje, te mi se u jednom momentu učinilo čudnim što je i na javi zovem pravim imenom. Milion pitanja su mi se motala po glavi, ali nisam imao priliku ni jedno da postavim zato što mi se Hejden sve više približavala stavljajući svoje ruke na moje obraze.

Načinila je prvi korak, te vrlo grubo i odlučno ruši svoje usne na moje, pa se onda ovaj osećaj čini kao neka nagrada za sve što smo prošli da bi stigli do ovde. Čudan, nepoznat osećaj mi je prostrujio kroz telo, uzdrmao celu muskulaturu, ali nije me više bilo briga, da mi se čak i dopao i želeo sam da ovo traje zauvek. Grlio sam je, približavao je sebi što sam više mogao, ali se činilo da ni najbliže nije dovoljno blizu, vapio sam za njom, za njenim usnama, ledenim pogledom i vrelim dodirom. Toplina upravo od tog dodira rasplamsala je vatru u meni i konačno otopila led i bol koji su vladali mnome duže vreme. I ako je ona htela da se odvoji od mene kako bi rekla nešto, ja nisam mogao niti sam želeo. 

"Jimine...", rekla je između poljubaca, tiho, nežno, sa nestrpljenjem, i nakon izgovorenog poljubila me je još jednom, te se odvojila par koraka od mene kako bi me bolje videla.

"Zašto si to uradila, Hejden, zašto si tek tako otišla? Počeo sam da ludim! Plakao sam kao nikad u životu, osećao sam se kao najveći gubitnik na celom svetu, umirao sam iznutra!", nisam više znao šta da pričam, počeo sam čak i da ponavljam jedne iste rečenice, "želim objašnjenje za sve!"

☁

"To je sposobnost koja se prožimala kroz moju porodicu jako dugo vremena. Niko zapravo nema pravi naziv za to, ali kada izabere tu određenu osobu, ona je prava. Tako je moja majka upoznala mog oca, moja baka mog deku i tako dalje. Moja dužnost je da te štitim od svih zlih stvari koje ti se mogu desiti na javi. Jednostavno sam urezana u tvoju podsvest i nikako me ne možeš videti jer ne smeš. Ako bi ti rekla da sam ja ta "devojka iz snova", verovatno bih se teško razbolela, možda bih čak i umrla jer dejstvo te sposobnosti prestaje čim izabranik sazna. Ali pošto si ti nekako sam uspeo da saznaš, zbog toga si se razboleo i patio, jer je deo mojih moći prestalo još tad. Zato sam i nestala, Jimine, zato što, ako bih ostala, loše bi se završilo za oboje. San sa krvlju, možda bi ti bio i poslednji, i možda me više ne bi ni bilo", ležali smo zagrljeni u hotelskoj sobi na krevetu koji se u ovom trenutku činio najmanjim na svetu. Slušao sam je i nisam mogao da poverujem šta mi je upravo ispričala. Sve se činilo kao nekakva bajka sa neodređenim krajem.

"Ali zašto sam te onda istu takvu zatekao?", zaćutala je na trenutak, a ja sam sa neizvešnošću čekao odgovor.

"Zato što je tvoj najveći strah i to nas je mučilo oboje", klimnuo sam glavom

"Ali zašto sam čuo glasove koji su me upućivali dok sam bolovao u Busanu? I ko je to uopšte bio?"

"Ljubav", odgovorila je kratko, te sam se samo osmehnuo i odlučio sam da je ne pitam više ništa, te samo da ćutim jer je i tišina bila sasvim odgovarajuća. Međutim...

"A crteži su bili samo moji mali gestovi pažnje."

Sve se činilo ispravnim. Konačno smo krenuli nazad u Busan, grad koji je smatra svojim iako nije rođena tu. Zavolela je sve što volim i ja, bilo je i suviše savršeno da bi bilo realno. Naučio sam da cenim one trenutke pored Hejden u kojima samo ćutim i grlim je dok naslonjeni na prozor čekamo dolazak u Busan. Taehyungu ništa nisam govorio, još uvek, i sa sigurnošću mogu da kažem da će zaboraviti na svu ljutnju zbog propuštenih poziva. Šta više, znam da će se radovati koliko i ja. 

previše sam vezana za ovu priču omg