☁️

Prijatan hladan vetar mrsio mi je pramenove kose dok sam posmatrao zalazak Sunca. Plaža Haeundae je moje omiljeno mesto u Busanu. Preko dana je vrvela od ljudi,a predveče već su se svi polako vračali svojim kućama,a to je bilo moje omiljeno doba. Voleo sam osećaj peska između prstiju i talase koji stvarali spostvenu melodiju u kojoj sam celim bićem uživao. Boje neba su se menjale iz minuta u minut. Od svetlo narandžaste,crvenkaste preko svetlo ljubičaste do potpunog crnila. Fasciniralo me je kako je razlika primetna za samo par trenutaka. Ovde sam dolazio kada sam umoran od sveta,gde nalazim mir i tišinu. Osećam se potpuno slobodno i rasterećeno.

Mogao bih ovde provesti celu noć,ali previše lagodno sam se obukao te sam morao poći. Svratih u obližnji lokal,da uzmem svoju omiljenu kafu,gde me dočeka prijatan osmeh konobarice

"Samuješ,Jimine", spustila je na sto kafu,a da prethodno nisam ni naručio.Već je znala moju porudžbinu.

"Pa,izgleda da je tako", odgovorih joj uzimajući gutljaj

"Zar ti nije dosadno da tako sam sediš?"

"Ne,zapravo,uživam u tome."

"Oh, pa ako se predomisliš,na raspologanju sam ti", odavno sam shvatio sa se sviđam Seoyun. Krišom me je gledala misleći da ne primećujem i donosila mi je kafu, već spremljenu, a da je ni ne naručim. Dobra je ona devojka i to sve stoji, ali jednostavno nije moj tip i ne želim da joj dajem lažnu nadu kako je ne bih povredio.

Bio sam skoro sam jer je kafić pred kraj radnog vremena. Čitao sam nešto na telefonu, te nisam ni obraćao pažnju na druge.

Čim sam završio sa ispijanjem kafe krenuo sam kad mi nešto ispade iz džepa.Sagnuo sam se i otvorio ga. Na njemu je bila slika i to moja kako sedim i posmatram nebo. Isprva sam se uplašio jer me neko očigledno prati, a drugo zbunjen sam. Ko je i zašto je neko nacrtao mene?
Nije bilo ni potpisa niti bilo čega osim jedne rečenice: 'Kad je čovek zaljubljen u neku ideju,teško ga je uveriti u njenu neosnovanost.'

Itekako sam zbunjen. Pomislih da nije možda Seoyun to ostavila.

"Šta je bilo,Jimine?Zašto si tako zamišljen?", pružio sam joj parče papira, "Prelepo je!Ovo si ti?"
Prema njenom izrazu licu zaključio sam da nije ona. Onda je neko iz kafića?

"Seoyun?Ko je sve bio ovde pre nego što sam došao i posle?"

"Bio je jedan par i dve prijateljice,a posle si samo ti došao i mislim da je to to."

"Sigurna si da u međuvremenu nije još neko ušao?"

Klimnula je glavom. Uzdahnuo sam,platio joj i krenuo.
Vetar je bio nešto jači i hladniji brzim korakom sam krenuo kući. Čvrsto sam držao papir u rukama. I usput sam razmišljao ko bi mogao biti misteriozni slikar?

Isfrustrirano sam se bacio na krevet. Moram biti iskren,crtež je stvarno dobar. Previše realno izgleda,skoro kao fotografija. Bio sam i uplašen i zbunjen u isto vreme. Bilo kako bilo,crtež sam ostavio u fioku.

Razmišljao sam o njemu dok nisam potpuno utonuo u san.