☁️

Smestivši se u hotel dobio sam odmah veliki nalet očajanja čim sam ugledao sobu. Mogu se zakleti da neću izdržati duže od ova tri dana.Krevet je bio isuviše mali, čak i za samo jednu osobu kao i cela soba,te da sam kalustofobičan, ovo ne bi bilo ni uopšte dobro. Mada, bilo kako bilo uradiću to samo zbog nje i nadam se iskreno da je sve vredno iako mi se to pitanje najviše vrzmalo po glavi.

Istuširao sam se,te usput naručio hranu i nakon toga krenuo u obilazak Daegua. Yoongi je uspeo da napravi mapu najznačajnijih ulica.

"Jimine, sto posto sam siguran da je taj kafić koji tražiš zatvoren. Izgoreo je u plamenu pre otprilike 4 godine i to je bio jedan od većih požara u tom delu grada. Uništen je i nema potrebe tamo da ideš." grub Yoongijev glas u kom se osetio delić ljutnje i nervoze oglasio se sa druge strane veze,te čim sam mu objasnio šta tražim nije se trudio da sakrije ove emocije. Udahnuo sam, sad već pri kraju živaca jer ne mogu nedokazanom Yoongiju da razjasnim neke stvari.

"Tako je iscrtano na glupom parčetu papira koje se iz čista mira stvorio ispred mene čim sam stigao u Daegu!To mora nešto da znači!" tako smo se upleli u malu raspravku u kojoj sam ja pobedio i on je, teška srca, morao da mi objasni put do tog kafića.

Kako sam prolazio kroz veliku masu ljudi,sve više su me posmatrali kao čudaka koji se samo osvrće oko sebe kao izgubljen slučaj. Kada sam ga konačno proašao bio je tačno onakav kakvim ga je Yoongi opisao. Staklo je bilo slomljeno, tik pred rušenje, te sam nekako i kroz tako morao da se provučem kroz isto ne bih li ušao. Na papiru je stvarno bio iscrtan ovakav lokal, spaljeni delovi drveta koji su nekada predstavljali stolice i stolove, pod je pucketao pod mojim nogama sa isto tako malim parčićima stakla, stoga savršeno je reprezentovalo stvarnost. Na poleđini pisalo je 1/3, što sam shvatio da pored ovog crteža postoje još dva, te se jedan od njih nalazi ovde. Nisam mogao,a da se ne posečem ili zadobijem koju modricu jer je stvarno bilo teško prohodno, nekako sam se i pitao zašto baš na ovakvom mestu je ostavljen "trag" koji će mi pomoći da nađem Hejden.

Pomerao sam spaljene delove drveta kako bih prošao i našao ono što tražim. Na skroz drugom kraju lokala gde su nekada verovatno bili zaposleni jedino je bilo spaseno na neki način, te i nije toliko bilo u lošem stanju kao ostatak kafića, pa sam predpostavio da požar nije uspeo da dospe previše do tog dela. Tu sam i našao crtež,a na njemu prsten crn od silne čađi. Ne pogledavši ga, savio sam ga, te brzo izašao brzinom svetlosti kako sam osetio da se čestice materijala polako obrušavaju.

Po izlasku majica mi je bila uprljana kao i veći deo mog tela stoga sam se brzo uputio kući ne bih li se vratio u normalu.

"Našao si srebrni prsten u toj rupi?" nakon dugog tuširanja pozvao sam Taehyunga da ga obavestim o novonađenom tragu, javio se munjevitom brzinom.

"Da i još jedan crtež sličan ostalima, samo što na ovom nalazi se još jedna osoba" povremeno prošao sam peškirom kroz mokru kosu, te kao takav seo na krevet i usput kako se voda slivala niz moje telo iskvasila je posetljinu.

"Je l' označena vrednost?"

"Označen je broj 372" odgovorio sam mu

"To znači da ima 37,2 posto srebra. Mislio sam da je vredniji" zakolutao sam očima na ovaj komentar i prekorio ga

"Taehyung, ovo je ozbiljno. Šta da radim sa ovim? Ponovo taj prokleti crtež."

"Polako, piše li nešto na papiru?" na njegovo pitanje okrenuo sam papir i ponovo video isti znak - 2/3, 372 kao i na prstenu i u donjem levom uglu rečenicu ispisanu na hangulu. Kako sam mu to objasnio, dao je sebe u ozbiljno razmišljanje tako da sam ga čekao dobra dva minuta da razreši.

"Šta ako 372 zapravo predstavlja godinu?" sad sam ja razmišljao na ovu Taehyungovu ideju pošto mi istorija u školi nije bila jača strana i čim se završila automatski sam zaboravio sve manje važne godine, a sada u ovom trenutku mi najviše trebaju.

"To je onda četvrti vek. Šta se bitno desilo tad?" upitao sam ga na šta je on coknuo

"Kako bih ja to mogao da znam? Ti si bio bolji učenik od mene u svakom slučaju!" udahnuo sam isfrustrirano što je dalo znak Taehyungu da ću uskoro prekinuti vezu.

"Molim te pogledaj na internetu pošto je ovde mrtav isto koliko ću i ja biti uskoro i javi mi. Čujemo se" ostavši telefon pored sebe legao sam na mokru posteljinu, isto takvom raščupanom kosom, potom, zatvorih oči i dadoh sebe u razmišljanje.

☁️

Sedimo na neravnoj površini dok nas Mesečev sjaj skladno po pravoj liniji prati. Naslonjen na nju, gledam u mirne talase u sopstvenoj harmoniji i melodiji pridružujući se Mesecu. Nežno, miluje mi neposlušne pramenove kose. Zatvorenih očiju podižem glavu ka njoj, te ona istog trenutka ostavlja trag svojim usnama na mojim.

"Moj princ. Moj lepi princ.