☁

Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego drugi, nego zato što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji. - Jovan Dučić

Obavijao sam prste oko tople površine plave šolje. Njena sadržina bila je skoro puna jer jedva da sam ispio dva gutljaja od kad sam je naručio. Moj pogled stalno je bio prikovan u nju. Zamišljao sam u glavi kako bi izgledalo priznanje, šta bih joj rekao i kako bi ona reagovala. Mada, nikako nisam mogao da to sprovedem u delo. Uvek je to bilo i uvek će biti. Konstantna borba sa samim sobom u kojoj nikako da pobedim i ne znam da li ću ikad pobediti. Stezalo me je i gušio sam se. i kad god dobijem mali litar nade, isto tako realnost me vuče nazad i shvatam da ne mogu. Bilo kako bilo, činjenica je da je volim duhom i telom, te sam pustio to osećanje da se bori na neko vreme.

Tih glas dozvao me je na šta sam mehanički podigao glavu i ugledao Seoyun ispred sebe. Vrtela je palčeve jedan oko drugog spremna da mi kaže nešto.

"Um, Ejč mi je rekla da si saznao za našu svađu," klimnuo sam glavom "i moram ti reći da smo se pomirile i da mi je žao. Sviđaš mi se od prvog dana kada si došao ovde. Znam da je bilo previše očigledno, ali sad mi je lakše kada sam ti rekla. Ti si najneverovatniji momak kog sam ikad videla i povrh toga što si lep, takođe si i dobar i...Svaka bi te poželela." glas joj je podrhtavao sve vreme. Nisam znao šta da joj odgovorim i da jeste bilo previše očigledno i svi su znali. Ne želim da je povredim, ali Ejč je ta koju je moje srce izabralo.

"Pa, drago mi je da ti je lakše sad. I hvala ti na iskrenosti, iako sam na neki način već znao." osmehnula se. Srce me je bolelo, a znam da će nju još više.

"Vidi,Seoyun, verujem da ćeš naći nekog ko će te voleti onoliko koliko i ti njega, i izvini, ali to ne mogu biti ja. Obećao bih se drugoj." pogledala je ka Ejč. Oči su joj se već napunile suzama,ali se svim silama trudila da ne zaplače.

"Koliko dugo?"

"Duže nego što sam i ja znao."

"Uvek je postojao ta neka trunka nade da bi možda,mogao,nekad" glas joj je pukao, kao i moje srce "tek sam sad shvatila da je to lažna nada koju sam sama stvorila. Barem si to prekinuo. Ah, i ta glupa svađa. Trebalo je da pretpostavim da bi ona u svakom slučaju pobedila." video sam kako joj je suza skliznula pre nego što je otišla. Trudio sam se da joj saopštim na najbezbolniji način,ali vidim da bi se isto završilo kako god da sam joj rekao. Izdahnuo sam. Kafa se odavno ohladila kao i moji prsti koje nisam ni sklonio sa šolje.

"Heeej!" Ejč mi obavila ruke oko struka i privukla bliže sebi. Srce je počelo da kuca deset puta jače no inače. Tako se iznenada pojavila da sam prekinuo da dišem na sekundu. Okrenuo sam se i video njeno nasmejano lice što je nateralo i moje da učini isto.

"Šta radiššš?"

"Teram sebe da popijem hladnu kafu." pogledala je punu šolju u mojim rukama

"Skuvaću ti novu, ne brini. Ništa gore od hladne kafe." uzela je šolju i prosula sadržinu. Uključila je aparat i spremila sve sastojke. Uhvatila me je kako zurim u nju, te se osmehnula i nastavila svoju radnju.

"Planiraš da se zaposliš ovde, pa gledaš kako funkcioniše aparat?" odmahnuo sam glavom. Pažljivo je stavljala svaki sastojak na svoje mesto i ponovo prepoznavao sam svaki njen gest. Pružila mi je novu,spremljenu kafu. Zahvalio sam se i uzeo prvi gutljaj. Ponovo taj osećaj topline u grudima.

"Sačekaj, imaš..." obrisala je mrlju koja se stvorila usled mog nemarnog ispijanja "Bože,Jimine,kako su vruć. Jesi li dobro?" prolazila je rukom preko čela,obraza, a temperatura mog tela je naglo rasla.

"Da,dobro sam!Nego,razmišljao sam da odemo na plažu večeras." upitno me je pogledala na ovu iznenadnu ideju. Izgleda,jezik brži od pameti.

"Naravno,ali kraj smene neće skoro."

"Sačekaću te,nije problem."

"U-u redu onda."

Dokaz da zbog ljubavi možete da uradite šta god naumite jeste taj da sam ja bukvalno čekao do kraja smene Ejč kako bi išli na plažu. Iako je to moje mesto gde želim da budem potpuno sam, pravim izuzetak zbog nje. Šetali smo, ona je više pričala nego ja, ali sa uživanjem sam je slušao. Posmatrali smo more, Mesečev srebrni sjaj. Mada, on nije bio ništa u poređenju sa njom. Gledao sam je i divio se kako je sjajila jače od samog Meseca, kako je mogla da zameni sve zvezde koje su služile Mesecu.

Sedeli smo u tišini koja mi je odgovarala više nego bilo koji zvuk na ovom svetu. Povremeno sam je krajičkom oka gledao. Sad imam priliku sve da joj kažem,ali kao da me gvozdeni okovi drže i ne puštaju mi da izgovorim sve što mi je na umu.

"Postaje po malo hladno." približila mi se i obavila ruke oko struka. Stegla me je čvrsto i tako se grejala

"Ovako je bolje." mislim da je mogla da oseti lupanje mog srca koga je delilo samo jedna mili sekunda da iskoči iz grudnog koša. Ostavila je blag poljubac na mom obrazu na šta su me prošli žmarci kroz celo telo. Želeo sam da se pomerila par milimetara i dotakla usne. Ostao sam nepomičan pitajući se šta će uraditi sledeće. Prolazila je rukom kroz moju kosu i gledala pravo u oči.

"Lepi prinče."

Stavila mi je ruku preko očiju i sledeće čega se sećam bilo je potpuno crnilo.