🌁

Kao pomahnitao istrčao dok je kiša pljuštala. Slivala se niz moje telo toliko da mi se kosa skoro spustila do očiju tako da skoro nisam video prst pred okom. Suze su zamenile kapljice koje su se pretvorile u mlazeve niz moje obraze. Krv i prljava kiša su se mešale i peklo je i bolelo me je. Trčao sam i trčao, uprkos tome što su mu se mišići trnuli.

Lupao sam na vrata Ejčine kuće u beznadježu da će mi otvoriti ona. Jecao sam. Grudi su se nenormalno brzo skupljale i opuštale, nesposobne da dođu barem malo do vazduha. Razvalio sam vrata. Kvaka mi je ostala u šaci i bacio sam je negde na podu. Hodnik je bio potpuno mračan. Dodirnuo sam prekidač za svetlo sa svoje leve strane,ali svetlo se nije pojavilo. Polako sam koračao razgledajući oko prostoriju oko sebe. Sve je bilo lepo sređeno,namešteno. Parket je bio čist toliko da sam mogao videti svoj odraz u njemu. Knjige na policama su bile poređenje pravilnim rasporedom od najmanje do najveće. Tišina je bila jeziva. Mokra odeća ostavljala je trag za mnom rušeći čistoću kuće. Položio sam ruku na vrata poslednje prostorije. Oklevajući, polako sam spustio kvaku. Promolio sam glavu. Njena spavaća soba. Najlepša u celoj kući. Vodila je računa o svakom detalju, sve je bilo dekorisano u stilu prvog majstora. Nije propušten ni jedan jedini milimetar. Soba je okrečena skroz u belo. Veliki krevet, dovoljan za dva čoveka, nalazio se skroz u uglu sobe, a nedaleko od njega, radni sto sa kompjuterom i još par papira. Kutija za nakit nalazila se na polici pored radnog stola. Gledao sam sve te minđuše, narukvice, ogrlice. Sve je bilo od srebra. Zavese sa dezenom cveća prekrivale su prozore sa skroz spuštenim roletnama. Mekani beli tepih nije imao niti jednu nepravilnost.

Ne osećam je niti je pored mene fizički. Njena kuća je prazna baš kao i moj um. Stvarno je otišla, a ja nisam imao pojma gde. Uzeo sam majicu koja se nalazila na krevetu. To je moja moja majica još od onda kad je spavala prvi put pored mene u krevetu. I dalje je mirisala na nju. Taj specifičan miris svojstven samo njoj. Tako obična bela majica postala je jedini vid nekog sećanja na nju. Prislonio sam je obrazu praveći se da sam osetio njenu šaku sebi. I ponovo, zaplakao sam.

🌁

"Dragi Bože,izgledaš užasno." Taehyung stavljao je ispirao je rane alkoholom dok sam ja stezao zube od bola. Pažljivo je stavljao flastere i očistio svu skorelu krv sa strane. Došao sam kući, sav pokisao i krvav, i usput srušio se na pod izgubeći svest. Taehyung me je našao kako ležim na hodniku.

"Ne bi me čudilo da dobiješ upalu pluća. Šta ti je bilo da istrčiš po onom pljusku?!" bio je vidno ljut na mene. Sama pomisao na to terala me ponovo u plač koji sam ovog puta uspeo da iskontrolišem. Ali glas me je izdao.

"Nema je,Tae." dve suze istovremeno su padale sa obe strane. Trudio sam se da Taehyung to ne vidi. Pomislih da sam za sve ovo vreme isplakao sve suze što sam imao. Stezao sam mišiće trudeći se da ne skliznu još neke. Nisam uspeo. Taehyung me je privukao u veliki zagrljaj ponavljajuće iste utešne reči. Gužvao sam mu majicu stežući je toliko da sam mogao da je pocepam.

"Dobro je,Chim.Iscrpljen si i to previše. Treba ti doooooosta odmora." klimnuo sam glavom. Taehyung je doneo ćebe, video-igrice, grickalice i sve ostalo što bi mi "pomoglo" da se vratim u prvobitno stanje. Pozvao je Seoyun naručivši kafu. Donela je četiri čaše. Brinuo se o meni. Prepričavao je smešne događaje iz srednje škole i sve što je mogao da se seti kako bi me oraspoložio. Nasmejao sam se onako jedva,ali brže sam opustio mišiće nego što sam se smejao. Taehyung je donekle uspeo da ispuni prazninu u meni. Ali to je bio samo mali deo od cele njene veličine. Koliko god sam pokušavao da skrenem misli sa nje, nisam uspeo. Same su se vraćale k' njoj. Majicu koju sam pronašao na njenom krevetu bila je stalno pored mene. I uvek je postojao taj majušni tračak nade da će mi zazvoniti telefon da čujem njen glas,ali nikako.

"...i tako je Namjoon slomio naočare od 60 dolara." završio je prepričavanje još jednog sećanja. Ispustio sam nečujno "da" gledajući i dalje u jednu tačku.

"Mislio sam da će svi ovi događaji da te razvesele. Sećaš se kako smo se svi smejali?"

"I jesu,Tae,veruj mi." izgovorio sam očiglednu laž prema mojim facijalnim ekspresijama. Taehyung je izdahnuo. Spustio je glavu na naslon kauča i zatvorio oči. Uradio sam i ja to isto. Tako smo radili dobar minut dok nas vibracija njegovog telefona nije povratila. Prislonio je telefon na uvo.

"Halo?" veliki osmeh se automatski formirao na njegovom licu.

"To je odlično! Važi, videćemo se tad." radoznalo sam mu se približio,a on nije skidao osmeh sa lica.

"Šta je bilo?!"

"Yoongi za dva dana dolazi u Busan."