☁️

Kad je čovek zaljubljen u neku ideju,teško ga je uveriti u njenu neosnovanost.

Probudio sam se sa oštrim bolom u predelu kukova i kičmenog stuba. Svakim pokretom bol je postajao jači, skoro nesnosan, te se vrlo brzo proširo na celo moje telo. Borio sam se protiv neprijatnog osećaja neko vreme dok se moje telo nije ponovo vratilo u normalu. Protrljao sam oči pokušavajući da se priviknem na iznenadni bljesak svetlosti. Okretao sam se oko sebe. Na plaži sam. More je povremeno dotaklo moje prste i prošlo me je milion malih iglica. Poslednje što se sećam je kako sam grlio Ejč i te dve čuvene reči. Ostavila me je. Praznina koja se svojevremeno stvorila u meni nagoveštavala mi je da nešto neće biti kako treba. Praznina od moje nemoći da priznam što mi leži na duši ili praznina zbog toga što nema nje pored mene?

Teško sam ustao sa neudobne podloge. Iako sam stresao sa sebe i dalje sam imao obilje količine peska u kosi koja je bila poprilično primetna na mojoj crnoj kosi. Ljudi su mi gledali začuđeno, čak sam i čuo par dobacivanja na račun mog hodanja i izgleda. Hodao sam ka kući kao isprebijan. Ključ koji, za divno čudo nisam izgubio usput, sam izvadio iz džepa i jedva pogodio bravu. Trenerku sam bacio negde i legao na krevet. Prijala mi je ponovo ravna površina.

"Nešto" me je pritiskalo grudi. U isto vreme govorilo mi je da je loše, a opet nisam znao šta je. Plašio sam se. Osećaj praznine je svakog časa postajao intezivniji svakog trenutka. Zarobljen sam gvozdenim okovima stvorivši nemir u mojoj duši i umu sadeći svaku novu trunku sumnje i straha. Sve je postajalo intezivnije i kao lavina masovnih stena srušilo se na mene. Tlo pod mojim nogama se treslo i kao da sam stajao u epicentru katastrofalnog zemljotresa nesigurnosti. Glava mi je puna. Odakle? Ne znam.

☁️

Po prvi put, noć je nemirna. Vetar njiše i nosi veliki nanos peska. More je uzrujano, ne može se smiriti niti bilo kako ukrotiti. Mesec su prekrili oblaci gušeći njegov veličanstven srebrni sjaj. Krećem se sporo kao da očekujem ogromni cunami. Pod uticajem jače sile koja me vuče. Ne vidim ništa osim sićušne ljudske figure. To je ona. Uprkos lošoj situaciji i koliko je mračno trčao sam ka njoj i sve snage kao da mi je poslednje. Ali svakim korakom kao da se udaljava, a ja sve brže trčao. Kao da mi je na dohvat ruke,ali nikako je ne dotičem. I u trenutku kad sam pomislio da je konačno moja, kad sam je privukao u zagrljaj, nestala je. Kao da je sačinjena od peska koji je vetar oduvao ili od leda koji se istopio. I plakao sam.

Plakao sam kao nikad u životu jer grlio sam običan jastuk misleći da je ona. Gužvao sam postelju i plakao. Plakao sam kao koje kakvo derište. Suze su same išle i da sam hteo nisam mogao da ih zaustavim. Praznina se vrlo brzo pretvorila u fizički bol koji sam stvarno osećao u grudima. Nemoćan sam. I ništa što mi je pretilo neznanjem i nemoći nije ni blizu onog što osećam sad. Duša mi krvari kroz suze. Sve se dešava zbog nje i nema je. Nema je. Bila je pored mene i dobro se sećam da sam je obgrlio prošlo veče. I u mom snu je bilo tako stvarna, a sad je nema.